Predrag Crnković: Stari hauzmajstori

Filed under: afirmator,broj 02 - maj 2012,poezija i proza,proza |

U filmu „Put u raj“ Marija Fanelija za koji je Krleža napisao originalni scenario (a ne kao što bi se moglo pomisliti da je to adaptacija nekog njegovog romana /mada jeste koristio „motive“ jedne pripovetke, to da/, a uzgred budi rečeno, kako to /bogamu!/ da su se svi navikli da se za film kaže rediteljev film a za pozorišnu predstavu piščev komad, iako su tu često stvari izmešane, pozorišni reditelj često štrihuje i „modernizuje“ i dopisuje, a filmski reditelj često zanatlijski sledi gotov tekst?), u tom filmu, dakle, Borisa Buzančića progone pokojnici (doslovni prikaz griže savesti), i od tog dela je jedino ostanula gorčina piščeva, kako se (po ko zna koji put) u dramatizacije razočarao (a nije bila dramataizacija), istraumirao se Ljuba Tadić (baš je zgodan mačak bio u tom filmu) a malo manje se istraumirao frajer Boris Buzančić jer ga je bolelo dupe da za „Brozova kompanjona“ nešto igra a jedva je s Križnog puta glavu izvukao, jer je morao piškiti, a eto i film se tako završava, piškenjem, kao fiziološko-neurološkom objavom smrti, a koju pokojnici sa štakama od početka filma najavljuju i kažu, uostalom, doktori, neurolozi i psiholozi, da se ljudima u predsmrtnom času ukazuje čitav film (crno-beli, misli 90 postotaka lekara, ostatak dopušta tehnikolor) života umirućeg autokinooperatera, ali koje su ključne scene današnjem čoveku, blaziranom i razmaženom, sklonom civilnom služenju vojske, onom ko ne pamti dedu solunca (jer je solunac već pradeda ili čukundeda, dakle po biološkim zakonima mrtav, evo pre neki dan je umro poslednji svedok iz Aušvica, a gledamo Zafranovićevu seriju o Tiletu, snimana je ko zna koliko, nema nijednog živog više, a govorili su devedesetogodišnjaci, dobro, živ je Manolić, živ je Dragosavac, koji više ne drži vatrene govore u republičkoj državnoj bezbednosti Srbije protiv anarholiberalizma /kao savezni kadar/), kakav će to biti film, bogte, neće biti kao „Marš na Drinu“ (samo crno-beli), a ni kao „Prošle godine u Marijenbadu“ jer zbog sankcija izgubismo te niti s Europom jebote, već možda popis, kratak film sa svim uličnim mačkama i kučićima kojima nismo pomogli u ovom gradu a meni su mačići i kučići bliski jer ja sam živi leš, čuven po slici Uroša Predića „Solunac sa  smrznutim mačetom“, otkrivenoj navodno 1979, ali bunkerisanoj i tek posle Osme sednice restauriranoj i na čijoj se svečanoj premijeri poslednji put u javnosti pojavio Vasa Čubrilović

 Kakvo vreme takva i griža savesti, pomislilo bi se na prvi pogled, ali zašto, pa zar Hitler nije imao nameru da uvede smrtnu kaznu za zlostavljanje pasa (možda samo vučjaka?),  ali ga je neko odgovorio, ili su se isprečila važnija državna pitanja, konj je bio senator, makar po legendi, uostalom što se više ljudi pomlati na jednom mestu to je veća verovatnoća da se to izrodi samo u jednu amorfnu, opšteljudsku tragediju, a sve što je opšteljudsko, zgodno je za aforizam, izreku, sentencu, za poštapalice koje daju težinu kalkulantskim razmatranjima „ovog našeg trenutka“, jelte, a ko pomene Aušvic a da ne pomene Jasenovac, taj je izrod najobičniji, zašto Tile nije pomenuo Jasenovac i nije naredio da se oslobodi logor, i lepo reče Tirnanić, ko ćuti na tragediju taj skače kao oparen na farsu, i to je rekao povodom Tijanićeve jedne šale kada je rekao „Ubiću Brkića /Milovana/“ koji je još slabačak bio jer se tek vratio iz zatvora posle štrajka glađu, i šta se dogodilo, dževa se digla do neba, a Tirke jedini ukapirao i  napisao „ma šalio se čovek“, i jeste, šalio se, Brkiću ništa nije falilo, i setim se toga „ko na tragediju ćuti na farsu skače kao oparen“, povodom slučaja Nikolaidis-Ugričić, kako to da je najopasnije reći nešto ukrivo, a nije opasno ubijati, jer u Srbiji ako te vide da siluješ ženu, ubijaš čoveka i prosipaš ekološki otpad u reku, reći će ti „Živ bio, junače, srećna ti rabota“ a ako te uhvate u nedelju gledanja zalaska sunca i razmišljanja bez razloga, najebao si, i dževa se digla zbog toga što je napisano da bi civilizacijski iskorak bio da je radnik neki pobio vrhušku Srbije i Srpske kao radnik a ne kao pripadnik naciona, ali iskorak bi bio da se ni zbog koga razloga niko ne ubije, a da je nacion važniji od klase ustanovili smo kada je „ustaša“ Ante sa reformskom strankom popušio, ali šta sada, diša nacionalne biblitoeke (koja se greškom jezičke navike zove kao narodna kujna) potpisao je peticiju da se ne arlauče na Crnogorca koji je rekao to o civilizacijskom iskoraku i, šta sada, smenili dišu, pa sada baba za dedu u deda za repu, potpisasmo i mi neki peticiju protiv(u) smene dišine, i nađosmo se na spisku vidovdanskom (na njihovom forumu još vele zlurado „…što je lepo kad sami sebe stavljaju na spisak, da ne moramo mi da se mučimo pa da ih sastavljamo…“), kad eto ti ga, Ugričić kaže „ja nisam podržao Nikolaidisa kao čoveka već princip slobode govora…“, i šta se dogodilo s onim geslom „ne slažem se s onim što pričate, ali ću do smrti braniti vaše pravo da to pričate“, oduvek mi je to delovalo kao sečenje vlastite kite, kao ničim neizazvana izjava u stilu majora Gavrilovića braniocima Beograda 1915, samo pajtonovski još iščašenija, „ispisao sam se sa spiska živih da branim vaše pravo da serete“, ali zašto ne bih tako branio pravo nekoga s kim se slažem, mislim, čekaj bre malo, Pekić u Zlatnom runu se malo poigrao (polemički, jelte) s tom Gavrilovićevom izjavom, a nije ni po zakonima ratovanja bilo umesno onoliku đecu žrtvovati, viđe Tileta kako se planski povlačio, i šta se događa, u međuvremenu Ugričić podržao vlast (koja ga je ipak smenila), a vidovdanci dobili spisak bez po muke, ali ja ne bih ni branio princip ako čovek nastrada, jer ako branimo princip a čovek nastrada, to je onda kao „operacija uspela a pacijent umro“, jebeš principe ako ljudi propadaju, i mogu li ja tu da istražujem i nijanse, ne može, važno je šta se rumori, šta se govorka, šta je gomila povikala a gomila je povikala teroristi traže krv i glave naših vrhuški, nemojmo biti teroristi, i nećemo biti, ko bi pošten za nasilje bio, ljudi, ali cela ta halabuka oko Nikolaidisa i diše nacionalne kujne me podsetila na onu scenu iz prve priče filma „Tri“ Saše Petrovića, po prozi Antonija Isakovića, kada su streljali Slobodana Perovića u najčistijem primeru masovne histerije, i državna televizija bi umesto himne na početku i kraju programa trebalo da prikazuje taj odlomak, i kako to da se ljudima najviše obije o glavu ono što su ih nabedili da su rekli ili što su rekli iz vica, na primer šta se Tiletu najviše zamera, kada su ga pitali šta bi radio da je Amerikanac, Tile je rekao „postao bih milioner“, što je „dokaz da nije verovao u marksizam“ (!!), i to što bajagi nije pomenuo Jasenovac, a jeste, pomenuo, mis’im, pomenuo je, doduše vidi se da su mu taj govor napisali pola Crnobrnja pola Mates a pola Bakarić, mučio se dok je čitao, ali nešto je na Amerikance bio ljut, i znaju li ljudi uopše šta je bitno a šta nije, kako to da je anegdota koja se nekom pripiše važnija od toga koliko je neko drugi ljudi poubijao?

 Dva su predmeta iz kojih pisac XX veka ne sme pasti, govorio je jedan pokojni pisac s kojim su – ispostavilo se – svi pili vino i družili se, mislim da sam jedini koji s njim nije rujno vino pio, i koji su to predmeti, pa staljinizam i fašizam, i gle, ruskom ambasadoru kita se puši, Draža se rehabilituje, a u međuvremenu stigla i – globalizacije, pa neki vele, apdejtujmo pokojnog velikana, nova pošast već decenijama hara, gora od side i ptičjeg gripa ili koje druge boleštine, ime joj je globalizacija, ali čovek nikad zadovoljan, pobuniš se i protiv globalizcije i Vol Strita, a odmah ti gledaju koji model mobilnog telefona imaš, imaš li digitalnog idiota, jer zna mudri seljak s valjevske pijace da se samo garavi rabotnik u gumenjacima buni protiv(u) vlasti, a ne bangava omladina koja sluša pederske bendove i lajkuje po fejsbuku, i ko zna ko ih je platio, CIA, snajka, ne može šut s rogatim, eh da nam je neki Knjaz Miloš danas, da lepo popuši kitu dušmanima i nečiju glavu preda na pladnju, ali državnički, mudro, kao ono s Turcima, a ne ovako da primamo tužioce iz Haga kao da smo poslednja fukara, i jebote, pa znaju li i ti Nemci ko im je gene dao – Lužički Srbi, bre, a Prusi su ostalom – Rusi, to zna svako dete, a niko fala da nam kaže, i Grcima, ali oni su Vizantinci, to jest, znači, opet Srbi, nego da vam se pohvalim, sin mi u Americi, na koledžu, evo da vidite  sliku, oženio se Amerikankom, japanskog porekla, prešla u pravoslavnu veru, zvali me dva puta dnevno za vreme bombardovanja, narod tamo ne podržava njihovu vlast, sve više Amerikanaca prelazi u pravoslavlje, to postaje religija broj jedan u SAD —

A onda je u našu sobu ušla medicinska sestra da nas pripremi za operaciju. Šanse da se ne probudimo su velike. Iako nam doktori to, naravno, nisu tako rekli. Već nekoliko godina uživam u tituli poslednjeg preživelog solunca. Onoga sa slike Uroša Predića „Solunac sa smrznutim mačetom“. Imam 118 godina. Svi očekuju da će mi moj poslednji film ličiti na čuveno delo Žike Mitrovića, samo na crno-belom televizoru. Samo ja znam da će izgledati drugačije (nešto u stilu Senke sumnje Alfreda Hičkoka).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.