Poezija Slobodana Todorovića

Filed under: afirmator,broj 49-april 2016,poezija,poezija i proza |

Slobodan-Todorovic-koriceSlobodan Todorović (Bajina Bašta, 1956), objavio zbirku pesama Predeo s grobljem (Presing, Mladenovac, 2016).

 

TAVNI KROJAČ

Iskrsnemo tek ponekad
besani, krstati, kljasti.
Po mrkloj strani Via Dolores
nošeni krhotinama doba
koje dok šištiš, razdire dah.
Snopovi kosog svetla održavaju predstavu sveta,
tonu nam blage lađe dana,
prazni se arhipelag smisla…
Arhiprostori zovu
moćima magijskih obreda.
Treperi Srbija ko sirotinjski pupak.
Povlačeći iscedke ledenih nota u nedrima
zemaljski strojevi stasalih anđela jašu
pustinjom zvaničnih istina.
A Tavni Krojač prtena nebesa premerava,
da ih na mape SANU pustolina preseli.
Istorija raspomamljeno galopira.
Lažni Hugo Boss skicira odežde tamnih kneževa,
Vagnerovi epigoni komponuju svoje mramorne drame,
i dok vampiri marširaju,
cvetaju ruže za posipanje tenkova.
U procesima pomirenja krije se kamen spoticanja.
Iz Srpske knjige mrtvih
Tavni nam Krojač mere uzima,
za sužnje odelca od „đavolje kože”,
šnitove sprema od bajki i mitova,
Memoranduma, Politike, Pečata, Kurira.
Crne nam šake prišiva, nogavice bola, od
otegerenih jezika pravi kravate, uši na mašnice vezuje,
tupost i okasnelih uvid
lepi tutkalom od  kostiju predaka.
Štepuje rane, makazama palaca
ko mitskim jezikom varki.
Da nas ponovi, izvrće lica
i crvene dugmiće očiju prišiva
koncima okrutnog očaja.
Oda gomili još jednom da se zaori
kraj hangara, jezera, rudnika
i otpočne defile zvanica s kamama, žicama, haubicama
i ordenjem od bronzanih ušiju!
O, ko li si, Majstore Tavni, što nikad ne propuštaš
da na meri zakidaš,
dane i mesece, kvadratne kilometre praznine istežeš,
godišnja doba ko narode zatireš.
Užarene krune na oribane nam lobanje stavljaš
i krvavim putirom sakate
na drvene noge vozdižeš.
Izanđalo čojstvo svečano porubljuješ,
i otpad bacaš u jame i humke
odakle leševe legendi povadi.
Crna platna razvlačiš preko dođija i nedođija,
onirične ćilime na kaldrmi rastežeš,
kad zanosna otkuca ura
jedni drugima na sahranu da stignemo.
Svako prema svojoj himeri il’ lamentu,
od parastosa do pobede,
od pobede do pakla.
Jer svi se kad-tad sretnu
u dugim, dosadnim popodnevima
i stare nastave rasprave
u glinenom parlamentu.

(septembar 2014)

 

KROZ PROZOR, DVORIŠTE

nad kojim se kao senke vešala,
klate grane magnolije.
Preko žbuna skapale ruže,
u skoku se izvija mačka i preseca let
goluba nežnim kandžama.
Jesen posrće kao logoraši
u Omarskoj.
Studen će…
Okolo beskrajno gasne prizor, a arhiđakon
vetar rastura smeđi dim
i u njemu krvavo perje,
što ko lišće javora treperi u zraku.
Strepnja je predvorje panike.
Sinji metež krila, zvukova i senki
strovaljuje se u nebeski bezdan
gde bešumno lebde predatori.
Da bi se zatvorio krug.
Na oglodanoj klupi nema starca,
poručnika potonule korvete
u uniformi nemušte gordosti.                   .
Možda ga je raščinila epoha.
Ili ga je samo progutao mrak, kao
globalna metafora odvikavanja od života?!
Ljudi polako dogorevaju u stanovima,
kao lojanice na Poslednjoj večeri.
Ostaje pusto dvorište,
hladno ko betonski sarkofag.
I nemo popodne bezizlaza.
A ostaju i neodređenost i očaj,
jedino što buja
u svim godišnjim dobima.

(Bajina Bašta, decembar 2012)

 

PUBLIC ENEMIES

Nema više tipova poput Džesija Džejmsa,
Doka Holideja ili Hemingveja.
Svi veliki faraoni rodea su mrtvi,
svi ti nezauzdani životi kojih nema.
Samo farme patuljaka,
miševi sa repovima i govnima u fišeklijama.
Kepeci obdanice i potuci noći,
s očnim dupljama punjenim smolom!

All bank robbers
“Pretty Boy” Floyd, “Machine Gun” Kelly,
“Baby Face” Nelson, kao i
Wess Hardin koji je pisao pesme,
svi ti opaki likovi koji su se dobro zezali,
nagrađeni mogućnošću da izaberu put,
akteri budućih noara, drama, vesterna…
Pustolovi koji po kristalnim zgradama
love precvale pupoljke zvezda.
Divili smo se razuzdanoj slobodi.
Uskakanja u automobile u pokretu,
divlji smeh nepristajanja,
zvuk rasipanja čaura po trotoaru, tren apsoluta,
beskrajna radost ludosti!

Bilo je tu i ono nešto,
na verandama javnih kuća,
način na koji kroz negližee mirišu belinu
dok ispijaju burbon
ili stupaju u haos, prokleti
zbog slobode da stvaraju pakao i raj.
Siluete usamljenih jahača koji
u suton napuštaju Tombstone,
down in the valley, the valley so low…
Prizori koji donose olakšanje i
pripremaju teren za napetosti pasjih popodneva.
Hang your head over, hear the wind blow…

Na koncu
kandidati za lepe leševe,
uvek u trenu
izleću iz orbite
vozeći šestom do Little Bohemie,
nekog bioskopa, ili berbernice u kvartu.
Mada su uvek znali…

Policijska fotka –
uspomena iz lova na divljač,
do pasa goli,
prostrti do poniženja,
propisno-prostrelno izoveravani,
okruženi maroderima
maskiranim u paragrafe,
neki u uniformi, više u civilu,
gipsane face s koltovima
zaduženim kod
Države, Berze, Komiteta.
Nisam kapirao njuške koje se bacaju
na metak za bankarsku lovu.
I Sam Mendes je potpuno zeznuo stvar
pristavši na igru večitog vraćanja istog,
u mantilu za metodično ubijanje
jednoga Melvyna Purvisa,
bog zna koji put ponovivši scenario,
klišeiziranu ekspoziciju,
ne dopuštajući Džoniju Depu
da iz stereotipa iznese lik Dilindžera
u još jednu razuzdanu noć.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.