Поезија, Жељана Вуканац

Filed under: 2017,afirmator,broj 58 - januar 2017,poezija,poezija i proza |

Летња импресија

 

Ходамо у свебојном

бестелесном светлу

кроз високу жуту

и зелену траву.

 

Видимо своје дуге

ноге  и зелене скакавце

како узнемирени

таласањем и струјањем

одскачу у страну.

 

Поред листопадних шума

и поља недораслог кукуруза

замиче црвено сунце и гори небо

у љубичасто, наранџасто и све бојасто

какво само небо може бити

увек само тад кад умире.

 

Смели смо на све

али остајемо насмејани

у пламеној трави,

наслућујемо

да ми замичемо

очарани бестелесним

светлом у светлим очима.

 

Мирише трава и земља

на воду и сунце,

на ваздух у крилима буба.

 

 

Надрастање

 

 

Последица је да се будим у пет ујутру

после пет спавања;

убрзава ми се метаболизам,

мења запремина

из округле главе на ваљкастом телу

у пирамиду на правоугаонику.

Немарно обликујем нове рупе на кожи

и позли ми од страха што то могу.

Ја, ултимативни планер, нотес и агенда

изврћем дане и у недељу живим план за уторак

јер сам појела један сат,

даровала га оном паралелном времену

у ком мерим и рачунам за тебе.

 

И тако моји дани све мање личе на мене

и уместо да фиксирам повежем и заплачем

једном за свагда

слушам како пуцају твоје кости

и покушавам да не сметам твом расту.

 

Покушавам да склоним руке

испод твојих мишки и пустим те

да мало ходаш, паднеш па проходаш;

јер кад бих ти рекла да бих попила

твоје тужне погледе, стегнуте усне

и спровела у дело све твоје планове за бекство,

добила бих одговор да већ имаш мајку.

 

 

Миграције

 

 

Згазила сам патике

и претворила их у папуче

јер дуг је пут преко пустиње

у којој су остале кости наших рођака

а и моја стопала више нису моја

сада су стопала оног предратног дебелог Ријада

који нигде није ишао пешке

и оне мршаве Азре

која никада није носила обућу

 

Крећем се у безобличном телу

од хиљаду очију

које већ хиљаду дана

у синхронизованим трептајима

пресеца стварност.

 

Моја стопала су сада

хиљадама километара удаљена

од стопала мога мртвога деде

рањава и отекла

од даљина које у себи чувају

простиру се испред мене

и држе за ноге као за чивилуке.

Могу ли ме она однети до северне тундре у леду

да се у њој угасе запаљене куће у очима?

 

Ако сам бесповратно изгубила

облик свога тела у облаку млатарајућих костију

замислићу да лежим у кожи ирваса

сушим његово месо на ветру

и певам уз титраје северне светлости.

 

 

Човек у бројевима

 

 

Чини ми се да је лако обући

одело од облака, од ваздуха

или га само ставити уместо себе —

нека виси на офингеру,

нека се пружа преко наслона столице,

ноге да се вуку савладане по поду.

Некад је довољно испунити ваздух мирисом

и ишчезнути који секунд после.

Капљице ће се обртати,

формирати фигуру

и не више тако округле

падати на предмете под собом.

Простирући се

оне праве нову геометрију;

као тачке са бројевима

потребно их је спојити

како би се одстварила фигура човека

који би требало да је присутан.

Од ствари га направити,

опет,

по својој мери овај пут;

да никако не штрчи по ивицама,

омета видик

и руши људе приликом хода.

 

У колико речи о недостајању?

тужна песма птица

клишеи

формуле

озакоњена

оканоњена места говора.

 

 

Када плету роботи

 

 

Често

алудирам и аплаудирам

рукама које служе за загрљај

тиме правим вртоглав раскорак

од особе која јесам

и заиграна метафорама се уплићем

у густо ткање мисли о теби

сувише често се држим  роботски

да бих ти предала своја топлотна струјања

и силим те да ме одгонеташ

да рентгенским погледом допреш

испод металне легуре где нема размака између нас

најчешће говорим

оно што бих исмевала сваком приликом

у којој не стојим пред тобом

 

Желим да знаш

да тражим тон

да нежност у мени изађе

кроз речи којима ћемо се пољубити

невезано за слојеве зиме

да видиш мало коже

и скривене токове дрхтаве крви

пре него што се уплетени

у металне нити опет удаљимо.

 

Untitled11

 

Жељана Вуканац, рођена 22.9.1990. у Задру, живи у Београду, студира српску  књижевност и у већини животних ситуација постоји као књижевни јунак.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.