Poezija, Miloš Markov

Filed under: afirmator,broj-45-decembar-2015,poezija,poezija i proza |

Brava

(O aksioznosti)

 

Često sanjam kako padam.

Gubeći korak sa svetom

ili gubeći svet sa korakom.

 

Utkan duboko iza obzorja

razuma, u sebi spoznajem

nedokučene divljine čoveka.

 

I po zidovima lobanja kao

po pećini, vidim

činodejstvo straha.

Ožiljci i rane stoje kao

spomen i konačište arhe-straha.

 

A u uglu lobanje živi pauk

u čiju mrežu nemoćan upadnem.

 

I ja se tražim.

Tražim se u kamenu.

Tražim se u kaputu moga oca

i tražim se se u njoj.

 

Tražim se dok me ona

ne podigne i spase.

 

Ali ja znam da

Pauci moje duše

duboko u prašumama

potiljka glođu

moje kosti.

 

Zaključani iza brave.

 

 

Razgovori sa čovekom bez kuće

 

Vremenska kapsula na vrhu

tvrđave sazdana je od kostiju

i mesa naših predaka.

 

Šestdeset i četvrta godina.

Na golim obodima tvrđave prvo

osvajanje golih oboda žene.

 

Na mestu na kom je moj pradeda

postao muškarac ubivši Turčina

ja sam postao muškarac osvojivši ženu.

 

I nagli krah. Razdor i obrt.

Nesreća i jedna praznina na

mestu gde je nekada bio razum.

 

(Greška u vremenskoj mašini.)

 

Rođenjem sam ispisao

testament na krštenici.

 

Nepregledne linije ćelavih

glava sa istim strahom od smrti.

Rat je jedino mesto gde ti

potpuni stranac može biti

draži od brata.

 

Počeo sam da se bojim ljudi

kada sam prvi put video

kako izgleda otvoreno

ljudsko telo.

 

Od tada još više da bežim

Klupama, jer drugog

doma nemam.

 

Klupe su večna stojišta

i uspomene na vreme.

 

Stoga je svaki čas bitan.

Jer je Sunce danas zašlo

a sutra ga možda

neće ni biti.


 

Trube

 

Mesečeve mene

skrivamo

pod jezike.

 

U nemiru

gutamo razbacanu

prašinu.

 

Sve dok nam

Mesečeva lica ne

izađu kroz pore.

 

Tad će Mesec

biti veći nego

što mi možemo

da zinemo.

 

I sa prvom trubom

sumpor i led

kupaće nam tela.

 

Dok mi sklupčani

nećemo moći da

podnosimo svoju

bol.

 

Drugi Svirač

čekaće da dune,a

glas Starca nemoćno

će ponavljati:

 

„Videh i čuh jednog orla gde

leti posred neba

govoreći snažnim glasom:

teško, teško, teško

onima što stanuju na Zemlji“


 

Besmrtnost leptira iz rudarskog okna

 

Jabuka i čaša odupiru se ustaljenoj

čamotinji što živi u sobi, a miris

njene kože isteruje zloduhe

skrivene u uglovima čela.

 

Na peronu bespuća škripa šina

probudila je usnulog leptira.

Došla je pod šeširom noseći

kofere upokojenih reči.

Visoka kao podzemlje

i mala kao univerzum.

Znala je da sam slab na

crveni kaput i slikarstvo.

 

Zasijale su klonule svetlosti

u ponorima mojih zenica.

Žena-Mesija je izbavnica

tamnovanja sopstvenom umu.

 

Šetnje sa leptirom ubrzale

su Zemljinu rotaciju.

U džepovima dlanova čuvam

fotografije prve jutarnje

magle na njenim usnama.

 

Imamo još dva sata beskonačnosti

rekao sam joj pred polazak voza.

Nadajući se da će se vozač uspavati

da će se pijani putnici potući ili

da će da izbije rat i otkaže njen put.

 

Klima se promenila onoga

trenutka kada je otišla.

Dve polarne noći

igraju mi u ušima.

 

Blaženstvo se nalazi u drugom

vagonu, mislio sam gledajući jabuku

i čašu kao jedini dokaz da je nisam

isklesao u svojoj mramornoj seti.

 

„Zaustavi vreme, ti si pesnik.“

Tri puta mi je rekla.

 

 

Pesma za gluve

 

“Dok dišem (živim), nadam se”
– Ciceron

 

Naša nada da je sumračje

bez udova.

 

Teško je disati kada

pod rebrima vrišti

ništa drugo no opora

tmina.

 

A krvožedne tamnice

konačišta su svakome ko

misli.

 

Dok u toj obećanoj zemlji

Bezglava tela

caruju.

 

Odrasli smo soleći doručak

bombama i lažima.

 

Gutali smo gorke reči

sa mirisom slobode.

 

Gutali, dok nismo shvatili

da je sloboda nedostižna.

 

Sad glođemo svoje kosti

i režimo jedni na

Druge.

 

Naši senke su krici

izmoždeni.

 

Naši pogledi su

bolni jauci.

 

Naše reči su njihove.

 

„Mi smo srećni,

Mi smo spokojni.“

 

– Mi, to je neko drugi

 

 miloš markov

Miloš Markov (Subotica 22. septembar 1993. godine) studira u Novom Sadu na Filozofskom fakultetu, odsek za komparativnu književnost. Bavi se poezijom i muzikom.

Foto Milica Staletović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.