PRAKTIČAN VODIČ KROZ BEOGRAD SA PEVANJEM I PLAKANJEM

Filed under: afirmator,broj 10 - januar 2013,filmska kritika |

Prakticni-vodic-sajt-668x250

Bojan Vuletić je, svedenim rediteljskim sredstvima, snimio mali film velikih dometa. Ono što je zapanjujuće, a to je da je ovo debitantski film čija je najveća greška obično u prevelikim zaletima a malim rezultatima. Skromnost u izrazu, a sa druge strane potpuno vraćanje na prave vrednosti, pokušavanje da se vrati vera u ljubav i iskrenost, zajedno daju i više nego pozitivan rezultat. 
Scenario : Bojan Vuletić, Stefan Arsenijević
Režija : Bojan Vuletić
Godina proizvodnje : 2011
Debitanski film Bojana Vuletića, svoju premijeru imao je 8. decembra 2011. godine u Beogradu. Radnja filma „ Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem „ smeštena je u glavni grad Srbije. Stranci, koji dolaze iz različitih razloga i pobuda dočekuju Beograđani, marginalci, pripadnici onih nevidljivih grupa koji se skrivaju od surove stvarnosti. U prvoj priči, Silvie (Julie Gayet ) dolazi u Beograd povodom svog gitarskog koncerta na Kolarcu, u momentu kada je čovek njenog života ostavlja. Na aerodromu je dočekuje Stefan ( Marko Janketić ) kome je to prvi dan na poslu. Parafraza bahatog ponašanja stranaca u Beogradu, koja je prelomljena kroz ličnu tragediju žene srednjih godina scenaristički je odlično postavljena. Posmatrajući Silvie kako pije i kako potpuno bez kontrole, ali sa jakim emocijama, prestaje da se obazire na svet oko sebe, stvara se specifično osećanje sažaljenja i radosti. Dok očajnički ljubi Stefana na bini Kolarca, isuviše pijana da bi odsvirala ceo koncert, odlično igrajući na žici apsolutne patetike, priča odlazi u krešendo.
Melita ( Anita Mančić ) koordinatorka programa festivala, koja je nadređena Stefanu, jasno izgovarajući da radi za 300 evra ( ostaje pitanje za koliko radi Stefan ) u drugoj priči je na putu za hotelsku sobu Briana ( Jan – Marc Barr). U njihovom odnosu, negde između potpune izgubljenosti, socijalne nepravde, ljubavi i želje za bežanjem od realnosti, dvoje ljudi su na početku sado-mazo seksualne sesije. Ova priča je utoliko bizarnija, zato što saznajemo da je Brian obećao Meliti da će je odvesti u Ameriku. Fenomenalan scenarističko-rediteljski kontrapunkt, u kome su dvoje ljudi u igri mačke i miša, stavljen je upravo na to što je u seksualnoj igri Melita dominantnija, iako u realnom životu zavisi od Briana, koji joj je obećao preseljenje u Ameriku.

195433_marko-janketic_f
NA POLA PRIČE
Treća priča, ljubav na prvi pogled, između sobarice hotela u kome smo u prethodnoj sceni videli Briana i Melitu, Jagode ( Nada Šargin ) i Orhana ( Baki Davrak ), bisnismena koji je potpuno hladan, najemotivnija je u čitavom filmu. Posmatrajući dve klasno odvojene osobe, koje se nalaze za kafanskim stolom, pokušavajući da igraju nešto što je najbolje nazvati balkanski tango, očekujemo strastven epilog. Potresna scena buđenja u Jagodinom stanu u kome živi sa majkom ( Branka Petrić ) i detetom ne odlazi u stereotip patrijarhalne srpske porodice. Ona govori mnogo, jako svedenim sredstvima – o emancipaciji samohranih majki, njihovim nedostatkom prostora za njih same, vezanosti i podršci majki i ćerki u svim situacijama. Još važnije, možda je to, što Bojan Vuletić u svom filmu razvija četiri različita i jaka ženska lika što je potpuno neverovatno za srpski film u kome su ženski likovi svedeni na skice.
U četvrtoj, ujedno i poslednjoj priči, putuje se iz Zagreba u Beograd na venčanje Đurđe ( Hristina Popović ) i Mata ( Leon Lučev ). Internacionalno-komšijska ljubavna veza, biva poljuljana u samom automobilu, kada kum priča o prevari. Otvaranje Pandorine kutije, između dvoje budućih supružnika, odigrava se u polju, negde između dva velegrada. Priznanja o prevari, o ambivalentnosti, mržnji prema gradovima iz kojih dolaze ovi drugi, u klasičnoj dramaturškoj postavci – iz harmonije, kroz probleme, do razrešenja, nalik „ Vrtešci „ Artura Šniclera, dovodi nas do nastavka ( budućeg ) zajedničkog života Đurđe i Mata. Ova priča, iako po svojoj strukturi najpredvidljivija, interesantna je zbog sitnica kojima se prožima, činjenici da su oboje policajci, da su se upoznali na zadatku, da se vole jednom čudnom ljubavlju koja levitira negde između prijatelja i kolega sa posla. Ono što fali za odličan završetak filma, je sastajanje svih likova u jednoj tačci. Toga nema u potpunosti, i to je ujedno jedina stvar koja postoji kao evidentna manjkavost scenarija. Najsnažnije oružje filma su masovne scene sa pevanjem – stjuardese, policajci, sobarice i zatvorenici uz nekoliko rečenica o Beogradu, pevaju najpoznatije starogradske pesme. Antički hor ovog filma, može se tumačiti dvojako – kao ironijski otklon, ili kao omaž jednom gradu. Sve zavisi od nas samih. I toga koliko smo spremni da gledamo pozitivno na određenu situaciju.

Bojan-Vuletic

Bojan Vuletić

NEZAHVALNOST DOMAĆE PUBLIKE
Bojan Vuletić je, svedenim rediteljskim sredstvima, snimio mali film velikih dometa. Ono što je zapanjujuće, a to je da je ovo debitantski film čija je najveća greška obično u prevelikim zaletima a malim rezultatima. Skromnost u izrazu, a sa druge strane potpuno vraćanje na prave vrednosti, pokušavanje da se vrati vera u ljubav i iskrenost, zajedno daju i više nego pozitivan rezultat. Ako, pak, ovaj film posmatramo na globalnom srpskom filmskom nebu on je u potpunosti drugačiji – svetao, jednostavan, sa pažljivo biranim glumcima ( kasting je nestvarno tačan ), studiozno pisanog scenarija iz koga izostaju floskule, nerealne situacije i tipski likovi. Njegov značaj je neprocenjiv – „ Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem „ vraća jednostavnosti kako publiku, tako i filmske radnike i umetnike. On može da parira drugim ostvarenjima na prostorima van granice zemlje, baš zbog toga što je univerzalnost u samom žanru zadržana uprkos jakom pečatu autora.
Filmovi ovog tipa su u svetskoj tradiciji jako popularni. Mahom blokbasteri ( setimo se filmskog hita „ U stvari ljubav „ ), predviđeni su za bioskope, i široke auditorijume. Jako su gledani, naročito ako spadaju u žanr romantične komedije. U srpskim bioskopima i medijima desilo se nešto potpuno suprotno. „Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem „ nije imao dovoljno ispraćen i dostojan bioskopski život. Ostaje da se vidi njegov rezultat na festivalima. Do tada, nadamo se da će srpska publika imati više sluha za nešto što prikazuje Beograd potpuno drugačije nego što je on predstavljen poslednjih godina, a da ipak ne izbegne ironiju, i jasan kritički otklon na pojedine situacije i događaje.

Jelena Paligorić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.