POMRAČENJE

Filed under: afirmator,broj 18 - septembar 2013,satira |

pomracenje-suncaSreo sam juče svog prijatelja u glavnoj ulici. Nisam ga odmah prepoznao. Izgledao je bolje nego ikad. Prosto sija. Nije to onaj isti čovek od pre par godina. Nisam ga dugo video. Bavio se ranije politikom, pa je često bio u gužvi. A i žena mu je bila mnogo džangrizava. Uvek je imala nešto da kaže, da doda, da kontrira, da ispravi, da prepravi. Da te Bog sačuva. Retko smo mu i odlazili u goste. A i kad odemo, on je uvek namračen, zabrinut, što kažu ova današnja deca „pravi smor“. A da ga vidiš sad, bato….blista. Razveo se prošle godine i batalio politiku. Od politike se, doduše, teže rastavio nego od žene. Ali na kraju je priznao da su to dve iste stvari različito nazivane. Jedne noći u kafani skoro tri sata tvrdio je da su politiku, u stvari, izmislile žene i da države propadaju samo zato što se muškarci mešaju tamo gde im nije mesto. Nijedan muškarac na svetu ne može da laže i manipuliše onoliko koliko može jedna žena. Te večeri, u kafani sam ga i video poslednji put. Tad, pa juče.

Hladno je bilo, i neka sitna kiša je promicala. Nisam imao kišobran, izašao sam na kratko do mesare u centru da kupim nešto za ručak. Nije bilo puno ljudi u gradu. Nedeljom je obično svuda pusto. Žurim tako niz glavnu ulicu, preispitujući se koliko je poskupelo meso ove nedelje, kad  se odjednom ispred mene stvori poznato lice. Skoro smo se sudarili. „O, Milenko, pa otkud ti čoveče. Nisam te dugo video!“, rekoh ja oduševljeno. A on se zagleda u mene zbunjeno, kao da me ne poznaje. „Ša ti je, Milenko, šta si se zbunio. Nataknuo si te tamne naočare po ovoj kiši, pa ne vidiš ništa.“, nastavih ja da govorim. Milenko se vrati korak u nazad, zastade, pa me opet zbunjeno zagleda. Meni to beše čudno. „Šta je sa ovim čovekom“, pomislih, „što glumi da me ne poznaje? I šta je nataknuo tamne sunčane naočare u sred zime? Ko da je poludeo!“ A Milenko stoji i posmatra me. Niti skida naočare, niti govori, samo se smeška. „Milenko, plašiš me malo? Šta ti se dogodilo, prijatelju?“ Ćuti Milenko još nekoliko sekundi, posmatra me i smeška se. Naposletku, skine one tamne naočare, pogleda me krupnim svetlim očima, u kojima je sada neki čudan sjaj, neko zadovoljstvo, glasno se nasmeja i reče: „Pa gde si ti, prijatelju moj! Oprosti, nisam te dobro čuo, jesi li mi rekao šta?  Povećala se dioptrija na ovim mojim naočarima, pa ništa živo ne čujem!“ . Gledam u Milenka, ništa mi nije jasno. „Crni Milenko, šta si povileneo? Kakve veze ima dioptrija sa sluhom?“ Milenko se uozbilji, pa mi odgovori: „ Znaš, rođače, ja kad stavim ove moje naočare mnogo bolje vidim.  Sve mi je nekako svetlo i lepo. Vidim ovo sunce što nam sija, vidim ovu lepotu, ovu našu zemlju. I čini mi se da prvi put sve vidim jasno. Sve vidim, ali ništa ne čujem.“ „Kakvu lepotu, kakvo sunce, kakvu svetlost, crni Milenko. Mnogo su ti tamne te naočare. Ne vidiš da kiša pada. Ne vidiš ovo crnilo i sivilo u koje nas zaviše ovi odozgo. Ne vidiš da se sve raspada, moj Milenko. I ovi tvoji i oni drugi sitno nam ga skrojiše, nećemo se oporaviti još trista godina.“, počeh da kukam na sav glas. Gleda me moj prijatelj, Milenko, pa prasnu u smeh. „Prijatelju“, kaže on meni, a jedva se suzdržava da ne pukne od smeha,“ pa tebi je hitno potreban oftamolog. Daću ti broj ovog mog. Odličan je. Idi kod njega, nije skup, pristupačne su cene. On će ti pomoći. Ali obavezno traži što tamnija stakla. Ništa ti ne znači ako su stakla bela. Kroz tamna stakla bolje vidiš, a skoro ništa ne čuješ. Videćeš, biće ti sjajno.“ To reče meni Milenko, nasmeja se još jednom na sav glas, okrenu se i ode.

56989_pomracenje-sunca1401-afp-martin-bernetti_orighSutradan, čim sam se probudio, izađem iz stana da prošetam. U stanu mi je bilo nakako zagušljivo, tesno. Izađem iz zgrade na ulicu, skrenem u Nušićevu i izbijem odmah na glavnu. Šetam tako i gledam preda se. Namračio sam se, razmišljam koliko mi je novca ostalo do prvog i kako ću se skrpiti  Odjednom podignem glavu i pogledam oko sebe. Prolaze ljudi, smeju se, raduju, vesele. Gledam u kalendar na telefonu, da nije neki praznik. Da nisu povećali plate? Je l pojeftinela struja? Što su ovako srećni, šta im je? Nije mi jasno, čemu se raduju. Da li vide nešto što ja ne vidim?  A onda ih zagledam malo bolje i vidim da svi nose iste onakve naočare kakve je juče nosio Milenko. Oni koji nose tamnije, više se smeju od onih koji nose one sa svetlijim staklima. Njihov spokoj, radost i nezainteresovanost za novi naslov u Blicu o poskupljenju grejanja, izazvao je u meni bes i gnušanje. Nedostajala mi je zagušljivost i skučenost mog stana.

Vratio sam se kući izbezumljen. Dan sam proveo u fotelji, gledajući u jednu tačku. Predveče sam nazvao Milenkovog oftamologa. Zakazao sam pregled za sutra u osam i trideset. Nije moglo ranije. U osam stižu najnovija crna stakla iz inostranstva.

Milica Živković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.