Pomoć siromašnima kao dužnost

Filed under: afirmator,broj 11 - februar 2013,sindikat |

gladniPiše: Stefan Simić

Verujem da je većina nas bila u prilici da vidi neke od naslova humanitarne akcije Srce za decu. Preko tih naslova saznali smo da među nama postoje oni koji svake večeri gladni idu na spavanje, sanjaju kadu sa toplom vodom i bude se smrznutih trepavica. Nije mi namera da izdvajam posebno tu humanitarnu akciju, samo skrećem pažnju da je svako od nas umereno obavešten o sličnim dešavanjima. Na neki način (idejno), svi smo svesni da postoje negde ljudi kojima je siromaštvom ugrožen život, ali mislim da većini izmiče opseg i intimnost problema. Lako je odmahnuti glavom, reći “Strašno!”, skrenuti pogled sa bilborda i nastaviti sa gledanjem svojih posla. Ali, parafrazirajući Aristotela, postupati ispravno nije lako. Problem siromaštva je nešto što se tiče svih nas, ne samo onih kojima je život ugrožen. Čak i ako pojedinačno niko od nas nije odgovoran za stanje u kome se nalaze oni koji žive ispod granice siromaštva, to ne znači da svako od nas nema određene moralne dužnosti prema njima. U etici se često govori o pozitivnim i negativnim moralnim dužnostima. Pozitivne dužnosti se tiču postupaka koje smo moralno u obavezi da učinimo, a negativne se tiču postupaka koje smo moralno u obavezi da ne činimo. Želim da kažem da u slučaju siromaštva i ljudi kojima je život ugrožen siromaštvom, mi imamo određene pozitivne dužnosti.

Da bi dočarali prirodu naših pozitivnih dužnosti prema drugima, neki filozofi (Piter Singer i Kristofer Velman recimo) nas pozivaju da zamislimo sledeću situaciju. Otišli smo na odmor i odmaramo se pored bazena. U ruci držimo tablet, a na stolu pored nas je osvežavajuće piće. Na ležaljci, naša pažnja je podeljena između zanimljive knjige koju čitamo i letimičnih pogleda na lepe ljude oko nas. U jednom momentu, usred opšte graje, igrom slučaja samo mi primećujemo malo dete koje je upalo u bazen. Dete ne zna da pliva, počinje da se davi, ali niko osim nas to ne primećuje. Ukoliko mi smesta ne uskočimo u bazen i spasimo dete, ono će se udaviti. Da li mi imamo moralnu dužnost da spasimo to dete? Da li pravi ikakvu razliku činjenica da to nije naše dete, da ga ne poznajemo i da nam nije povereno u staranje?

Primer ilustruje situaciju i dva moguća toka dešavanja. U jednom nastavljamo da ležimo, čitamo i gledamo svoja posla. U alternativnom toku mi uskačemo u bazen i spasavamo dete Zdravorazumski, prvi tok dešavanja je loš– dete se davi. I ukoliko smo u mogućnosti da sprečimo nešto loše, mi treba da pokušamo to učinimo.

Sasvim verovatno bi se većina ljudi složila da jeste naša dužnost da pomognemo tom detetu, iako ga ne poznajemo i nije u našem direktnom staranju. Imamo dužnost da mu pomognemo čak i po cenu da nam se piće prospe ili da nam neko ukrade tablet. Od nas se ne zahteva mučeničko samopožrtvovanje. Obe stvari možemo da žrtvujemo bez nekog posebno velikog troška po nas. Obe stvari su zamenljive i njihov gubitak neće bitno uticati na tok našeg života. Sigurno su izgovori poput „Nisam hteo da pomognem; to nije moje dete, nisam pristao da ga čuvam“ i „Nisam hteo da pomognem; prosulo bi mi se piće ili bi mi neko ukrao tablet” podjednako neprihvatljivi i za moralnu osudu.

Neko bi mogao da istakne, kako kaže Velman, da postoji razlika između toga da li spasavamo dete koje se davi pred nama ili šaljemo sredstva u neki drugi grad ili državu da bismo pomogli detetu koje gladuje. Ali, iako deluje kao da postoji razlika, zapravo je nema. Mi idalje imamo dužnost da pomognemo ukoliko možemo nekome u skladu sa našim okolnostima, bez obzira medijum pomoći, nacionalnost ili razdaljinu. Pomažemo ljudima, a ne samo sugrađanima ili sunarnodnicima.

Možda može da se zameri da je u primeru jedno dete koje je u opasnosti, te smo u stanju da ga izbavimo. A realnost je da broj dece kojima je glađu ili lošim životnim uslovima ugrožen život daleko premašuje našu (pojedinačnu uzetu) moć da pomognemo. Dok u primeru mi vadimo dete iz bazena i spasavamo život, diskutabilno je da li smo u stanju da u stvarnosti damo bilo kakav opipljiv doprinos, a kamo li da spasimo život. Ali, to pre deluje kao izbegavanje dužnosti. Jer dokle god smo u stanju da načinimo ikakav doprinos, ma koliko mali, mi imamo moralnu obavezu da ne odvraćamo pogled.

Bitna razlika između spasavanja deteta u bazenu i doniranja humanitarnoj organizaciji je ta što se u prvom slučaj zahteva da smesta delamo, dok je u drugom slučaju potrebno određeno vreme za razmatranje. Potrebno je razmotriti rešenje koje ta organizacija nudi za dati problem i okolnosti pod kojima problem nastaje. Možemo da kažemo da su na neki način siromaštvo i glad hronični problemi društva koji ne nestaju jednostavnim pozivom na broj ili sms-om. Potrebno je da se razmotri da li je organizacija ili osoba kojoj vodi akciju stvarno zainteresovana za rešavanje problema ili je šarlatan; koliki su administrativni troškovi te organizacije i koliki deo donacije ide onima kojima je potreban; da li ta organizacija na ispravan način pristupa problemu ili samo čini situaciju još gorom?

Pogrešno bi bilo zbog toga što organizacije sebe nazivaju charity organizacijama da zaključimo da je učestvovanje u akcijama i doniranje stvar velikodušnosti i milosrđa. Naprotiv, tamo gde je siromaštvom ugrožen život, u slučaju gladi, hladnoće, nedostatka higijenskih uslova, mi treba da pomažemo iz dužnosti.

Zanimljivo je da je u studiji koju su još 1989. godine objavili Dreze i Sen (Hunger and Public Action, Oxford University Press) utvđena korelacija između kvaliteta državne uprave i pojave gladi. Studija ukazuje da se sa rastom efikasnosti  demokratskog uređenja smanjuje mogućnost problema gladi i siromaštva. To jest, što je efikasnije demokratsko uređenje, manje su šanse da glad i siromaštvo izazivaju problem za koji ne postoji interno rešenje. Dakle, pogrešno je predstavljanje gladi i siromaštva kao nekakvih elementarnih nepogoda. Slušajući popularnu retoriku stiče se utisak da se radi o pojavama koje su u našim rukama taman koliko i oluje ili suše.

Treba da budemo svesni da 1.4 milijarde ljudi živi u ekstremnom siromaštvu i da više od 16.000 dece umire svakog dana od gladi. U Srbiji, statistika kaže da 7.9% građana živi u siromaštvu, od toga je 200.000 dece u starosti do 13 godina u ekstremnom siromaštvu. Na nivou države, programi socijalne pomoći su gotovo neefektivni; 200.000 je ljudi koji žive ispod granice siromaštva više no što trenutni program socijalne pomoći može da pokrije. U skladu sa time, lako bi bilo svaliti odgovrnost isključivo na državu, reći da treba da se napravi bolji program i okrenuti leđa. Ako se slažemo, a verujem da se većina slaže, da je situacija u kojoj se nalaze oni kojima je život ugrožen siromaštvom loša, i ako se saosećamo sa ljudima koji se nalaze u toj situaciji, onda na indiviualnom nivu postoji dužnost da se nešto učini. Pomažemo ljudima, a ne samo sugrađanima, sunarodnicima ili statističkim podacima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.