Ples između igre i komunikacije

Filed under: afirmator,broj-27-jun-2014,društvene nauke |

two_dancers_main_bwPiše: Bojana Pantić

„Onima među nama koji vole ples proučavanje istorije širi horizonte povećavanjem opsega našeg iskustva. Ovakva spoznaja povećava našu toleranciju, jer razvija u nama sposobnost da naučimo vrednost nepoznatog“. (Cohen J. Selma, 1988: 16)

Poznato je da oko 2/3 interpersonalne komunikacije pripada neverbalnim signalima i porukama, a jedan od načina kojim se oni prenose je plesanje. Čovek se oduvek zabavljao igrajući, što je i bio njegov prvobitni cilj, sve do trenutka kad je igra počela više da znači, malo više da se vrednuje. To je trenutak kad se niže spona između plesača i njegovog odraza u društvu. Ples donosi radost, ali i socijalizuje, otkriva “neizrečene” besede, ali i skrivene požude, nudi različite odgovore…

Kako svaka umetnost ima svoj instrument i sredstvo izražavanja, tako je i za ples instrument ljudsko telo, a sredstvo pokret. Telo je čovekov prvi i najbliži „predmet“ za istraživanje, a ono što ga čini primamljivim je činjenica da njegovim otkrivanjem čovek upoznaje sebe i ispituje svoje granice. „Govor tela“ je moćan i ekspresivan, jer izražava različite reakcije kao što su: radost, bes, patnja, dominacija, pripadnost određenoj socijalnoj klasi…Ako ga čovek sublimiše i pretoči u kultivisan pokret, nastaje ples kao najprefinjeniji oblik izražavanja.

Ples je igra u kojoj čovek upoznaje i izražava sebe kroz pokret. Sa jedne strane, ples je prostorna, vizuelna umetnost, ali za razliku od slikarstva i vajarstva, koji su nepokretni, ples je kompozicija u pokretu.[1] Pokret reflektira individualne obrasce osećaja i mišljenja i pobuđuje senzacije, emocije, sećanja, misli i slike. Dakle, on ima integrativni efekat na telo i um. Povezivanjem pokreta ljudi su se sporazumevali još pre nego što su počeli razvijenije da govore. Smatra se da su pokret i zvuk (dok se pokret još nije preobrazio u ples, a zvukovi u muziku) bili udružena sredstva izražavanja. Istovremeno sa nehotičnom kretnjom izazvanom jakim uzbuđenjem, izbijao je iz čoveka njegov glas.

Igra prvih civilizacija

Prisna povezanost zoomorfnoga sa mitologijom, magijom, simbolikom i kultom postojala je u mnogim prvim kulturama i civilizacijama. Većina plesova s motivima životinja pripadala je imitativnim plesovima, a sastojala se od plesnog oblikovanja pokreta svojstvenih životinji. Imitiranjem pokreta u ribolovu, lovu, gaženju pirinča, kućnim poslovima kreirale su se interesantne koreografije, što je dovelo u vezu igru i rad. Rekviziti ratničkih plesova bili su: štit, koplje, ratna sekira, mač i zastava, a mirnodopskih: lepeza, frula, pero ili peruška, mahalo od strune ili volovskog repa, koje je posle u nekim slučajevima zamenjeno bičem. Plesovi s oružjem sadržavali su motive fantastičnih legendi o čudovištima i nemanima kojima je obilovala stara Kina.

Za razliku od zapadnoevropske igre, u japanskoj klasičnoj igri izvođači nisu isticali izrazitost tela i igrač gotovo da i nije pokazivao ruke i noge. Rukav koji se pokretao ili skut kimona davao je prefinjenost igri. Skoro u svim japanskim klasičnim igrama naročita pažnja se poklanjala veštom korišćenju delova kostima i rekvizita u rukama, a uz propratne pesme, najčešće ljubavne, ples je izražavao ljudske strasti. Naročito su bile čuvene japanske gejše koje su najčešće sa dve ili više lepeza činile nizove profinjenih, ljupkih pokreta, dodavajući im tako plesnu notu. Koreografskom obradom svakodnevnih poslova, stvarale su deo svog plesnog repertoara.

sdfdfs

U Japanu postoji verovanje da vrh drške lepeze simbolizuje početak života, dok rebra predstavljaju puteve života koji idu u svim smerovima kako bi doneli sreću i radost. Ovakve lepeze su ručno oslikavane sa motivima pejzaža, igre, mitoloških i istorijskih scena, u zavisnosti od plesne koreografije. Pravljene su vezivanjem tankih traka japanskog čempresa (hinoki) koncem, a njihov broj je varirao zavisno od statusa naručioca u društvu. Što se tiče gejšine igre, ona se odlikovala sitnim klizećim koracima, dok je gibanje ruke i glave bilo dozirano što ju je činilo dostojanstvenom i visoko cenjenom. Igra je donosila dobru zaradu gejši, a često je služila u funkciji “objavljivanja” nevinosti mlade gejše i nuđenja zainteresovanoj gospodi koja je “licitirala” za nju.

Bogatstvom umetničkih igara odiše i tradicija stare Indije koja je poznata po svojoj najstarijoj klasičnoj igri Bharata natjam (Bharata natyam) koju igraju devadaši, igračice u hramovima. One igraju bogovima, obučene u bluze uz mnogo nakita oko vrata i vencima cveća na glavi. Takvu igru, stare indijske knjige o plesu (nata-sutra) beleže kao izraz koga krase rafinirani i vrlo značajni pokreti ruku i prstiju koji su često važniji od pokreta nogu, glave i očiju. [2] Ruke i gornji deo tela simbolično proslavljaju ljubav i posvećenost.Posebnost ovih igara čini upućenost publike pre izveđenja u složena pravila abinaje. Abinaja je način izražavanja koji podrazumeva izlaganje teme gledaocima (abi-prema, naja-upotrebiti). Komunikacija igrača sa publikom putem “govora” ruku tzv. mudre sadrži čak do dvesta poza, gde je često jedna poza ekvivalentna jednoj reči.[3] Dakle, indijska publika, poznavanjem simbola u ovoj igri, doživljavala ju je kao direktan govor, čime se i ostvarivao cilj ove vrste umetnosti.

ddd

O igri u starom Egiptu mnogo su pisali grčki i rimski istoričari i filozofi utvrdivši igru kao glavnu osnovu egipatskog kulta. Platon je hvalio astronomsku igru egipatskih sveštenika oko oltara, čija je vatra simbolizovala Sunce, a kruženje sveštenika oko vatre oličavalo kretanje planeta oko Sunca, osim Zemlje koja je za njih mirovala. Nepokretnost Zemlje oličavala se zastajanjem u igri. [4] Kostimi egipatskih igračica bili su vrlo jednostavni i oskudni, kao što su neka vrsta kecelje, tunike, ili proziran materijal prebačen od ramena do članka i pravljeni su u cilju isticanja ženskih oblina, lepote, ženstvenosti, plodnosti. Za razliku od skromne odeće, nakit je bio raskošan; stavljale su se konusne kape na glavu, prstenje, narukvice na ruke i noge. Nakit, naročito zlatni, između ostalog predstavljao je i statusni simbol, jer je njime gospodar kitio svoje žene dok su igrale za njega. Time je potvrđivao svoju nadmoć i bogatstvo.

Klasna podela u egipatskom društvu odrazila se i na samu igru u kojoj se jasno dele gavazi (gazi- „ratnik“, „osvajač“) narodne igračice koje su zastupale  veliki deo društva koji je siromašan, marginalizovan i prezren od elite i, naspram njih, profesionalne umetnice avalim (almeja, alima-“učen, poznavalac, stručnjak”) koje su igrale uglavnom u kućama imućnih ljudi i plemstva (paša). [5] Stilovi ovih profesionalnih igračica daju osnovu nastanka raks sharqui-ja (“baleta Istoka”), danas poznatog kao trbušni (orijentalni) ples. Njega je odlikovala dominantnost pokreta bokovima u odnosu na gornji deo tela, što se vezuje za erotičnost haremskih družbenica koje su zavodile sultana. Međutim, on je svojom suštinom izražavao više. Pre svega igrao se u čast bogovima plodnosti i simbolizovao je materinstvo, misterioznu koncepciju života, patnju i radost kroz koju nova duša dolazi na svet. U Egiptu je i danas običaj, da se na svadbenoj svečanosti, plesačica približi mladencima i fotografiše sa njihovim rukama na svom stomaku, jer se veruje da će se tako zagarantovati srećno potomstvo. Korišćenje rekvizita, kao što su:shamadan-svećnjak, assaya-palica, mač, veo i sl., ima magijski karakter i predstavlja vezu sa kultom starih plemena. Novčići na kostimima služe kao ukras, ali i podsećaju na nekadašnje plaćanje plesačica, bacanjem novčića na pod oko njih. Pokreti rukama uz koriščenje vela simbolišu pokrete ptice, odnosno čin oslobađanja, a kružni pokreti stomakom, koji imitiraju kontrakcije stomaka u predporođajnom stanju, oslikavaju uravnoteženost i usklađenost sa prirodom. Boje kostima koje preovlađuju su: crvena (simboliše instinktivno u čoveku), plava (duhovni razvoj) i ljubičasta (jedinstven spoj prethodna dva principa).

bbb

Bogata grčka mitologija, različite vaze i bareljefi na kojima su Grci predstavljali svoje bogove- Zevsa, Apolona, Afroditu, Demetru, Atinu i druge u ulozi igrača, dovode do toga da se u svesti Grka svaka igra – na ulici, u kući, u hramu – uvek osećala kao božanska. [6] Ono što je Grke u igri odvajalo od drugih antičkih naroda je vođenje računa o tome da odeća ne sputava pokrete, jer su morali biti prirodni i slobodni. Među najinteresantnijim igrama izdvajale su se eleuzinske misterije čija se organizacija krila u strogoj tajnosti. Pravi pozorišni efekat je karakterisao brzi prelaz iz mraka na jarko osvetljenje, a imao je za cilj podsticanje verovanja u sreću, koja je moguća u zagrobnom životu, ako se pojedinac ponaša po zadatim vladarevim pravilima. Na taj način je igra služila  manipulicaji.

Rimljani, kao veliki ratnici usmereni na osvajanja, nisu bili toliko skloni plesnoj umetnosti, ali su se usvajanjem grčke religije i mitologije, polako uključivali u ondašnje oblike igara. Podesili su igre prema svojim osobinama i društvenom duhu, koji nije imao ničeg zajedničkog sa grčkim idealom. U  igri-pantomimi, umetnik je pokretima ruku objašnjavao masu podataka o sadržaju poeme koju sviraju muzičari. Jedan isti čovek igrao je neizmenično cara, pa običnog vojnika, čas muškarca čas ženu, staru ili mladu osobu. Ceo komad je, dakle, profesionalno izvodilo samo jedno lice, menjajući način kretanja, pokrete i izražajnost tela. Što se tiče drugih igara, uglavnom su zasnivane na orgijanju u službi zadovoljavanja najgrubljih instinkata. Rimski praznici- Luperkalije, Floralije, Bahanalije – nekadašnje Dionisije, ukazivale su na propast takvog društva.

Šta ples predstavlja danas?

Prateći tragove Aristotelove misli da igru treba primenjivati kao prekid rada budući da igra i postoji radi odmora, kao model katarze (“pročišćenja”) danas igra teži da oslobodi čoveka koji nosi teret modernog načina života u kojem vreme znači  “novac”. Igra kao posledica rada ima za cilj otklanjanje nemira, teskoba i emocionalne napetosti. Sa druge strane, sagledavanjem igre u socijalnoj ravni uočava se da su, kao i u radu, igrači motivisani ne samo očekivanim zadovoljstvom već i potrebom za usvajanjem određenih veština i sticanjem izvesnih znanja. Dakle, osim materijalne dobiti, fizičke rekreacije i socijalnog potvrđivanja, igra svojom neponovljivošću ima i simbolično značenje relevantnog životnog iskustva što je prvenstveno bilo karakteristično za čovekov rad.  Još jedna spona rada i igre oslikava se u sportsko-društvenom plesu, koji kao značajan savremeni ritual, pokazuje da današnji čovek poseduje svoje rituale, isto onako kako ih je upražnjavao čovek tzv. tradicionalnog ili “primitivnog društva”, a to su: takmičenje, borba (agon), koja produkuje određene rezultate i emituje veštine koje su sticane putem usavršavanja kroz trening.

Ova borba je osoben praznik koji učvršćuje veru u vrednost savremenog društva u radu (motiv postignuća, rivalstvo, maksimiranje rezultata itd). Želja za pobedom stvorila je od igre rad, iskušenje, a od treninga odricanje. Sve više je vidljiva razlika između plesa kao rekreacije i kao vrste sporta, a ona se ogleda u tome što sport, pogotovo vrhunski, obuhvata najčešće manjinu, dok rekreacija osmišljava život šireg kruga ljudi. [7] Dakle, što je ples profesionalniji i popularniji, to je igra više izmeštena, ostavljena po strani za možda neko drugo, manje stresno vreme. Ipak, ne smemo dozvoliti da izgubimo taj ključ pomoću koga se mogu otvoriti mnoga vrata, „duše“ jednog naroda i njegovih institucija, srca u ritmu pesme koja spajaju ljude širom sveta i to možda baš negde, između igre i komunikacije…

Korišćena literatura:

  • Cohen J. Selma, Ples kao kazališna umjetnost, Omladinski kulturni centar, Zagreb, 1988.
  • Huizinga Johan, Homo ludens: o podrijetlu kulture u igri, Naprijed, Zagreb, 1992.
  • Imamović Enisa, Umetnost orijentalnog plesa, Međunarodni naučni forum Dunav-reka saradnje, Beograd, 2010.
  • Jovanović Milica, Balet: od igre do scenske umetnosti, Clio, Beograd, 1999.
  • Koković Dragan, Uvod u sociologiju sportske rekreacije, Stručna knjiga, Beogad, 1992.
  • Milidrag Saša, Ples, igra, pokret, ritam, Svet knj., Beograd, 1998.

_____________________________

[1] Milidrag Saša(1998), Ples, igra, pokret, ritam, Svet knjige, Beograd, str. 15.

[2] Isto, str. 30.

[3] Jovanović Milica(1999), Balet: od igre do scenske umetnosti, Clio, Beograd, str. 24.

[4] Milidrag Saša(1998), Ples, igra, pokret, ritam, Svet knjige,  Beograd,str. 16.

[5] Imamović Enisa (2010), Umetnost orijentalnog plesa, Reka saradnje, Beograd, str. 62-65.

[6] Jovanović Milica(1999), Balet: od igre do scenske umetnosti, Clio, Beograd, str. 34-35.

[7] Koković Dragan (1992) , Uvod u sociologiju sportske rekreacije, Stručna knjiga, Beograd, str.13.

 

zzzz

O autoru:

Bojana Pantić je rođena 21.09.1985. u Novom Sadu. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odsek sociologija. Trenutno živi i radi u Kikindi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.