Prava, pravda, pravila

Filed under: afirmator,broj 07 - oktobar 2012,društvo,sindikat |

Piše: Predrag Milojević

Ako bi neki putnik tražio da ode u najgore mesto za život u Evropi, mnogi bi ga poslali na Kosovo. Penzije su 40 – 100 eura, fizički radnik  radi od 7 do 19h za 5 eura, tesar ili zidar za 10, na suđenje se čeka mesecima, na posao godinama. Nezaposleno je 50% stanovništva. Zdravstveni sistem je u katastrofalnom stanju, stranih investicija gotovo i da nema, korupcija je jedini oblik poslovne komunikacije, a cvetaju trgovina ljudima, narkoticima  i oružjem.

Stanje ljudskih prava je verovatno najteže kosovsko pitanje. Ovde se ne postavlja samo pitanje odnosa Albanaca i Srba, već i pitanje odnosa dominatnog albanskog naroda prema svima drugima. Pod firmom isterivanja pravde i vraćanja dugova Srbima, od 1999. su se desili toliki nekažnjeni postupci, od najgorih – trgovine ljudima i ljudskim organima, ubistava dece i odraslih, paljevine i pljačke imovine i organizovanog proterivanja i iseljavanja čitavih naselja – do manje drastičnih i svakodnevnih, kao što su otpuštanje s posla po nacionalnoj osnovi, kamenovanja automobila sa neprijateljskim (srpskim)  tablicama u kojima učestvuju obično deca, nenajavljene seče kablova predajnika telefonije i ophođenje na krajnje necivilizovan način prema običajima komšija. Tu spada stalno i namerno održavanje tenzija:  neko selo slavi slavu, a elektrodistribucija mu baš tog dana isključi struju, tobož zbog radova na mreži ili zbog neke izmišljene havarije. Romi, Bošnjaci i drugi proterani su iz svojih naselja zajedno sa Srbima. Incidenti koji svakodnevno nastaju ne mogu biti ispitani, jer se svedoci ne usuđuju da svedoče. Pred Haškim sudom su takođe postupci obustavljeni protiv pripadnika vrhunske kosovske političke i vojne elite, jer su svedoci redom i širom Evrope bivali fizički likvidarani.

Sever Kosova ne kontroliše centralna vlast u Prištini, a teritorijalno čini oko 1.200 km2, odnosno oko 15% teritorije  Kosova. Interesantno, ali Kosovo čini oko 15% teritorije Srbije. Ova oblast je vezana za Srbiju i oni koji često tamo idu, znaju da se na Sever do skoro moglo ući na prelazu Brnjak bez pokazivanja dokumenata bilo kojoj policiji. Ako je Kosovo nezavisno od Srbije, Sever je taman toliko nezavisan od Kosova i nije jasno kako ga, osim silom, vlast u Prištini može pripojiti. Zato, kad Tači kaže – Kosovo je suvereno na celoj svojoj teritoriji – nije baš najjasnije na šta misli, jer na severu Kosova (osim carine) nema albanskih institucija.

Na Kosovu je nasilje jedini oblik komunikacije među nacionalnim zajednicama. Dakle, što se Srba tiče, njihova prava su najugroženija tamo gde se ne mogu udružiti i pružiti fizički otpor. To je slučaj sa naseljima, tzv. enklavama, koje se nalaze izvan Severa, u centralnom Kosovu i gde za Srbe važe potpuno druga pravila življenja. Često su njihova naselja opasana bodljikavim žicama, okružena mitraljeskim gnezdima i džakovima s peskom. Oni nemaju mogućnost školovanja niti ostvarivanja prava na rad, jer im je sloboda kretanja onemogućena pretnjom torturom: svaki put kada kročite van svoje sredine, možete doživeti maltertiranje policije, pa se onda i ne odlučujete na kretanje. Nigde u Evropi se ovako ne živi. Može se slobodno reći da su Srbi centralnog Kosova po pitanju ljudskih prava najugroženija grupa u Evropi. Možete šetati po centru svog sela, ali ako vam je kuća na obodu, ili je usamljena, postoji verovatnoća da ćete do jutra doživeti neki oblik maltretiranja ili čak oružani napad. Ponekad, napadač želi da se pokaže, pa se i ne krije od policije i svedoka. Kazne za ovo su skoro simbolične. A ako se razbolite, pa odete u zdravstvenu ustanovu u kojoj ne dominira vaš nacion, nećete dobiti adekvatnu uslugu. I opet se postavlja pitanje: na šta tačno misle evropski funkcioneri kad kažu da je Kosovo ispunilo standarde? Kakvi su to standardi kad deca moraju da idu u školu pod oružanom pratnjom? I kada međunacionalnu saradnju održavaju samo kriminalci, koji je, ruku na srce, nikad nisu ni prekidali.

Kao i u okruženju, pomak se na Kosovu ne vidi. To je odraz mentaliteta društva u kojoj građanske institucije gotovo i da ne postoje, postoji samo svest o nacionalnom biću koja se podržava i podstiče iz politike, ekonomije, medija, kulture – tj. iz svih rasploživih oružja.

One Response to Prava, pravda, pravila

  1. Предраг Милојевић је овим истинитим и потресним чланком, сажео и драму и трагедију српског народа на Косову. Чланак је и сиже приповетке – романа у равни сижеа Андрићеве „Проклете авлије“ о људима чије је својство порекла недокучива, реално неотклоњива навиша власт. Стање у косовском Гету за Србе и неалбанце је горе но у Андрићевом делу, у авлији су обесправљени људи а у гету је обесправљен народ на чијој територији је успоставио зидове заједничке тамнице и остварио гето „Милостиви анђео“ Натопакта (Америке и Европске уније или Алијансе). Ако Европска унија и Америка у савременом свету носе бакљу људских и грађанских права и слободе, остаје нејасно ѕашто ни после 12 година од затварања Срба и неалбанаца не сруше те остатке берлинског зида које је на Косово добротворно пребацила Немачка? Драги Тасић

    Dragi Tasic
    24. октобра 2012. at 21:29
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.