Poezija Lejle Farđami

Filed under: afirmator,broj-36-mart-2015,poezija,poezija i proza |

lejla fardjamiLejla Farđami, savremena iranska pesnikinja, rođena je 1972. u Teheranu. U Ameriku se preselila za vreme Prvog zalivskog rata (1980-1988) koji je vođen između Iraka i Irana. Farđami je objavila četiri zbirke poezije koje su prevedene na nekoliko jezika. Bavi se i psihoterapijom i prevodilaštvom, na persijski je prevela Pesme Kabira, zbirku poezije istoimenog indijskog pesnika iz XV veka. Osnivač je književne digitalne datoteke Sherophone koja na svake dve nedelje objavljuje po jednu pesmu savremenog iranskog i stranog pesnika. Trenutno živi i radi u Kaliforniji.

 

 

PISMO OCU

 

Oče,

ovim pismom se opraštam sa svim onim balonima

čije kratke uzice su mi bežale iz ruku u zanosu igre

i odlazile anđelima vetra.

Ovo je pismo za pregršt majušnih vena ispod kopče dedinog kaiša

uz oštar smrad alkohola i mangal za opijum

koji tinja i poskakuje poput zidova za vreme zemljotresa

dok pucaju i nestaju

pod zemljom poput tankog mlaza krvi.

Ovo je pismo za sav sneg na tvojim prstima

koji je tvojim pocepanim čizmama pružio privremeno utočište

ispod belog zastora.

Ovo je pismo za sav sneg koji je nekada imao istu boju kao i tvoje detinjstvo,

ta daleka nevinost

prekrivala je tvoje telo poput nevidljivog božanskog plašta

koji se postepeno pretvarao u dronjavu uniformu vojnika

sa željom da

stvara

i ubija neprijatelje.

Ovo je pismo za sav sneg koji se istopio na velikim trgovima rata,

nemoćan da ugasi plamen

koji je buktao u rovovima tvog srca.

Ovo je pismo za strahove zarobljene u dubinama moje duše,

te podmukle zmije što proviruju iz mračnih otvora,

i gmižu

i bockaju sunce.

Ovo je pismo devojčice koja nikada više neće biti mala da pruža ruke

prema tebi

da bi preskočila nabujale potoke.

Oče,

ovim pismom sahranjujem odjek zaveštanih reči

u starom glasu naše kuće.

Ovo je pismo za današnji dan:

za dan koji sam oprostila.

 

 

PUTOVANJE KROZ NOSTALGIJU

 

Ispijam ledeni čaj u Taliju,

Irvinu, Kaliforniji.

Nije istog ukusa

kao vreli čaj u Teheranu,

Damasku, Marakešu

ili Amanu.

Nije istog ukusa kao sasušeno lišće čaja uronjeno u H2O.

Ništa ne pruža takvu utehu

kao miris stvari koje nedostaju

dok ispunjavaju moja žedna usta

neobično gorkim ukusom beskrajnog

beskućništva.

 

 

NAJBOLJI MUŽ DO SADA

 

Ja sam udata žena

čiji je muž Smrt.

Moj muž, Smrt,

poljubi me

pre nego što krene na posao,

uzme kofer pun čitulja,

nežno zatvori vrata za sobom

kao da ne želi da komšije podseća

na ograničenost njihovog postojanja,

dosađuje Azraelu

koji radi prekovremeno još od Postanja.

Smrt me nikad nije udario

ni podmitio,

Smrt je zadovoljan saznanjem

da se nikada neću razvesti

ili naći nekog drugog,

Smrt mi govori da je lud za mojim zubima, lobanjom i kičmom,

da će čuvati moju vilicu i krhke zglobove

kao što bi čuvao malog letećeg dinosaurusa

„kariku koja nedostaje“

u svom arheološkom muzeju ljubavnica.

Smrt je toliko veran da me nikada ne bi napustio zbog druge žene

i toliko je velikodušan da bi mi poklonio svaki pedalj zemlje koji bih poželela.

Svaki put kada osetim nostalgiju života na zemlji

Smrt me podseti na krila prebačena preko praga

i šapne: „Misli na let.“

 

 

BUDINA DILEMA

 

Drveće pada i baš te briga,

prašume gore i baš te briga.

Rastaješ se sa majkom

i prepuštaš toplinu njenog naručja vlažnoj ulici usred noći

uz zaglušujući zvuk fetusa što strmoglavo skaču sa solitera tvog beskrajnog grada.

Otac ti umire i guraš njegov češalj, pun sedih dlaka, u svoj zadnji džep

dok zakopavaš njegovu žutu protezu u poderane desni zemlje dok zviždiš,

mi pevamo, ti zviždiš, mi se ljubimo, baš nas briga.

 

Baš nas briga

što se dvanaesti Imam koji je obećao da će se vrati nikada neće pojaviti

u vreme kada deca izgaraju u učionicama,

sa lenjirima, sveskama, tablama i gumicama,

u vreme kada žrtvene drvene lutke kruže trgovima i pretvaraju se u pepeo.

 

Ne, Imam se nikada neće pojaviti…

 

Baš nas briga ako nikada više ne progutamo koštice trešanja dok stojimo na toploj kiši,

vodimo ljubav poput dve tamne utvare, pre nego što oplodiš moje jajne ćelije i postaneš njihov otac.

 

Da, baš nas briga.

 

Nikada nećemo poprimiti ljudsko obličje

i zato postanimo bar dobre vaške

poput onih koje ukrašavaju kosu siročeta iz Mazar-Šarifa

koje uskoro neće imati ni češalj ni prste.

 

Postanimo dobre vaške…

 

Ovo je Budina dilema:

gde da smestiš Boga

kada nosiš oružje?

 

 

SUPERŽENA NA PRODAJU

 

Nije krava ali daje mleko.

Nije avion ali leti.

Nije šporet ali sprema ručak.

Nije frižider ali čuva svežinu.

Nije usisivač ali usisava prljavštinu.

Nije lift ali klizi gore-dole.

Nije krevet na rasklapanje ali se u toku dana sklupča,

(zauzima minimum prostora).

Nije plakar ali može da ispuni i isprazni prazan prostor.

Nije cigareta ali može da se zapali.

Nije toalet ali može da primi sve ono što je generacijama suvišno.

Nije slepa, ni gluva, ni nema ali lako može da otupi svoja čula vida, sluha i govora.

(privremeno ili trajno)!

Nije prostitutka (ali intenzivnom obukom može da savlada veštine, po potrebi).

Ona je superžena koja lako može da uskladi otkucaje svog srca sa vašim!

Molim vas okrenite dugme na njenoj levoj dojci

u kojem god smeru želite.

okrećite! okrećite! okrećite! okrećite! okrećite!

sve dok sijalica umesto mozga

ne zatreperi zeleno!

 

(S engleskog prevela Jelena Mandić)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.