Povodom “masovnih” protesta solidarnosti u Srbiji za Pussy Riot Piše: Nataša Milović

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,broj 06 - sept. 2012,društvo |

Naš doprinos iz Srbije izgleda ovako http://www.youtube.com/watch?v=6QVBHxtLby0

 

Sigurno ste primetili da je i aktivizam unosan biznis. Od Otpora, koji je postao consulting agency world wide, do nekih tako individua skoncentrisanih u razne nevladine organizacije koje finansiraju razne fondacije, pa se one nekad bore protiv rata (što je lepo), a nekad za tihe ratove u mirnodopskim okolnostima (ekscese/performanse koji treba da izazovu neku državu na ono što države obično i rade – sankcionišu, kažnjavaju, ali to i jeste bio cilj, čemu čuđenje?) Podružnice sličnih organizacija koje se bave ljudskim pravima u lokalu tj. širenjem zapadne demokratije se na prvi mig uključuju u globalne proteste. One prave akcije da bi u nekoj državi koja donatorima nije po volji, ukazale u nekoj već oslobođenoj da je ta zemlja diktatorska, iako po svim drugim kriterijumima suverena, a ne protektorat – cilj je da se stavi naglasak na to da je Rusija no-no, a da je SAD-EU, NATO, skroz OK. U ovom slučaju na tapetu je Rusija. Paul Kreg u svom tekstu (vidi http://www.informationclearinghouse.info/article32236.htm) navodi da je cela stvar dobro izrežirana iz Vašingtona, uključujući i zatvor i da će Pusike sve to lepo kapitalizovati, jer raditi protiv države za suprotan blok je unosan biznis. Često takav aktivizam donese neslućenu popularnost i slavu osrednjim umetnicima, mada im nekad zaista i odmogne – posle budu samo po tome poznati kao na primer Nune Popović, ili čak padnu i u zaborav, kao na primer Nune Popović (onaj dečko sa mrtvom svinjom ispred skupštine što je rušio Slobu,  sećate ga se…).

 

No, nemojmo se ni čuditi što svaka država ne voli pobunjenike, pa tako postoje i ovakvi zapisi http://www.youtube.com/watch?v=_ab7Dksqfnw&feature=player_embedded#!kada neko protestuje protiv nepravde malo većih razmera, i to kada je počini najveći vojni savez prema nekoj državi.

Kada je Salman Rudždi, koji uopšte nije osrednji pesnik, zbog Satanskih stihova dobio azil u Velikoj Britaniji, svi su se nad nejgovom sudbinom zgražavali. No, kada su ga videli u Bridget Jones Diary kako ga Bridžit (Rene Zelveger) pita da joj pomogne da nadje WC na promociji knjige, onda nekako i Salman as himself, izgleda samo kao simpatično iskorišćena drugost, statista sa zadatakom, honorarac, ništa posebno, no svakako na većem nivou od ostalih azilanata, večiti stranac u Imperiji, a opet, manji nego što je Poljakinja u video klubu na Kamden taunu. (da ne spominjemo sve one iz Ken Loučovog filma It’s a Free World).

 

I dok su borkinje za ljudska prava ovih dana koje sebe verovatno vide na levom polu ma koliko zastupale interese donator iz zapadnog dela sveta (reći će ako ih pitate da je to zbog narušenih nečijih ljudskih prava i prestroge države) šta nam rade tzv. desničari i koji je njihov program?

 

Razni verski fanatici i navijači su to. Eh, ali spisak ne bi bio potpun kad ne bi spomenuli i sve ostale:svi koji kukaju za starim dobrim visokim plafonima, koje su im grubo uzeli partizani i Rusi koji su im bake silovali dok su oslobađali Evropu od fašizma, te ovi što vole kraljice i kraljeve, što cokću za predratnom građanskom Srbijom, vraćaju čast Draži-četniku pomoću serija, nažalost o trošku građana koji plaćaju pretplatu, te oni iz demokratske vlasti koji brže bolje stavljaju potemkinova sela u vidu Terazija kod Buvljaka na Novom Beogradu (najverovatnije se neko utalio za neupotrebljenu scenografiju za Montevideo), dakle svi ti desničari ne misle ništa dobro o o Pusikama i to otvoreno govore zato što je njihova opcija “za Ruje”. Ti ljudi ne misle dobro ni o Jugoslaviji, ni o Titu, ni o Marksu, Engelsu, revolucionare  i danas nazivaju teroristima, iako eto, i oni ne ljube Novi svetski poredak, ali sa totalno drugih pozicija.

 

Običan slobodomisleći čovek, koji ne može da se svrsta ni u jedne ni u druge strasnike, može ako ih sve kritikuje vrlo neprijatne stvari da doživi. Primećujem da u raznim stepenima i jedni i drugi mogu u mnogo čemu da se uhvate ruku pod ruku – po pitanju na primer parcela, imovine, restitucije, života u neoliberalnom kapitalizmu, klasnih razlika, slobodnog tržišta, ali i realnog nezadovoljstva samom demokratijom zbog čega jedni krive jedne, drugi druge, a realno su u nekoj vrsti simbioze, jer su svi korisnici budžeta…Ipak me buni što i jedni i drugi imaju consensus, a to je da se zapravo ništa ne promeni drastično – da težimo samo još većoj neoliberalnoj pošasti (“neoliberalnu pošast” upotrebio je Burdije u svojim Signalnim svetlima). No, koji bi to donator za ukidanje ove pošasti platio bilo kojoj ideološkoj grupaciji, da ne kažem alternative, kada se svet ujedinio samo u moći i krupnom kapitalu? To ne bi ni Putin finansirao! Ti ljudi što ih nerviraju fancy levičari sebe smatraju patriotama, rojalistima i “pravim vernicima”, dok ovi sa transparentima i šarenim maramama cijuču o pravima na identitet, umesto na pravima na život (to kao da se podrazumeva da imaju svi, a sve više ljudi baš to nema – čuje se cijuk iz prvog lica, a ne kakvog ideološkog šinjela).

Možda bi svi utihnuli kada bi radili konačno poslove za koje su se zapravo školovali i kada radno mesto ne bi bilo teško naći kao sveti gral. Odjednom će vam i komunisti i desničari početi da zvuče kao liberali. Kad čujem savete sa svih strana oni zvuče unisono: pa što se nisi snašla, što se nisi negde učlanila, što ne radiš nešto čisto kao profesionalac za pare, što se ne pomoliš da nađeš posao, što ne pratiš konkurse, što ne napraviš neki projekat onako po ukusima svih nas, a pusti umetnost, njome se bavi, ako baš imaš vremena, posle, iz hobija…

Kako se nesvrstati, a ne biti oportunista

U ovakvoj konstelaciji snaga, najbolje je sačuvati mišljenje za sebe, ali ne znam kakvo je to mišljenje koje mora da se krije, a ne deli s drugima, u demokratskoj zemlji? Jer, ako se podeli s jednima, dobićete od urbanih levičara etikete koje su vrlo uvredljive, a kod ovih iz raznih starinskih škrinja, čućete neko škripanje prtilikom otvaranja i zatvaranja vratanaca pa će vam se činiti da neki predak iz njih izgovara onako starinski neku pouku  kombinovanu sa proklinjanjem (to mi se jednom desilo s nekim tipom što su mu navodno komunisti sve oduzeli, pa je onda on zato danas manji parazit/rentijer, nego što bi inače bio, jer ipak nisu baš sve mogli, pa ima nešto od nekretnina).

Ne znam kako se odrediti i društveno pozicionirati u ovako zaoštrenim postideološkim podelama koje je donela uvezena demokratija, a primenio politički kadar sklon moralnom padu, (ne padu s konja na magarca niti na izborima), već kadar sastvaljen od siromašnih duhom i moralno potkupljivih.  Masi valjda više nije do ideologije i “pozicija sa kojih deluje”, nego do života kao takvog. Vi koji imate uz dušu i još malo vijuga u mozgu da vam ne podmeću rog za sveću neki trbasti ideolozi, počnite da shvatate da ste siva zona prekariteta – senki od ljudi van zakona, bez posla, prave šanse za bilo kakva sredstva za rad. Ako počnete nešto samostalno bez bojazni da formirate svoj stav kao čistu misao, bez obaveznog “programa”, ništa neće biti – bićete večita margina, glasna manjina bez novca za račune i najosnovnije životne namirnice.

Ideološki amalgam

Stanje je takvo da u javnom polju imamo neki ideološki amalgam koji stvara klaster elite fit za preduslove kvazi-demokratije: fino dizajniranih hipstera  koje finansira fondacija putem projektnih zadataka i u vidu regionalnih seminara, publikacija, zatim intelektualca starije generacije u svojim udobnim nišama koji dok pišu idu taman u svojoj kritici dotle da pisanje ne ugrožava plate, radna mesta i famozni treći sektor koji strateški više radi za neoliberalizam nego za socijalnu pravdu, da skratim, svi rade za status quo. Zamislite da narodu krene? Pa oni bi bili najnesrećniji – u odnosu na koga bi mogli da ispoljavaju svoj elitizam?

Politika i ideologija

Političare odavno ne mogu da stavim u ideološke okvire, jer njihova ideologija svedena je samo na prostačku kalkulaciju. Iz njihovih redova je nemoguće očekivati nit pobunu nit promenu. Kako neko bez škole da napreduje, a da nije član partije? Većina partijskih kadrova nema školu pa nikakav profesionalni identitet, kao ni intelektualni potencijal. Mediokriteti su najbolje sluge u zemlji kojom ne upravlja glas naroda, nego tutori iz inostranstva. Protektorat vode duhom lenji, koji se zadovoljavaju stalnim poslovima u državnoj upravi.  Zbog njih se zemlja zadužuje, ali je najsmešnije što oni rade svi navodno “za naše dobro”. Koje dobro, pa prirodni su neprijatelji svi zaposleni u državnim institucijama, a rekoh već kako su tu, svim ostalima koji nisu nigde i zato i nemaju prava na rad.

Praktičnost njihovih mozgova je nesvodiva na ideologije na koje intelektualci, građanska klasa i aktivisti svih strana i dalje računaju. Krug je zatvoren. Zato ćete imati prilike da stalno slušate o nebitnom, za vaš život neobično smešnom, i borba će se oko trivijalnih stvari voditi tipa podrška za Pusike, a vi ćete se pitati, čekaj, kakve to živote vodimo kada još samo fali malo pravde za Pussy Riot, pa da atmosfera bude potpuna? I šta me briga za solidarnost s njima, kada prvi komšiluk ne zna više šta bi ta reč još uvek mogla da znači!  Ono što je realno to je da je većina ljudi nezaposlena ili čeka svoju prekarnu tezgu (to je ono kada te prepuste tzv. tržištu rada koje radi za platu), a radnička klasa na primer biva duhovno osiromašena da bi našla u sebi snage za pobunu. Narodna masa je sklona korupciji zbog sveopšteg straha, a ne zbog svoje zle naravi ili kvarne “ljudske prirode”, te njih ne treba kriviti, već ove što akcijaše, što su se snašli i svili gnezda u nekoj instituciji. Nema radničke kulture čak ni kada se o njoj na stručnim skupovima govori. Ili još bolje, radnik te “diskurse” ne bi razumeo. Nema mesta niti nemesta gde ljudi mogu da se kao autodidakti upućuju u neke sfere za sada omogućene samo najprivilegovanijim slojevima, a takođe i zato što im je dokolica rezervisana za gledanje najgorih programa u istoriji televizije. Raspad razuma se dešava kod prosečnog radnika i kada ne radi). Ne računam one radničke sinove danas pre zgubidane i blejače, koji kao u Aleksandra Novakovića tekstu glume proletera na roditeljskim jaslama i ove što putuju po seminarima preko fondova, kojima je aktivizam  “naš novi projekat”.

 

Borba za čistu misao

Čista misao dolazi iz redova osiromašenih nezaposlenih nekoć srednjoklasnih hukača/humanista, razočaranih, ali ne i rezigniranih, nevinih, ali ne i naivnih, no, ne znam koliko uspešno i u većem broju ljudi to tako rade – govore i upiru prstom i u koje se sme i u koje se ne sme, iako se ne sme skoro pa ništa (možda tek kada stvarno nemaju više ništa da izgube kao ja, njihova smelost poteče od očajanja i tuge, ali više od besa). Ono što me u tome svemu dodatno rastužuje, jeste da su istinski nezavisni umovi ovde nemoćni da donose bilo kakve društveno-relevantne odluke za većinu sličnih, do krajnjih granica ugroženih ljudi, zato što nema direktne demokratije. Nećemo zbog ovog pisanja i arlaukanja po internetu kao u neka staaaraa vremena čak ni odgovarati, ni bitisati na crnim listama, a da nam je to jasno stavljeno do znanja, niti ići s raspolaganja u penzije (joj, kako je lepo znati da to postoji, a sa 37 godina biti samo sa sivom knjižičicom u šakama). Neće nikog biti briga, ignorisaće nas i život se neće živeti nego životariti. Nemoćni smo da napravimo neku radikalniju promenu u društvu, i to više nije problem, to je tragedija života provedenog u neromantičnim vremenima u kojima prosta kalkulacija ili glas mašine (Ubacite proizvod u kesu! Ubacite učitani proizvod u kesu!) bespogovorno i od nas stvara iz dana u dan automate – one koji izgovaraju nešto, ali to niko ne čuje niti želi da sasluša. Nezavisnost misli i dela nije na tržištu društva interesantna, nego bi ti neko još dobacio da mračiš – to nikome ne treba, jer reči ne mogu da se jedu. Preostaje ti da budeš ili večiti volonter da bi bio istinski nezavistan od državnih i paradržavnih fondova ili da napraviš pakt sa silama koje te ućutkuju i traže od tebe kompromise. Ima i treći način, a to je oslonac na manje racionalne vidove stvarnosti – koincidencije, ‘sudbinu’, milosrđe, (neko bi rekao da se to zove “imati više sreće nego pameti”). Treći put, iako deluje iracionalno je najizvesniji za ljude bez fioke, ključa ili žetona, ali bar omogućava pravo da se sopstveni život distancira od ispraznih proklamacija.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.