Poezija Emme Sofić
samo intimno
meteoropato
ovo je posljednji put
da ti skrećem pažnju
da me nema
nadam se da će biti uslišena
ostarili smo svi
jer nismo bili dovoljno bliski
isključi me s aparata intimno
onako kako samo ti znaš
da me prođu trnci kao nekad
mljet
jačaju mi kosti
izlazi sunce
kao da znam da mi jačaju kosti
gledam u alepske borove
bilo bi lijepo biti jedan od njih
makar me posjekli
slabe mi kosti
zalazi sunce
kao da znam da mi slabe kosti
čitam knjige
bilo bi lijepo biti jedna od njih
makar me pročitali
lavandino ulje naiskap
od mene nema više ništa
možeš da me ostaviš u berlinu
a ti stoljećima čitaj knjige
koje više niko s polica ne diže
odlasci u lavandu poslije kojih poželiš
da te neko zaustavi na ulici
i kaže da si tu više
nego prošle godine
vidiš da se oporavljam
od toga što me poznaješ
treba za to imati i mjesto i vrijeme
a ja nemam niti jedno
labradorska struja
jesi li čuo šta se dešava u tvojoj glavi
kažu da tamo više ne uspijeva ni korov
ni vrijeme ne voli da se provodi s tobom
ionako kasnim tri ničea ali mi slušamo slavinu
ne obraćaj pažnju ja sam ovdje samo istinski
krv mi miriše na nekoga ko diše sporo
volim kako slika na zidu zalazi
u tvoju kosu pod pritiskom apatije
imam nešto da ti kažem
ali čekaćemo da svane u kvebeku
voljela bih da sad ne sjedimo ovdje
da ja ne razmišljam o lavandi a ti o poslu
voljela bih da malo rjeđe postojimo
i češće idemo u šetnju
ali ne diše sve što umire i tebe sam to naučila
kako mi stoji ova čaša vode i mandarina
je li me takvu voliš ili samo kad nisam tu
kad sve zađe u tebe ja gledaću svoje ruke
šta god da uradiš mene više nema
ali o tome ćemo ipak kad svane u kvebeku
čempresi
ja nisam ovdje ako nisam tamo
ako mi zadrhti usna
ti samo pomisli na lavandu
ako malo bolje osjetiš
sve je stvar ničega
na mjestu gdje sam se čula
sad je hrpa trulih jabuka
ruke kojih sam se sjećala
sad su vlažna mahovina
čempresi koji su mi ulili dubokoumnost
sad su pojam lakomislenosti
nikome nisam priznala
kad sam radila na sebi
radilo se o van gogu
djevojčica sa šibicama
napravili su boga s plućima od novina
napravili su boga s ekranom kao licem
zatim odano pali su na koljena
napravili su boga koji je govorio
ono što gusta pjena njihovog mozga misli
zatim dugo gledali su u nebo
neka vam svima
televizor osvjetljava put
ja odlazim imam šibice
odlazak u svijest i povijest
neko mora i da češlja bršljan
dok mu kičmu pripremaju za vodopad
kao da nisam znala šta me čeka
kad sam nogom kročila u svijest
od tebe očekujem samo
da kad legneš ne misliš na mene
nego na moje očajne magnolije
tuđom rukom lišene moje mizerne rutine
samo učini moje biljke srećnim
i ja ponekad mislim na ljude koji ne ostanu
češće nego na ljude koji odu
ponekad im posvetim nešto
dovoljno moje da bude i njihovo
često im u nosnicama sačuvam
miris svog prvog pada u provansu
oni koji ne ostanu najljepše izgledaju
dok se voziš pored polja suncokreta
ti znaš koliko mi znači lavanda
oni koji ne ostanu najljepše izgledaju
kad nikad više ne prođeš poljem maka
nemoj sarajevo
nemoj sarajevo
nemoj taj čaj
to znači da ćeš poslije plakati
nisam još uvijek spremna
da te dotaknem da te utješim
ma i ti ljudi
i to prođe kao da im nikada
nisi rekao da se obuku toplije
ne tone venecija mi se mijenjamo
nemoj sarajevo
nemoj ovaj put
na redu je da budemo u redu
teško smo bolesni
ali nećemo umrijeti od monotonije
ne depersonaliziraj mi se tako
kad uđeš u prazan stan
barem je negdje daleko more
a mi smo najbolji talas od svih
nemoj sarajevo
nemoj to nebo
sačekaj još dvadeset minuta
da neko pregazi orah na trotoaru
o tome ćemo u afektima
izgledamo deset godina tragičnije
umjetnost od tebe čini umjetnost
udahni punim idućima
valja nahraniti sve ptice i ne ostati tužan
nemoj sarajevo
bolja polovina
završila sam u smeću
sa vrećicama čaja,
osjećanjima i viklerima
neke nesrećne žene
narandžina kora prisvojila je
moje tužne očne jabučice
ljuske oraha pustile su korijenje
u moju stanjenu kosu
pilule isteklog roka
pripisale su mi terapiju
nije me prljava voda
nosila zajedno s flašama i opušcima
dok lije kiša da bi mi ti rekao
da ne znam šta ću od života
ja sam nervni završetak
svih tih kiša
asfalt je oduvijek bio
moja bolja polovina
oda anhedoniji
reci orasima
da me ne razbijaju
moljcima da me ne izjedaju
uzalud ih šalješ
ni tako neću pored tebe spavati
reci im
da me ne prave
od gline, žice i drveta
uzalud se trude
ni tako me nećeš imati
reci životu
da me ne okružuje
uzalud mi praviš
sirup od zove
ni tako neću živjeti
reci mi
da se pustim
uzalud se molim
ni tako se neću zavoljeti
emma sofić
20 godina, bavi se fotografijom kad nema snage za poeziju.
Related Posts via Categories
