Poezija Slobodana Todorovića

Filed under: afirmator,broj 62 - maj 2017,poezija,poezija i proza |

GIRLANDE I JUBILEJI
(književna večera u zavičaju )

Beše skoro negde na lelejskoj gori,
sred muruza, lampeka i šljiva
lelekasmo sve crnji i gori,
jurodivi, pjesnici i glumci,
sve go, pravi Sorab, a ne neki crnci
Bejaše tu i pokretnih spomenika
ljudi posebnog kova i koraka,
mutavih mudraca, dremljivih faca i talaca…
U krugu počasnih gostiju festivala,
Tog i Tog, poštovalaca,
vitezova od mrsnih ovala
Ko na vašaru svakom i tad behu
gutači vatre, vile i carice,
ludaci, opsenari i pijanice,
tajno društvo bludne susanice
Gruvale su puške i dinamit hudi,
počuj podli svete, ko nam se to budi?
Uglavnom…
Raskidoh konačno zavere lance,
te iz lične tamnice utekoh,
sa jedinom pesmom, ko pod miškom
ukradenim plehom
U kukuruzištu vrište nevidljiva deca,
vrelina me juri ko šarulja bika,
dok nadire veče mirisno i sveže,
čoveku dođe da se skroz našika
pa nek bude što biti ne može!
Sad vremena nemam za s(r)anje i rime,
a kritički otklon u pogledu kleči
(jer jezik mi  deblja, težak, neotesan,
i tako je malo, tako malo reči,
pa postajem onda okrutan i besan)
Prelaz na novi mizanscen i metriku kletu
vraški je gadna stvar
Iz voza u voz u pokretu ko da uskačeš,
žanrovi se nižu,
dok prste u lepinju umačeš,
čašice „kleke“ ka tebi gmižu
(Uspede neki Tarantino, bez pitanja,
tamo negde, od sumraka do svitanja… )
I Tamni vitez da se ritne
od besede jako bitne,
te posle litre „ljute“ povika: Dosta je bilo
litanja i sranja, otadžbina zove,
opet treba klanja!
Iz Srbije van, Srbija ni za kog,
jebo li vas oni vaš bog, i tako dalje…
A šta bi posle, da se setim ne mogu
jer dušu svoju ja ponudih bogu,
od puste „kleke“ mozgovi se krute
a već gaca zora uz daleke trube
nove ištu kosti, uz stare beute!

B. Bašta, oktobar, 2016.

 

SEZONA  DUBINSKIH  RADOVA

Izašao sam na čas s posla
i kupio flašu vina
Trebalo je da smrvimo
nekog tipa,
ali na neki kurvinski način
ponestade goriva,
krvi u očima
Prolećni vetrić odmota
tanki sloj oksida,
simbol procesa pasivizacije…
Sve je kilavije tandrkao bakrač
u korozivnim prsima „aparata“,
oksidacija šrafčića Sistema
u razvoju teže zaostalog…
Koji u krkljancu
mračnih fuga čujem
počinje nanovoda narasta kao:
Velika  Pravedna  Zver,
prezriva prema slabostima
buđavog evropskog humanizma
(tanušna skrama na zenici Zla)
Mi stari sangvinični tipovi
tako nostalgični za vremenima
kad su  panduri bili dovoljni
da za račun večno gladne
Budućnosti
ljudima otkidaju
glave

          april 2017.
Slobodan Todorović je rođen u Bajinoj Bašti, u znaku Lava, u godini kada je Leonard Cohen objavio prvu zbirku pesama (Uporedimo mitologije), James Dean snimio poslednji film (The Giant), a trupe VU predvođene SSSR-om okupirale Mađarsku. Kao mali je maštao da postane mađioničar, vozač kamiona, bokser ili bank robber. Pošto se snovi retko ostvaruju, radio je kao radnik u lokalnoj crepani, geodetski pomoćnik, statista u domaćim ratnim filmovima, berač voća i građevinski radnik u Italiji i Grč-koj, raznosač nameštaja u Berlinu i A’damu, lutajući ele-ment u Centralnoj Evropi, a na Azurnoj obali kao spoljni momak usmeranja pekarsko-ugostiteljskog. Osamdesetih godina prošlog veka je pisao i objavljivao pesme i kratku prozu u književnim časopisima. Takođe je učestvovao i osvajao nagrade na književnim festivalima toga doba. Sa pisanjem je prestao početkom rata na prostorima Jugoslavije. Iz višegodišnje “unutrašnje emigracije” se vratio povodom zbivanja u prirodi i društvu. Oženjen je i ima ćerku.

Završio je Fakultet političkih nauka, mada bi možda bolje bilo da nije.

Ne teži ničemu. Između odsjaja ironije i senke apsurda, između pogleda i slike, povremeno propadne. U oniričnim prostorima groteske susreće samo jedno prisustvo: ah, da, Hijeronimus Boš.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.