Pola veka Rolingstonsa: Bunt i njegovi šegrti

Filed under: afirmator,istorija |

Muzika Rolingstonsa oduvek je bila maska iza koje su sakrivani novi vrednosni sistemi, drugačiji pogledi na život i njegov besmisao. Za pedeset godina postojanja, bend je prošao mnogo toga i došao do uspešnog mejnstrim sastava, danas udaljenog od izvorne ideje. Da li je bend promenio društvo oko sebe ili je društvo promenilo njih

 

Piše: Dragan Jovićević

„Moja gitara može da promeni svet koliko i moj kurac!“, uzvikno je Gaj Kajzer, lider američkog benda Thin White Rope i otišao da se bavi visokom naukom. Koliko god gruba i blasfemična priroda ove rečenice bila, čini se da ona odražava pravo stanje stvari. Egzibicionizam, to jest potreba da se stalno bude u centru pažnje, pribavljanje poreskih olakšica i jeftino koketiranje sa publikom zarad većih tiraža i boljih zarada, bili su i ostali glavni motivi „angažovanih umetnika“. Ali ono što kvari konzistentnost ovog stava jesu šezdesete godine dvadesetog veka i jedan bend, koji stoji na pijedestalu buntovnog duha tog doba.
Rolingtons. Loši momci roka. Pa, bila bi to možda i previše blaga i jednostavna definicija onoga svega što su radili u proteklih pet decenija postojanja. Iznoseći tabue i diskutujući o njima otvoreno, kako sa svojom publikom tako i sa onima koji su bili spremni da se suoče sa problemima droga, seksa, nasilja, političkog uticaja, društvenih promena i seksualnih odnosa, bend predvođen tako osobenim pojavama kakvi su Mik Džeger i Kit Ričards, uspostavio je standarde i izvršio snažan uticaj na društvo, postajući neraskidivi deo svih promena, koje su se na globalnom planu održavale.
Kalendarski početak 1962. godine obeležila je jedna od najhladnijih zima u istoriji Britanije. Tri momka –Džeger, Ričards i Brajan Džouns – okupljeni u iznajmljenom stanu u Ulici Edit Gruv, nisu mogli ni da izađu iz kreveta i prošetaju prostorijama, koje su počinjale da liče na velike frižidere. Drhtali su ispod ćebeta, zabavljajući jedni druge grimasama i sličnim glupostima. Do izdavanja prvog singla delilo ih je šest meseci, ali da ste im to tada rekli ne bi vam poverovali… Tako barem same početke sastava Rolingstons opisuje naš sada najprepoznatljiviji „rolingstonsolog“ Ivan Ivačković, u svojoj knjizi Umetnost pobune (u pripremi je i četvrto izdanje), u potpunosti posvećenoj ovoj legendarnoj, čini se besmrtnoj grupi, koja ove godine obeležava pola veka postojanja. Tih prvih nekoliko meseci vodili su ka aprilu 1962. godine, kada su momci definitivno uspostavili naziv svog benda, specifičnog iz svakog aspekta. I tako počinje istorija, koja traje sada tačno pola veka.
A o njihovoj uticajnosti, popularnosti, antiasketizmu i istrajnosti, od 1962. naovamo, ispisane su stranice i stranice istorije ne samo roka, već i popularne kulture i društvenih promena. Kada bismo sve te stranice sabrali, došli bismo lako do rezultata da bend kao što je Rolingstons i nema baš neku konkurenciju u istoriji. Tokom pola veka, svet se i geografski i geopolički i kulturološki menjao, a oni su, čini se, u svim promenama iznalazili put do predstavnika generacija tvrdih stavova, koji se nisu libile da ih i iskažu. I baš zato nema bendova koji su istim intenzitetom trajali toliko dugo. Još je manje onih koje su se sa tako specifičnim sastavom uklapale u sve društvene, političke, kulturne ili popkulturne sisteme. Iako onako hladan početak to uopšte nije obećavao.
„U šestoj deceniji prošlog veka dva fenomena su eksplodirala na društvenoj, pa i političkoj sceni: kontrakultura mladih i rok muzika“, priča za NIN Žikica Simić, istaknuti muzički kritičar i publicista. „Uzajamna prožimanja, preplitanja, srastanja i urastanja bila su neizbežna. Džon Lenon, Bob Dilan i Rolingstons bili su na istoj crti kao i Rudi Dučke, Danijel Kon-Bendit, Aleksandar Dubček, odnosno Herbert Markuze, Erih From i Žan-Pol Sartr. Gledano iz ove perspektive čini se da je udeo Rolingstonsa u političko-društvenim gibanjima tih godina bio najperfidniji i najrazorniji“.
Muzika Rolingstonsa, kao mešavina bluza, soula, kantrija, Vilija Diksona, Čaka Berija, Badija Holija, Sema Kuka – „destruktivnog tona, arogantnog stila i apokaliptičnog izvođenja“ imala je funkciju Trojanskog konja. Njena zavodljiva i omamljujuća priroda, smatra Simić, bila je maska iza koje su sakriveni novi vrednosni sistem, drugačiji pogledi na život i njegov (be)smisao, nova verzija interpersonalnih odnosa i komunikacijskih obrazaca. „Ono što su mladi politički lavovi propovedali po evropskim trgovima i levičarski filozofi podučavali po fakultetskim aulama, Džeger i Ričards su uvaljivali u obliku rok stihova i bluzerskih šema. Njihove poruke su, zahvaljujući takvom spletu okolnosti, prodirale dublje i definitivno menjale poredak stvari u glavama pripadnika čitavih generacija“, mišljenja je Simić.
A njihovo buntovništvo, koje su tako svesrdno gajili, bilo je prilično živopisno i psihodelično, i savršeno se uklapalo u procvat levih ideja, rasnih, polnih i kulturnih sloboda. Aleksandar S. Janković, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti koji je doktorirao na grupi Bitlsi – sa kojom su se Rolingstonsi neminovno poredili i činili ozbiljne podele u društvu baš kao Partizan i Zvezda u fudbalu što se često navodi – kaže da su Ričards, Džeger i ekipa svoju slavu i popularnost stekli pre svega dobrom muzikom, dobrim pesama, dobrim albumima. Pa tek onda kontroverzama i angažovanim stavovima.
„Stonsi su se, kao i Bijelo dugme, menjali i prilagođavali situaciji to jest epohi nekoliko puta ali bili su najbolji kada to nisu radili, odnosno kada su bili dosledni sebi. Kao i Cepelini, i Stonsi svoje korene duguju američkom bluzu pa je indikativno ovu muziku stavljati u neke modne, topografske ili sociološke okvire. Stonsi su pravili dobru muziku i to je to. Oni nisu nikada bili politički bend, već su bili kontroverzni, smeli, hrabri, beskompromisni, ali uglavnom u pogledu muzike. A njihov društveni – ne bih rekao politički – uticaj je ogroman, jer su Stonsi institucija već 50 godina“, ističe Janković.
Setimo se samo slogana Sve se menja sem kamenja, svojevremeno često korišćenog u tekstovima o Rolingstonsima, koji jeste šarmantan ali, kako kaže Ivan Ivačković, nije tačan. Jer do kraja sedamdesetih, Stonsi su, zapravo, izveli nekoliko vratolomnih promena u muzici i imidžu. „Često se previđa da je to grupa koja se sa zaprepašćujućom veštinom oprobala u gotovo svim žanrovima popularne muzike, od ritma i bluza, preko klasičnog roka, do kantrija ili diska“, kaže Ivan Ivačković. „Snimili su čak i jednu sjajnu pesmu koja bi se najpre mogla svrstati u džez, kao što je Melody sa albuma Black and Blue iz 1976. Takođe, gotovo je neverovatno sa kakvom lakoćom su uspevali da od svakog trenda, ne samo muzičkog, nego i političkog, društvenog, pa čak i modnog, uzmu onoliko koliko im je trebalo da budu aktuelni i uvek sveži i da se onda odvoje od trenda kao da sa njim nikada nisu imali nikakve veze. A kroz sve to ih vodi Mik Džeger, čovek nepogrešivog njuha i manipulator dostojan divljenja. On je, na primer, tokom šezdesetih bio simbol kontrakulture i one generacije koja je pokušavala da radikalno promeni svet. Nju su čak zvali Džeger-generacija, mada sam Džeger nikada nije bio odan ni toj, niti bilo kakvoj drugoj velikoj društvenoj ideji ili pokretu. On je kameleon koji je krajem šezdesetih bio ikona hipi pokreta, svega nekoliko godina kasnije bio je simbol glem roka, sredinom sedamdesetih uveliko je pripadao svetskoj aristokratiji, ali je već krajem te decenije, sa pesmama kao što je, recimo, Shattered, bio veći panker od Džonija Rotena, i tako dalje. To je, nesumnjivo, jedan od najvećih razloga za uspeh i dugotrajnost Rolingstonsa: pripadajući svima, oni u stvari nikad nisu pripadali nikome, nego su izrasli u kategoriju za sebe. Kroz taj proces, snimili su neke od najpoznatijih pesama i najboljih albuma u kompletnoj istoriji rok muzike”, veli Ivačković.
Društveno politički angažman Rolingstonsa nije eksplicitan, ni nameran, ni agitpropovski. Oni su svirali bluz, pevali o ljubavi, seksu, đavolu, iskušenju, kocki i zadovoljstvu – temama karakterističnim za taj idiom. Vođeni talentom i intuicijom, kao i savetima koje im je davao Endru Lug Oldem – njihov prvi menadžer, razmestili su svetla unutar ovog idioma na poseban način. To je celu stvar učinilo drugačijom, provakativnijom, subverzivnijom, đavolskijom pa i angažovanijom, reći će Žikica Simić.
„Uzmimo na primer njihovo izvođenje Diksonove pesme Little Red Rooster preuzete iz repertoara Haulina Vulfa. Mali crveni petao iz naslova pesme je isto što Crven Ban iz naše narodne poezije. Zna se dakle o čemu je reč. Bluzerska pravovernost pomešana je s otvorenom seksualnom aluzijom. Temelji nove osećajnosti u kojoj su lepo i čulno povezani na novi, neraskidivi način tako su postavljani. Đuskanje na gimnazijskim igrankama uz Satisfaction ili Get Off Of My Cloud donosilo je novi doživljaj sopstvenog tela. Ono se pretvaralo u instrument za izražavanje najskrivenijih fantazama. Igralo se, naravno, i uz pesme drugih velikih rok grupa. Pesme Stonsa su, međutim, imale nedokučiva značenja koje su igračke korake pretvarali u buntovnički ples. Na primer Sympathy For The Devil i Street Fighting Man sa albuma Beggars Banquet su u socijalnom i političkom smislu najangažovanije Džeger-Ričards pesme. Tekst ove druge je u jednom časopisu bio objavljen paralelno sa traktatom Fridriha Engelsa iz 19. veka o oružanim borbama na uličnim barikadama. Ritam uličnih zbivanja 1968. godine u Parizu, Pragu i Beogradu umetnut je u ovaj napev, a stihovi: But what can a poor boy do/Except to sing for rock’n’roll band, najbolje predstavljaju rokenrol kao poslednje utočište generacija koje su tražile svoje mesto na društvenoj sceni”, kaže Žikica Simić.
I Aleksandar Molnar, doktor sociologije i profesor sociologije muzike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, složiće se da je društveni bunt Stonsa bio u vrhuncu tokom prve decenije njihovog postojanja, kada su u svojim nastupima rušili sterilne konvencije muzičke industrije i pesmama otvarali pitanje smisaonosti društvenih konvencija i kada su stavljali vladajuće autoritarne kulturne matrice na velika iskušenja. Ipak, u godinama između albuma Their Satanic Majesties Requests i albuma Goats Head Soup (1973) ova radikalizacija bunta, smatra Molnar, dovodi do njegovog obesmišljavanja posezanjem za satanističkim simbolima i parabolama kao sredstvom za što bolnije vređanje britanskog establišmenta, što završava kao besmisleni komercijalizam.
„Time su Stonsi utabali stazu kasnijem okultnom pseudobuntovništvu jednog dela hevimetal ideologije osamdesetih, iako nisu bili voljni da daleko odmaknu u tom pravcu. Od sredine sedamdesetih godina, Rolingstonsi postaju jedan od najuspešnijih mainstream rok bendova, spreman da raniju svežinu i originalnost utope u praznom komercijalizmu, dok Mik Džeger avanzuje u jednu od vodećih ličnosti džet-seta. Njihov današnji status institucije temelji se na pola veka nizanja raznovrsnih uspeha: na jednoj deceniji lucidnih i subverzivnih provokacija i na četiri decenije trezvenog marketinškog poslovanja“, naglašava Molnar.
Ali Ivan Ivačković, makar se i složio da je danas bend daleko od izvorne ideje, uvek će, čini nam se, braniti Rolingstonse, govoreći da je to grupa koja se ne može ponoviti, jer je ona ipak proizvod vremena i društvenih okolnosti u kojima je nastala. „Da bi se još jednom pojavila takva grupa, trebalo bi da se u Engleskoj, sa svim njenim specifičnostima, ponovi sivilo i težak život kakav je bio posle Drugog svetskog rata, da se, potom, u narednoj generaciji javi bunt protiv takve svakodnevice, koji će, pod uticajem ambijenta koji je u Americi nastao dolaskom Kenedija, prerasti u revolt protiv izrazito konzervativnog sistema kakav je oduvek bio britanski. Onda bi trebalo da se taj revolt prenese širom Evrope i, kao neki lep bumerang, u Ameriku, pa da u Americi naraste antiratno raspoloženje kakvo je postojalo krajem šezdesetih zbog rata u Vijetnamu. Ali, naravno, ništa od toga nije moguće. Amerika je uspela da legalizuje status svetskog policajca, a nastojanja da se svet promeni, ili bar učini podnošljivijim mestom za život, spektakularno su, i u krvi, propala baš na koncertu Rolingstonsa na Altamontu, decembra 1969. Taj koncert, zamišljen kao vrhunac slavljenja mira, zajedništva i ljubavi, pretvorio se u klanicu u kojoj je jedan čovek na užasan način ubijen, a još troje ljudi je u manjim mukama izgubilo život. Posle toga sve se promenilo: generacija koja se borila protiv konzervativnog duha, i koja je šezdesetih u Džegeru prepoznavala svog vođu, kada je stekla pravo da glasa, izabrala je naglašeno konzervativne političare kao što su bili Margaret Tačer ili Ronald Regan, a sam Džeger, u zasad poslednjoj reinkarnaciji, druži se sa Bilom Klintonom i peva Baraku Obami“, naglašava Ivačković.
Žikica Simić takođe navodi incident u Altamontu kao prekretnicu u karijeri Stonsa i to samo godinu dana nakon što se okončala godina u kojoj su svi verovali da će svet krenuti nabolje. „Taj događaj definitivno ih je udaljio od društvenog angažmana i političkog aktivizma. Stonsi su postali rokenrol cirkus, mašina za pravljenje novca i dobre zabave. Džeger i Ričards krenuli su da ironiziraju sami sebe. U odeždama klovnova, dvorskih luda, karipskih gusara i argentinskih gauča, izgužvanih i sažvakanih faca, još uvek uspešno prodaju svoj šou“.
Ali ipak, koliko god da bend nema tako žestok uticaj, ne treba zanemariti činjenicu da je i sam rokenrol u poslednjoj deceniji zamro pred naletom novih tehnologija i ideologija, te da su njegovi uticaji, snaga i moć daleko manji od one zlatne ere, od šezdesetih do osamdesetih godina. I zato danas, u naznakama tog tvrdog žanra, stoje članovi Rolingstonsa, kao živi idiom, čijim bi odlaskom nestao i sam rokenrol, onako izvoran, u kakvom bismo želeli da i dalje opstajemo. „Rolingstonsi danas predstavljaju živu istoriju, neprikosnovene vladare svetske rok scene i društvenu ikonu pred kojom se klanja nekoliko generacija. Kada oni budu završili karijeru, završiće se i priča o najznačajnijoj umetnosti druge polovine dvadesetog veka. Rokenrol će se definitivno preseliti u sećanja i uspomene. Jedna epoha biće zatvorena, a mi ćemo morati da naučimo da živimo u drugoj i drugačijoj: onoj u kojoj caruje površnost, u kojoj više ništa nema trajnu vrednosti i u kojoj vladaju Ledi Gaga i njoj slični“, zaključuje Ivan Ivačković.
I kamo lepe sreće da greši. Ali evo, videćemo već idući put, kada ponovo budemo rekapitulirali značaj jednog takvog benda kroz njegove etape, a pogotovo u novije vreme, tako drukčije i tako promenljivo. Ako ne ranije, onda sigurno za veliki jubilej, na stogodišnjicu postojanja Rolingstonsa. Jer čini se da će se to kamenje još dugo kotrljati.

 

 

 

 

 

 

 

 
Bora Đorđević frontmen Riblje čorbe, o Stonsima i njihovom uticaju
Simboli pobune

Boru Đorđevića zatekli smo u studiju, u jeku priprema novog albuma Riblje čorbe. „Biće to sjajan album. Nema slabog teksta, nema slobodnog hoda. Pravimo i disk i ploču!“, prvo nam je rekao uporedivši baš svoju grupu, koja ima petnaestak godina manje, sa grupom Rolingstons: „Ono što je impresivno kod Stonsa jeste to što ponovo ulaze u studio i snimaju nove pesme. A to znači da su dovoljno radoznali i da dovoljno vole to što rade. I da nikada neće ostariti! E pa to važi i za nas. Svaki novi album nam je najbolji“.
Sa čime biste još poredili Stonse i Čorbu. Po tekstovima ili po muzici?
Ne bih se preterano tekstualno poredio sa Stonsima. Mi smo ipak u nekom drugom filmu. Rokenrol inače podrazumeva angažovanost. Pogledajte samo šta je snimao Bob Dilan ili Nik Kejv, ili ono što je nekada pevao Brus Springstin. Po šta je u švajcarskoj radio Pol Holfer, ili Bulat Okudžava, pa pokojni Igor Trajkov u Rusiji, pa predstavnici francuske škole šansone… Svaka zemlja ima svog ludaka koji je specifičan, koji govori jezikom bunta. Stonsi su simbol pobune. Nekada davno Nikola Karaklajić je napravio neku vrstu ankete ko je za Stonse a ko je za Bitlse. Ja sam naravno navijao za Stonse, jer su tvrđi. Bitlsi su savršen bend. Oni su napravili najbolji konceptualni album ikada, kao što je Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Meni se uvek hardkor linija više dopadala. Bitlsi su za mene bili soft.
Koliko su oni uticali na vas i vašu muziku?
Mnogo! Stonsi su izvršili snažan uticaj na ono što radi Riblja čorba. Uopšte sva muzika s kraja šezdesetih, tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih, kada su pesme bile pesme. Tada je postojala gomila grupa, pravih bendova. Ne znam da li ih se danas iko više seća. Neke od njih su imale samo po jedan hit, ali su to bile pesme. Sve su to bile dobre grupe, ali Stonsi su bili carevi.
Šta biste izdvojili iz njihove tako bogate biografije, što je vama posebno zanimljivo?
Izdvojio bih album Beggars Banquet. Njegov ukupan dojam. Od muzike do teksta. Džeger je vrlo specifičan pevač. Zvuči strašno kad peva. Slušao sam ih dva puta, u Beču i u Beogradu. To su bili sjajni koncerti, ali doduše ne najbolji na kojima sam bio. Najbolji koncert na kome sam bio bio je nastup grupe Kvin u Zagrebu. Ali Stonsi su ipak jedni i jedinstveni. U početku karijere, Čorba je svirala neke njihove numere. A posle smo dve-tri pesme radili u njihovom maniru. Recimo Hajde sestro slatka. Aranžman je upravo u maniru Stonsa, onako kako bi oni to radili. I pesma Gluposti je u tom maniru. Poslušajte ponovo pa ćete videti.

Bend i svet oko njih
1962.
Mik Džeger, Kit Ričards i Brajan Džons u aprilu osnivaju bend, nakon godina bavljenja muzikom. Prvi put, kao Rolingstons, nastupaju 21. jula iste godine
Zvezda američkog filma Norma Džin Mortenson, poznatija kao Merilin Monro, pronađena mrtva u svom stanu, usled prekomerne upotrebe pilula

1964.
Nakon dve godine postojanja, Rolingstonsi privlače horde obožavalaca. Na koncertima interveniše policija, u medijima se vodi hajka protiv njihove političke nekorektnosti: „Da li biste dozvolili vašoj kćerci da izađe sa nekim iz Stonsa”, pišu mediji, ali njih to nije briga
Nelson Mandela, vođa Afričkog nacionalnog kongresa, biva osuđen na robiju. Umire indijski lider Džavaharlal Nehru. Pojavljuju se prve figurice Ekšnmena

1968.
Singl Street Fightin Man zabranjen, nakon nereda na konvenciji Demokratske stranke u Čikagu. “Neka zabrane, samo neka ostane u prodavnicama”, veseli se Džeger znajući da će to prodati ploču u milion primeraka
Lider američkih crnaca Martin Luter King biva ubijen. Nešto kasnije i senator Robert Kenedi, brat takođe ubijenog američkog predsednika. U Evropi “Praško proleće”

1970.
Džeger udara novinara u Rimu, na konferenciji za štampu, jer je postavljao glupa pitanja. Stonsi raskidaju ugovor sa kućom Deka rekord, nakon godina sukoba i neslaganja
Posada Apola 13 vraćena na zemlju, nakon eksplozije na brodu. Umire Džimi Hendriks, američki gitarista. Počinju sukobi između Izraela i Palestine

1971.
Članovi benda oformljuju sopstvenu izdavačku kompaniju sa svojim imenom, pod kojom promovišu album Sticky Fingers i predstavljaju svoj logo, koji je dizajnirao Endi Vorhol i koji će postati njihov zaštitni znak
Umiru i Koko Šanel i Igor Stravinski. Predsednik Nikson okončava američku ofanzivu u Vijetnamu. Grupe homoseksualaca otvoreno traže slobodu i prava za manjine

1972.
Članovi benda postavljaju standarde po broju hapšenja, neki zbog vređanja policajaca, drugi zbog posedovanja opijata. Kit Ričards hapšen i zbog jednog i zbog drugog
Arapski teroristi ubijaju jedanaest članova izraelskog olimpijskog tima, na Olimpijadi u Minhenu. Poslednja misija Apola na Mesec. Britanske trupe se sukobljavaju sa demonstrantima u Irskoj

1975.
Američku turneju u Luizijani otvara dvadeset stopa dugačak falus na naduvavanje, kojim Džeger vitla po sceni. Štampa se ponovo zaoštrava: “Vreme je da proteramo demonski uticaj na našu decu!”, piše Nešnal star
General Franko umire u Španiji. Izrael napada Liban. Indijska premijerka Indira Gandi optužena za korupciju. Okončan rat u Vijentamu. Američki astronauti i ruski kosmonauti sreli se u svemiru

1978.
Zbog pesme Some Girls, koja je napisana pošto je Džeger proveo noć sa dve crnkinje, Džesi Džekson započinje kampanju protiv njih: „Ta pesma je uvreda za našu rasu i naše žene”. Time se otvaraju brojna rasistička pitanja i polemike
Više od 900 članova religijskog kulta izvršilo kolektivno samoubistvo, prateći učenje Džima Džounsa. Osmi mart proglašen praznikom žena. Premijerno izveden mjuzikl Evita

1981.
Prodavnice u Americi odbijaju da u izloge stave kompilacijski album Stonsa Sucking in the Seventies, zbog provokativnog naslova
Fransoa Miteran postaje prvi socijalistički predsednik Francuske. Umire čuveni rege muzičar Bob Marli. Američki centar za kontrolu zaraza identifikuje prvi slučaj nove bolesti AIDS

1984.
MTV odbija da u program pusti spot She Was Hot, zbog scene u kojoj na muškim pantalonama pucaju dugmad. „I ranije smo emitovali kontroverze, ali ovo je previše“, komentarišu sa MTV.
IRA nastavlja kampanju protiv britanske politike podmetanjem bombe premijerki Margaret Tačer i njenom kabinetu, ali „čelična ledi“ prolazi nepovređena. Umire čuveni predstavnik francuskog novog talasa filma Fransoa Trifo

1986.
Pojavljuju se prve vesti o neslaganju unutar benda. Džeger najavljuje samostalnu ploču i turneju, što dodatno provocira Ričardsa: „Ako Mik krene na solo turneju, prerezaću mu vrat!“ Dodatno, medije potresa afera basiste Bila Vajmana sa maloletnom Mendi Smit
Američki „spejsšatl“ Čelendžer eksplodira naočigled celokupne svetske javnosti. Nuklearna katastrofa u Černobilju, u Rusiji. U Engleskoj pronađen skelet dinosaurusa nepoznat nauci

1989.
Nakon godina neslaganja, Džeger i Ričards spuštaju lopte i počinju rad na novom albumu Steel Wheels. Iste godine, grupa postaje deo američkog Rokenrol Hola slavnih
Nakon brojnih sukoba, režim Nikolaja Čaušeskua doživljava krah, a predsednika i njegovu ženu streljaju na zahtev naroda. Pada i Berlinski zid, čime se brišu granice između Istoka i Zapada

1994.
Stonsi postaju prvi mejnstrim izvođači koji emituju koncert preko interneta. Dvadesetominutni video-prenos bio je jedna od prvih demonstracija novog streaming sistema
Genocid u Ruandi odnosi pola miliona ljudskih života. Uhapšen najtraženiji svetski terorista Karlos „Šakal“. Rusi okupiraju Čečeniju. Zaoštravaju se sukobi u Bosni

1997.
Postižu nove uspehe albumom Bridges to Babylon. Pesma Anybody Seen My Baby, postaje hit širom sveta i jedna od 20 najslušanijih pesama te godine. U istoimenom spotu, glavnu ulogu igra tada nepoznata glumica Anđelina Džoli
Nakon 99 godina, Velika Britanija vraća Hongkong kineskoj upravi. Pod neobjašnjivim okolnostima u saobraćajnoj nesreći ginu princeza Dajana i Dodi al Fajed. Klonirana ovca Doli

2001.
Džeger i Ričards nastupaju na koncertu za Njujork, izvodeći numere Salt of the Earth i Miss You. Džegerov četvrti solo album nailazi na mlak prijem i kritike i publike
Više od 3.000 ljudi gine prilikom terorističkog napada na “kule bliznakinje” u Njujorku i na Pentagon. Amerika, Britanija i Australija započinju rat u Avganistanu. Startuje Vikipedija na internetu

2007.
Dugo će još Srbija pamtiti 14. jul te godine, kada su Stonsi zagrmeli u centru Beograda, ne ostavljajući nikog ravnodušnim. Verovatno njihov jedini nastup u srpskoj prestonici, održan nakon nekoliko lažnih najava i odlaganja
Marti Ahtisari predstavio plan Ujedinjenih nacija za Kosovo. Bugarska i Rumunija priključile se Evropskoj uniji. Preminuo Boris Jeljcin, prvi predsednik Ruske Federacije

2011.
Stonsi objavljuju film The Rolling Stones: Some Girls Live in Texas 78 najpre u bioskopima a potom i na DVD. Digitalna remasterizovana verzija filma nastalog tokom tadašnje turneje i promocije njihovog albuma Some Girls
Na Bliskom istoku “Arapsko proleće”. Na Dalekom istoku razorni cunami. Novak Đoković postaje prvi reket sveta. Preminuo Stiv Džobs

2012.
Stonsi najavljuju novi album i novi dokumentarni film, čija će premijera biti održana u septembru, i koji će, kako kažu, na najbolji način rekapitulirati pola veka njihove karijere. Takođe, najavljena je i turneja za 2013.
Pronađen lek protiv raka pluća. U Srbiji lokalni, parlamentarni i predsednički izbori

 

Objavljeno u NIN-u br. 3200

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.