POTISNUTO I SKRIVENO LISIČJE LUDILO

Filed under: afirmator,broj 12 - mart 2013,kritika |

download
„Lisičije Ludilo“, roman Doc. dr Miomira Petrovića je pečat njegovog dugodišnjeg iskustva, u oblasti dramaturgije i kreativnog pisanja. Svojim veštim, ne toliko dugim, ali znalački isprepletenim rečenicama, i jednostavnim leksičkim sredstvima uobičajnog i pravilnog govora, na momenat žargonskim, osvetljava filmsko platno preko kojeg možemo, uživo da posmatramo, životnu priču, istkanu na relaciji prošlosti i sadašnjosti, iza koje se nazire alternativna budućnost. Radnja je dinamična, sa zanimljivim dijalozima.
Odmah na početku pisac, zavarava da je sve jasno još na početku, opisujući Marka Terzića u sadašnjem vremenu, u Beogradu, gde pokušava da se na bizaran i tragikomičan način reši tela prostitutke Katarine Cvijić. Ali ništa nije onako kako nam se čini, na ovu priču o rasvetljavanju napetog događaja, o samim uzrocima te tako teške odluke da se reši tela, pisac će doći praveći na neki način paralelu između svoje bliske prošlosti, i daleke prošlosti svoga dede Pavla Bomarova. Ta priča će biti stepenik, načinjen rečima , koje se lako tope kao pahuljice snega, pred zainteresovanim čitaocima, i završavaj u stilu velikih drama, mističnih i kriminalističkih romana, da ništa nije onako kako smo mislili da jeste. Krug počinje istom pričom sa kojom se i zatvara, kada je već sve rečeno i kada je naizgled prošao period lisičijeg ludila i otpočeo jedan novi, bolji, zdraviji i lepši život za Marka Terzića. Bliska prošlost Marka Terzića teče u paraleli sa istorijskim činjenicama iz dedinog života. Priču o istoriji njegovog dede Pavla Bomarova, saznao je od svog oca, a njegov otac je priču izmišljao, ili čitao iz dedinog dnevnika. Kako to da je deda bio Bomarov a Marko njegov unuk je Terzić, odgovor je jasan, njegova baka Marija Bomarova je posle smrti Pavla Bomarova izbrisala sva sećanja na muža, i obavila određeni ritual po preporuci vračare iz sela Mozgovo. Odmah, pretpostavljamo, da je na redu neka strašna priča. Priča o čoveku koji je verovatno bio veštac, čarobnjak ili je imao mnogo grehova, čim ga se rođena supruga odriče, i briše pesak sećanja, kojim je bila napunjena, prazna čaša njenog porodičnog života. Pavle Bomarov jedini predstavnik likantropije (vukodlak) u Srbiji, imao je stalne životinjske nagone, koji su bili opasnost za druge ljude, ali i za njegovu umetničku dušu, pretila je da je uništi. Jednog dana na belom snegu negde u Norveškoj, umetnička duša je izgubila borbu sa životinjskim nagonima, proširila se i nadvladali svo telo. To ludilo kako pisac naziva, pedeset godina kasnije će dokazati, da krv nije voda kako kažu stari ljudi, da će njegov unuk Marko Terzić dokazati svoje poreklo, bacajući telo Katarine Cvijić.

OD KETERA DO MALKUTA
Marko Terzić na početku živi rutinski život. Oženjen je Nadom, koja je po struci veterinarka, a on je psiholog. Oni se bore da u teškim i kriznim vremenima, sastave kraj sa krajem. Međutim njegov se život potpuno menja kada upozna devojku Katarinu. Katarina će mu se u početku činiti kao devojka, još jedna u nizu pacijentkinja, međutim kako sve više bude izlazio sa njom. On oseća sve veću strast sa njom i sve više žudi za odnosima sa njom.Ti njegovi neobjašnjivo životinjski nagoni, dovešće ga do otkrića Katarinine velike tajne, koju nije mogao ni u snu da pretpostavi. Pričajući svoju priču, Marko je često preseca, pričom sećanja na svog dedu Pavla Bomarova. Pavle Bomarov je studirao u Firenci kod prof. Stiljanija likovnu akademiju, bio je veoma talentovan za umetnost. Ali zbog svojih sve češćih napada, njegov zabrinuti otac Evangelin Bomarov, odvodi ga , Ciriškom lekaru dr. Hajnrihenu. Dr. Hajnrihen je bio veliki stručnjak za različite oblike epilepsije, ali se bavio i proučavanjem likantropije, odmah je znao šta je. Objasnio je Pavlu sam termin likantropije, koja podrazumeva takvo mentalno stanje pacijenta, u kome, on veruje da je vuk ili neka druga životinja. Takva jedna, tužna sudbina, obuzela je i Pavla Bomarova. Pavle Bomarov pred naletom još jednog napada ubija devojku. Od tog trenutka, rešava da napusti slikanje, i da se vrati u svoju domovinu, u Sombor.
Čitajući dalje roman brzo dobijamo odgovor na Katarininu tajnu, Katarina Cvijić radi kao prostitutka, čim je Marko to otkrio, bilo mu je teško da poveruje. Posumnjao je u svoja osećanja prema njoj. Nekoliko dana, joj se nije javljao, ali je rešio da ostane sa njom. Ta nasleđena strast i vučiji nagoni, navodili su ga da često ima seksualne odnose sa Katarinom. A i Katarina se zaljubila u Marka, i osećala je potrebu da bude sa njim. Tu se javlja, ogroman problem, kako prikriti kasne sastanke od supruge Nade, koja je izgledala da ništa ne zna o kasnim izlascima njenog muža. Tako su se Marko i Katarina dogovorili, da ona plaća Marku za odnose, kako bi on mogao da donese kući novac i sakrije trag, da kaže supruzi, kako prekovremeno radi, privatne seanse. Nada je poverovala u to i bila veoma srećna, bar se Marku tako činilo ali to je bila velika greška. Nada je bila veća lisica, nego što je Marko mogao i da pretpostavi, supruga koja ništa nije znala i verovala mužu da ide na seanse, samo je bila lisica čija se lukavost otkrila kad je već bilo kasno za spas, a kajanje više nije ništa značilo.

POVUČENO I PODMUKLO
Da se vratimo Pavlu Bomarovu- on je obećao čim je izašao sa akademije, više neće slikati, ali pošto ga je život u domovini i svom rodnom gradu gušio, rešio je da ostvari svoju slobodu. Zapošljava se u Zavod za izradu novčanica i hartija od vrednosti Kraljevine Jugoslavije. Čim je počeo da radi u zavodu, delovao je u potpunosti kao čovek ,svoju vučiju kožu je skinuo, i postao jagnje koje se igra na svom terenu na svojoj livadi, koja je iako ne likovna akademija, ali nešto što zadovoljava sličnim radom njegov duh. Uzimao je novčanice svetskih valuta i vešto ih preslikavao kao veliki falsifikator, čiji se falsifikat teško razaznaje od originala. Pored svog zaposlenja kao duhovne lepote i prihoda, u njegovom burnom životu, pojavljuje se žena, sa kojom će i dobiti dete Markovog oca, ona ista žena koja će se saznajući za tajne svoga muža određi njegovog prezimena. Iako oženjen Bomarov je počeo da slika, i posle prve bračne noći, iznenada se pojavio novi najači napad, napad čija će žrtva biti jedna mlada žena. Zbog čije će smrti, i svog životinjskog napada, Bomarov zabrinuti svoju suprugu, koja će se sve više plašiti i pomoć tražiti od vračara. Za to vreme, za Bomarova se interesuju ne samo dr. Hajnrihen već i veliki broj, nacističkih oficira, koji su želeli da za svoje lične interese iskoriste umetničku i fizičku ludost Pavla Bomarova. Posle jednog lepog susreta sa svojim strastvenim objektom prema kome su Marka Terzića vodili nagoni, Katarinom, vraćajući se kući, zatiče jedno pismo. U pismu otkriva, da je Nadinom lisičijem ludilu došao kraj, maske su pale, znao je, da je Nada verovatno otišla u stan Katarine Cvijić. Dok je 6. 04. 1941. strašna Nemačka sila, besnela olujnom kišom bombi na mali narod, sravniši Beograd sa zemljom, Pavla Bomarova privode Nemački oficiri, čim Pavle odlazi od kuće njegova preplašena žena ne toliko od rata, koliko od činjenice ko joj je muž, krsti se triput i zatvara vrata. Poželeće da vetar, odnese tragove sećanja na Pavla Bomarova, ali pečat njegovog postojanja će za devet meseci izaći iz njene utrobe. Sin Hajnrihena, istoričar umetnosti Kristof Fon Ritercajler i Karl Zandorf general imali su puno razloga za slavlje. Sretstvo za ostvarivanje njihovih zlobnih planova, već je bilo na putu za Norvešku, gde će se izvršiti najveći falcifikatorski radovi, u celoj istoriji a neki će biti smatrani i za autentične , dok istina ne izađe iz paketa Pavla Bomarova. Vrativši se u stan Katarine Cvijić, Marko Terzić zatiče svoju strast koja sada leži mrtva i predstavnicu lisičijeg ludila Nadu, sa gajtanom kojim je uništila jedinu prepreku u svom braku. Ona se oseća kao da se ponovo rodila i mužu predlaže da se reši leša, da počnu život iz početka, i da mogu da dobiju dete. Tako Marko Terzić na jedan veoma neobičan način, baca leš svoje do tada velike strasti, a sada ledene sante zamrznutog mesa što je nekad činilo zadovoljstvo mnogim muškarcima .

Miomir Petrović

Miomir Petrović

U HIPERBOREJI
Daleko u Norveškoj, u maloj prostoriji, sa malim prozorom okružen mnogim slikama, nekada akademski slikar, sada falsifikator, po narudžbini ruši autorska prava mnogih slikara, a samo će jednoj slici koja je bila njegov izvor spasa koja ga je zadivila, udahnuti novi život. Niko neće znati da je slika „Krik“ Edvarda Munka, koja je najveći utisak ostavila na Bomarova, svojim čudnovatim izgledom jednog prestravljenog bića, prikaz straha kao egzistencije, ustvari kopija slike Pavla Bomarova. Dok, prava slika leži u delovima, u sefu koji je Pavle Bomarov poslao u Švajcarskoj. Ova slika za njega bila je izlečenje od užasa, od likantropskih napada, on je mirno poput kaluđera pokušao ne da upije svaki detalj, već da tu verodostojnost prenese onako kako bi to uradio Munk da ponovo slika svoj „Krik“. Slika se odjednom namestila i kao rezime dešavanja u Norveškim logorima, ljudima koji nisu bili od značaja za interese nacista kao što je to bio Pavle Bomarov, ti ljudi su sa istom izrazom lica bića na ovoj slici, u nastrašnijoj i sporoj smrti umirali. Pavle Bomarov po završetku ove slike seče original u delove, i priprema se za beg iz logora. Iskoristivši svoju bliskost sa fon Ritecajlerom, uspeo je da za Oslo pošalje paket u kome je sadržana istina. Da bi ostvario svoju slobodu, i da paket sa značajnim sadržajem ne bi bio izgubljen, Pavle se još jednom preodenuo, iz kože jagnjeta u kožu vuka, kako bi stigao do Osla, borio se sa svima, i istrajao. U Beogradu, Marko Terzić, kao da se ništa nije dogodilo odlazi u kući svoga oca,koji ga je pozvao jer se otvara paket, koji je Pavle Bomarov poslao iz Osla, paket. Nosio je poruku boljeg života za Terziće, i to pedeset godina kasnije od smrti Pavla Bomarova. Paket je nosio originalnu sliku „Krika“ Edvarda Munka, jer kopija u Norveškoj je bila nepotpisana, i dnevnik Pavla Bomarova. Pavle Bomarov , posle uverenja, da je paket iz Osla, poslao za Cirih, umire sam kao i svaki ranjeni vuk. Raskomadan od bola i hladnoće, daleko od svoje rodbine, ne upoznavši svog sina, nadajući se da će bar „Krik“ biti spašen. I na kraju za Marka Terzića potomka jedinog predstavnika likantropije, počeo je novi život, svet je dobio pravo da se zahvaljujući Pavlu Bomarovu, divi originalnom delu Edvarda Munka, a Terzići konačno više nisu morali da birnu o materijalnoj. egzistenciji.
Ništa nije bilo onako kako je izgledalo. Svako od nas nosi u sebi te životinjske nagone, dok su oni u skladu sa dušom i telom, životi bližnjih nisu ugroženi, ali čim se pokrene lava okolnosti koja ih izaziva, treba ih se paziti. Švajcarski psiholog Karl Gustav Jung je govorio ,da ništa nije jače, od čovekove psihe. Pavlu Bomarovu, je viša sila, darovala veliki moć, ali i veliku patnju. Ona je izazvana životinjskim nagonima, i prenela se nekim kanapom gena, i na mlađeg potomka. Njegova požuda i neobuzdivi nagoni, doveli su do smrti jedne devojke, koju je uništilo potisnuto i skriveno lisičije ludilo.

Marko Mirković

Marko Mirković je student treće godine novinarstva, na Fakultetu za kulturu i medije, pri Megatrend univerzitetu u Beogradu. U srednjoj školi, se javila njegova sklonost, za pisanjem raznih tekstova. Pored prikaza knjiga, objavljuje i reportaže, aforizme, u časopisu „Šipak „ i na sajtu „Bašta Balkana“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.