Pohod na Crveni trg: Agresivna nuklearna politika Sjedinjenih američkih država tokom hladnog rata (četvrti deo)

Filed under: afirmator,broj-24-mart-2014,Pohod na Crveni trg,Specijali |

serbs claim u.s. plaineAko vidim da Rusi grupišu svoje avione za napad, izuću ih iz cipela pre nego što se odlepe od zemlje

General Kertis Le Mej, načelnik strateške vazdušne komande (SAC)

 Piše: Dušan Opačić

Od završetka Drugog svetskog rata 1945. godine, Sjedinjene Američke Države, kao vodeći hegemon na planeti okitiće se nazivom predvodnika „slobodnog sveta“. Vodiće otvorene ali i neuspešne ratove širom sveta, u Koreji i Vijetnamu, i relativno prikrivene u Kambodži, Laosu, Karibima, Centralnoj Americi, Africi, Čileu, Bliskom istoku, itd. Neposredno pred stupanje u rat sa drugim suverenim državama, uporno kršeći međunarodno pravo, na scenu će stupiti medijska prethodnica, koja će se licemerno pozivati na svetu ulogu božije američke nacije i obavezu da se drugim narodima obezbedi sloboda, demokratija i ljudska prava, podržavajući i postavljajući one režime koji su negirali te navedene „svetle američke tradicije“ prema sopstvenim narodima. Zvanični Vašington zarad svojih nacionalnih interesa biće spreman da podržava i biće veoma privržen fašističkim i totalitarnim režimima, jer su zajedno predstavljali borce protiv zla nazvanog komunizam, jer je u SAD hajka na komuniste uveliko postala nacionalna religija.

sssr propagandaNuklerna politika Sjedinjenih Američkih Država, podržana Zakonom o državi nacionalne bezbednosti, već od 1950. godine imala je za cilj da spreči SSSR u potencijalnom napadu na teritorije Zapadne Evrope, sa brutalnom strategijom izvršenja nuklearnog bombardovanja sovjetske infrastrukture i baza. Paranoja vladajuće klike SAD  je bila totalno nepotrebna. Činjenica je da su SAD tih godina sa početka hladnog rata bile apsolutni monopolista u nuklearnom naoružanju. Sovjetski Savez do kraja 1949. godine nije izvršio nijednu nuklearnu probu ni eksploziju. Tek krajem te godine Sovjeti proizvode svoju prvu atomsku bombu, i kao odgovor na to SAD svoju nuklearnu politiku pod nazivom „masovna odmazda“ sprovode do šezdesetih godina prošlog veka. Uglavnom se svodilo na običnu pretnju prema Sovjetima, međutim postoje zvanični dokazi da su SAD  imale strategiju da prvi napadnu SSSR, lansirajući svoje nuklearno oružje kako bi eliminisali sovjetske još tada slabije nuklearne snage, pre nego što se odvoje od zemlje. Da bi se finansiranje „odbrambene“ politike SAD opravdalo, pokrilo pred narodom, SSSR im je bio idealan „neprijatelj“ i uvek prisutno zlo koje im preti, a činjenica je sledeća: da su SAD tokom pete decenije prošlog veka izvršile nuklearni napad na SSSR, sigurno bi u toj razmeni „vatre“ deblji kraj izvukli Sovjeti i doživeli totalno uništenje. Međutim, po procenama i analizama tada vodećih političara iz Vašingtona, postojala je ipak mogućnost da u tom nuklearnom sukobu neke gubitke pretrpi i SAD , što je bilo neprihvatljivo, te i pored svih planova i strategija od napada nije bilo ništa.

Početkom šeste decenije prošlog veka SSSR naglo razvijaju i rapidnom brzinom uvećavaju svoj nuklearni arsenal, zvanično postajući nuklearna sila i ozbiljna pretnja  SAD. Zvanični Vašington, nezadovoljan razvojem situacije, faktički sve do kraja hladnog rata reagovaće tako što će u prestojećim decenijama samo ulagati ogromna finansijska sredstva radi sticanja nuklearne prednosti nad Sovjetskim savezom. Američki vladari pred sopstvenim javnim mnjenjem učiniće sve da obezbede da SAD nikada ne budu u miru, samim tim upuštajući se u avanture traganja za neprijateljem, najčešće imaginarnim, dok će ulogu glavnog pronalazača novog „zla“ i scenariste u kreiranju budućih ratova biti Pentagon.

nuclear bomb testPostoje zvanični dokumenti o planovima SAD za nuklearne napade na SSSR. U samom vrhu američke administracije postojalo je verovanje da, kada bi SSSR kojim slučajem prve napale nuklearnim oružjem američke teritorije, SAD bi odmah nakon prvog udara odgovorile napadom koji bi naneo gubitak Sovjetskom Savezu u iznosu od 40% ljudskih žrtava i blizu 65% industrijske infastrukture, tako da bi agresijom bilo pogođeno blizu 200 najvećih gradova SSSR-a. Za takav zločinački poduhvat bilo je neophodno 400 komada nuklearnog oružja od jedne megatone. Kako su godine prolazile i planovi američkih vladajućih struktura su se menjali i proširivali. Ludost i histerija doživljavaju svoj vrhunac tokom Reganove vladavine, kada je njegova administracija odobrila „jedinstveni integrisani operativni plan“, skraćeno SIOP 6, sa početkom primene 1983. godine, koji je sadržao čak potencijalnih 50.000 meta na teritorijama Sovjetskog Saveza, dok je nuklearni  arsenal SAD te godine dostigao cifru oko 11.000 komada oružja. Ulaganje u poboljšanje i broj nuklearnog naoružanja vodilo je cilju jačanja hegemonizma i nuklearne superiornosti. Međutim, kada se podvuče crta, sav trud SAD u ovom sportu bio je skoro pa uzaludan, iz prostog razloga što nisu uspele da steknu značajnu prednost na Sovjetima. Shvatili su da je šansa davno propuštena još 50-tih godina.

 (Nastaviće se)

Autor teksta je novinar iz Beograda

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.