Poezija Simin Behbahani

Filed under: afirmator,broj-42-septembar-2015,poezija,poezija i proza |

simin_behbahaniSimin Behbahani – rođena je 1927. u Teheranu. Bila je savremena iranska nacionalna pesnikinja koju su još zvali i „lavicom Irana.“ Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja, a bila je i dva puta nominovana za Nobelovu nagradu za književnost.Prvu pesmu napisala je kada je imala samo četrnaest godina. Iako je većina pisaca i pesnika napustila Iran nakon Islamske revolucije, Behbahani je želela da ostane sa svojim narodom. Pisala je o njegovim patnjama i stradanjima za vreme Iransko-iračkog rata, autoritarnoj vladi šaha Reze Pahlavija, ali i o uspostavljanju još okrutnijeg teokratskog režima ajatolaha Homeinija, zbog čega je njena poezija vrlo često bila cenzurisana i zabranjivana. Umrla je 2014. u Teheranu.

 

 

 

.

ČOVEK BEZ NOGE

Čoveku bez noge

nogavica pantalona je savijena.

Njegove oči izgaraju od besa

Šta gledate? uzvikuju.

Iako sam okrenula glavu,

njegov izgled mi se urezao u pamćenje:

veoma mlad, verovatno nema ni dvadeset godina.

Nadam se da neće biti poput mene,

i da neće morati da se muči narednih četrdeset godina.

Ipak, patnja koja dolazi sa godinama

ne obazire se na ovakva preklinjanja.

Brzo je prošlo,

ali putovanjemi je bilo naporno.

Kako li će on izdržati sa samo jednom nogom?

 

Kuc, kuc, udara štapom po trotoaru,

iako mu nije potrebno kuckanje

da bi oglasio svoje prisustvo.

Moj nežni osmeh naišao je na bodlje i noževe njegovih očiju.

Naviknut na grubost,

nije mu prijala nežnost.

Ogorčenost mu je izbrazdala bezizražajno, usahlo lice.

Kao da je sa nestankom njegovog tela,

nestala i vedrina njegovog duha.

Pomoći ću mu da istraje, pomislih, biću

ljubazna i daću mu majčinski savet.

Ali shvatila sam da bi to bilo previše za njega.

 

Okrenula sam se ka njemu da bih započela razgovor.

Mesto gde je stajao bilo je prazno.

Otišao je, čovek bez noge.

 

STARA EVA

 

Ljubav u osamdesetoj?

Priznajte: bizarno je.

 

Stara Eva, još jednom,

nudi jabuke:

crvene usne i zlatni uvojci.

Lepa,

ali ne božanstvena.

 

Kada mi se lice zarumeni,

to je samo šminka, varka.

Ali u grudima mi lupa

srce pomahnitalo od čežnje,

svaki njegov sedamdeseti otkucaj

pomnožen je sa dva.

 

Ljubav i sram i moje telo

gori od požude. Izgaram

od groznice, groznice

za koju nema leka.

Ali pokraj mene je blaženstvo,

moj ljubavnik,

nežan i odan,

i sve dok je on tu

ja sam u raju.

 

Ne mogu da izgovorim ni reč,

usta su mi čvrsto zatvorena,

zagušena tvojim poljupcima,

njihovim vatrenim jezičcima.

Oh, moj pohotni ljubavniče!

Pogledaj kako sam srećna:

Ti, ja, mi večeras,

uz divno vino,

zašto bismo se suzdržavali?

 

Adame! Zaboravi na svoje primedbe i negodovanja

Dođi! Pogledaj!

Osamdesetogodišnja Eva

nadmašuje dvadesetogodišnjakinje.

 

PRIŠLA JE NEŽNO

 

Prišla je nežno,

u svetloplavoj svilenoj haljini,

sa grančicom masline u ruci,

i sa pregršt tužnih priča u očima.

Otrčala sam do nje, pozdravila je,

i uhvatila je za ruku.

Puls se i dalje osećao u njenim venama,

njeno telo je bilo ispunjeno toplinom života.

 

„Ali ti si mrtva, majko“, rekla sam.

„Oh, umrla si pre mnogo godina!“

Nije mirisala na zemlju

niti je bila umotana u mrtvački pokrov.

 

Pogledala sam grančicu masline

koju mi je pružila

uz osmeh govoreći,

„To je simbol mira, uzmi je.“

 

Uzela sam je i rekla,

„Da, to je simbol…“, tada je

moj govor i smirenost prekinuo

iznenadni dolazak jahača.

Ispod plašta nosio je nož

kojim je maslinovu grančicu pretvorio

u štap, pogledao ga je

i promrmljao više za sebe,

„Sasvim dobar štap

za kažnjavanje grešnika!“

Prava slika paklenih muka!

A onda, da bi sakrio štap,

otvorio je bisage.

U njima sam, O Bože!

videla mrtvog goluba sa zavezanom uzicom

oko slomljenog vrata.

 

Majka je odlazila besna i tužna,

pratila sam je pogledom.

Poput ožalošćenih nosila je

crnu svilenu haljinu.

 

OGRLICA

 

Zabrinuta, tužna, uznemirena,

lice joj je otkriveno, glava nepokrivena,

zaboravila je na zakone i policajce

koji zabranjuju javno pokazivanje tela,

oči su joj dva zrna grožđa

koje je vremeubralo i iscedilo,

da bi krvlju napunilo stotinu buradi,

pomahnitala, potpuno pomahnitala,

otuđena od sebe i drugih,

u zaboravu do koga bujica ne dopire,

čestica prašine prepuštena vetru,

bez svrhe i cilja,

mrtvo telo bez groba.

Oko vrata nosi ogrlicu psovki i suza,

par vezanih čizama

stradalog vojnika.

Upitah je, „zašto?“ osmehnula se.

Moj sin, jadničak, na mojim ramenima,

još uvek nije skinuo čizme.

 

(Sa persijskog i engleskog prevela Jelena Mandić)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.