Poezija Božane Radenković

Filed under: 2015,afirmator,broj-40-jul-2015,poezija,poezija i proza |

kiša, oluk i pruge

ja osećam svoje telo
ali telo ne oseća mene

ruke dodiruju šolju čaja
ruke dodiruju očne kapke
ruke dodiruju usne
ruke dodiruju rebra
kukove
kolena

ruke dodiruju druge ruke
ruke osećaju

suze se slivaju u pluća
reči se strovaljuju u pete
srce se razbija o zidove
srce odzvanja

kroz mene prolaze svi noćni vozovi
ja nemo posmatram toplije krajeve
daljine su moje alveole
ja sam kapilar svih potopljenih zgrada

ja klizim rastavljeno
klizim prazno
ništavno

ja odlazim
odlazim
odlazim
odlazim

 

brassai, poezija i amsterdamske kiše

sanjam ljude koji odlaze,
ovi što ostaju služe me mlakim čajevima

u snu si mi s mora doneo poeziju
hrapavim glasom propovedala sam je
noćnim pticama na promuklim trgovima

grlila te voštanim rukama
u sebi plaho nabrajala

brassaï
pariz
noć
orošeni zglobovi

nemoć

rasipam ruke ka severu
želeći da previjem ti
triput proneverenu ključnu kost i jabučice,
a već s lica umrtvljeno brišem
limunov sok i amsterdamske kiše

sanjam ljude koji odlaze,
azurnu poeziju i filigranske čemprese

 

sidro

ko si ti
do oguljena kora drveta
cvet istrgnut vetrom
hrpa jesenjeg lišća

tvoje su haljine polegle grane
tvoje su cipele raspukle ulice
tvoje je lice pristanište za nemoćne ptice

ali tvoja je ruka
nečija luka

zabava je u toku, a ja u sebi

čitaj mi poeziju
dok tonem u sebe
učini to nežno
kao što opada lišće

lepše je kad se otisneš lirski
svi prozori ti gledaju na more
i vreme prolazi neprimetno
dok na pučini pluta
jedna nenapisana pesma

otkriću ti tajnu,
sve je relativno
samo je dno sigurno

ali zabava je na površini

 

borova šuma i ptice

u borovoj šumi začetoj iz trbuha ptice
sa kojom smo i mi rođeni
ležimo zagrljeni

ovde gde smo sahranili svet
zora je bela i
bleda

reč se rodila iz smisla
dok smo smisao pretakali u pesmu

tamo gde smo sahranili reč
zore nema
posle noći je praznina bez pesme
ili večiti mrak

vodi me,
izaći ćemo iz sebe samo ako pođemo zagrljeni

odveo si me do trga bez ptica,
u šumu smo ušli posečeni

 

requiem

pisci su ubijeni prevodom
mi sedimo i ćutke pijemo kafu

ljudima su knjige stvar dekoracije
mi sedimo i ćutke pijemo kafu

onda ustanem
napišem pesmu
sakrijem je ispod jastuka

opet sedimo i ćutke pijemo kafu

 

11167

Božana Radenković, 22 godine; diše na čaj, poeziju i fotografiju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.