Poezija Marka Kragovića

Filed under: afirmator,broj-39-jun-2015,poezija,poezija i proza |

Ruke

 

Dok pospan lebdim

Nad motornim brujalom prigušenog decembra,

Od prozora do dinamičnih bulevara,

Sa zgrade  novoporetskog fakulteta

Padaju  nehajno izgladneli ostaci

Besomučne i strmoglave jeseni.

Beli se kestenovi igraju sa tminom

Požutelih kapa na glavama penzionera.

Nedelja je uveče, i svi se vraćaju,

Od porodice , od ljubavnica, od prazne čaše.

Sve je tako mirno, spokojno.

Svetla dvorišnih sijalica dišu

Retkim prilikama zajedničkog prisustva,

Surovi sistem odbeglog vremena.

Bestežinskim mislima pravim nova sazveždja

Najveće zvezde već su prebegle kod njega,

A mene noćas čitav Beograd

Podseća na tvoje ruke.

 

 

Provincija

 

Nemi jauk trulim osmehom odjekuje

Limenim rebrima zidova

Puzi dim kiselog jutra

 

Teksas duvan

Kovrdžavim vratovima prigrli jesen

Kada se istim listovima

Sa istim žarom

Kopaju oči

A naslovnice uredno glancaju

Tečnim nusproduktima besa

 

Narandžaste prilike

Umesto sunca

Izlaze u podne

 

Opušci sećanja

Na razgolićenim kalendarima

U plastičnim braon kioscima

Ručno se dopisuju sa mrtvima

 

Miroslav je jutros

Ponovo ispeglao kravatu

Ima osamdeset godina

Karirani sako

I odlično se drži

 

 

Branku III pismo

 

Koreni na četiri strane vire

Ni jedan nije mi kuća

A sva četiri

Dom su mi natkrili

 

I sam sam

U bezbroj staklića sveta

Moja je zemlja

Ime sahranila

 

Nema me u ovdašnjim senkama

Bez porekla i oblika

Bez druga

Brata

 

Imam

Samo živa slova

Sa mrtvih usana

Koja me svojim negovorenjem

Kače o zidove jave.

 

 

Flamenco post mortem

 

Nisam nikad sanjao da ću vam ovo reći,

Јer ja sam običan mali crv

Zaglavljen medju fino presovanim

Lakiranim komadima tajlandskog drveta.

Navikao sam biti upijač

Izmedju žica i sabirnosti muklih tonova

Nepokretni malarični hroničar

Što obilazi zemlje bujnih grudi

U provreloj krvi ispijajući zgnječeni grozd dana.

Nosi me šaka dubokih ureza

Dok osećam škripanje peska po plećima

Znam da se šire zenice neba

Sa cirkonima umrlih želja

Kada se linije šake rasplešu

U iluzorni treptaj dodira

I ja osetim kako mi igla

Sa razdevičene jagodice kažiprsta

Ponovo u nos baca crne raspletene kovrdže

Prašnjavih parcela i znojavih bedara.

Toliko sam puta poželeo

Da progledam očima palmi i drvenih koliba

Da postanem skorena peta ispucalog jezika

Pa da se napojim podnožjem haljina

Od kolonjske pene i glicerina

Ali jedino što sam ikad uspeo

Samo je odgrizak slutnje

Na ivici tonova i lukavog vetra

Što šalje tihe talase na zapad

Da na trenutak zaklope kapke

Umornim beračima soli.

 

Marko (1)

Marko Kragović, 24 godine, Kosovska Mitrovica/Beograd. Iz oba grada sam podjednako, jer ona su u meni više nego što ću ja u njima ikada biti. Apsolvent sam Medicinskog fakulteta u Beogradu. Pišem od srednjoškolskih dana, a za poeziju sam dobio: 1. nagradu Svetosavskog konkursa biblioteke Njegoš iz Knjaževca, 3. nagradu Prvog međunarodnog festivala poezije i kratke priče Žarko Aćimović u kategoriji do 30 godina, 3. nagradu Četvrtog festivala poezije i kratke priče Pavle Popović u kategoriji do 30 godina. Uvršten sam u zbornik ,,Slovoslovna vrata’’ kao i u zbornik poezije socijalne tematike ,,Do zuba u vremenu’’ u izdanju Presinga iz Mladenovca. Okinem po gitari kad zagusti, a kad hoću do gore poljubim Maju.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.