Poezija Marka Kragovića
Ruke
Dok pospan lebdim
Nad motornim brujalom prigušenog decembra,
Od prozora do dinamičnih bulevara,
Sa zgrade novoporetskog fakulteta
Padaju nehajno izgladneli ostaci
Besomučne i strmoglave jeseni.
Beli se kestenovi igraju sa tminom
Požutelih kapa na glavama penzionera.
Nedelja je uveče, i svi se vraćaju,
Od porodice , od ljubavnica, od prazne čaše.
Sve je tako mirno, spokojno.
Svetla dvorišnih sijalica dišu
Retkim prilikama zajedničkog prisustva,
Surovi sistem odbeglog vremena.
Bestežinskim mislima pravim nova sazveždja
Najveće zvezde već su prebegle kod njega,
A mene noćas čitav Beograd
Podseća na tvoje ruke.
Provincija
Nemi jauk trulim osmehom odjekuje
Limenim rebrima zidova
Puzi dim kiselog jutra
Teksas duvan
Kovrdžavim vratovima prigrli jesen
Kada se istim listovima
Sa istim žarom
Kopaju oči
A naslovnice uredno glancaju
Tečnim nusproduktima besa
Narandžaste prilike
Umesto sunca
Izlaze u podne
Opušci sećanja
Na razgolićenim kalendarima
U plastičnim braon kioscima
Ručno se dopisuju sa mrtvima
Miroslav je jutros
Ponovo ispeglao kravatu
Ima osamdeset godina
Karirani sako
I odlično se drži
Branku III pismo
Koreni na četiri strane vire
Ni jedan nije mi kuća
A sva četiri
Dom su mi natkrili
I sam sam
U bezbroj staklića sveta
Moja je zemlja
Ime sahranila
Nema me u ovdašnjim senkama
Bez porekla i oblika
Bez druga
Brata
Imam
Samo živa slova
Sa mrtvih usana
Koja me svojim negovorenjem
Kače o zidove jave.
Flamenco post mortem
Nisam nikad sanjao da ću vam ovo reći,
Јer ja sam običan mali crv
Zaglavljen medju fino presovanim
Lakiranim komadima tajlandskog drveta.
Navikao sam biti upijač
Izmedju žica i sabirnosti muklih tonova
Nepokretni malarični hroničar
Što obilazi zemlje bujnih grudi
U provreloj krvi ispijajući zgnječeni grozd dana.
Nosi me šaka dubokih ureza
Dok osećam škripanje peska po plećima
Znam da se šire zenice neba
Sa cirkonima umrlih želja
Kada se linije šake rasplešu
U iluzorni treptaj dodira
I ja osetim kako mi igla
Sa razdevičene jagodice kažiprsta
Ponovo u nos baca crne raspletene kovrdže
Prašnjavih parcela i znojavih bedara.
Toliko sam puta poželeo
Da progledam očima palmi i drvenih koliba
Da postanem skorena peta ispucalog jezika
Pa da se napojim podnožjem haljina
Od kolonjske pene i glicerina
Ali jedino što sam ikad uspeo
Samo je odgrizak slutnje
Na ivici tonova i lukavog vetra
Što šalje tihe talase na zapad
Da na trenutak zaklope kapke
Umornim beračima soli.
Marko Kragović, 24 godine, Kosovska Mitrovica/Beograd. Iz oba grada sam podjednako, jer ona su u meni više nego što ću ja u njima ikada biti. Apsolvent sam Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pišem od srednjoškolskih dana, a za poeziju sam dobio: 1. nagradu Svetosavskog konkursa biblioteke Njegoš iz Knjaževca, 3. nagradu Prvog međunarodnog festivala poezije i kratke priče Žarko Aćimović u kategoriji do 30 godina, 3. nagradu Četvrtog festivala poezije i kratke priče Pavle Popović u kategoriji do 30 godina. Uvršten sam u zbornik ,,Slovoslovna vrata’’ kao i u zbornik poezije socijalne tematike ,,Do zuba u vremenu’’ u izdanju Presinga iz Mladenovca. Okinem po gitari kad zagusti, a kad hoću do gore poljubim Maju.
Related Posts via Categories
