PINKI JE VIDEO FLOJDA ili ROGER WATERS I NJEGOVA ROK OPERA THE WALL

Filed under: afirmator,broj 18 - septembar 2013,muzika |

 

anadr brik aut of generalstab hol

anadr brik aut of generalstab hol

hica u paintu

Soboslikar,čobanin, budala…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

LIVE AT BELGRADE 1. SEPTEMBAR 2013.

Zvuči sinhronično i ironično 1. septembra na prvi dan kad uvek obično kreće škola, s basistom i liričarom Pink Floyda pevaćemo we don’t need no education iz D-mola. A nije bila šala bila je živa istina i već sam odavno bio kupio kartu ovog vremešnog svirca rođenog pre 70 godina – 6. Septembra 1943. Imao sam naime sreću da je predsednik kućnog saveta u pravi čas doneo pare od iznajmljivanja prostorija u zgradi jer one skuplje karte od 4 do 7 hiljada ne bih kupovo sve da dođu i druga dva člana Pink Flojda (David Gilmour i Nik Mason) i treća dva u međuvremenu preminula (Syd Barret i Rick Wright) uz to vaskrsnu. Realno i ovih 3900 za balkon je u datoj kriznoj situaciji  bilo bolesno skupo. Naravno račun’o sam s tim da ću sići sa balkona bliže gde ću manje da naprežem vid pod umetni na stejdžu za rok operski performans izgrađen zid. No to ćemo tek videti dal’ će mi uspeti. Da li bih uopšte išao na ovaj multimedijalnu ekstravagancu i van mog lično profesionalnog zanimanja kao filosofa medija? Pa… Verovatno da – da. Pink Flojd je realno uvek bio tu negde okolo dok sam odrastao. Ne tako eksplicitno da bi naizgled očigledno i trenutno uticali na mene kao Elvis koji ganja Ann-Margret s gitarom u “Viva Las Vegas” emitovan svako malo u zimskom bioskopu ili Kvinovci koji su davali svoj zvuk obrušavajućoj raketi kojom pilotira Flash Gordona u bioskopu 20-ti oktobar ali više desetina puta sam ih od istog tog vremena pa do sad primio k znanju kao nešto što bi red bilo znati. Najranjije što se sećam je da sam na poklon dobio set singlica na belom vinilu oslikanih za zootrop animaciju preko prizmatičnog ogledalca koje se postavljalo iznad poče dok svira na 78 obrtaja da bi nacrtani likovi zaplesali u ritmu muzike sa nje. Pevala ih je sve u aranžmanima Aldo Pagania na tekst Marie Terese Sale neka italijanka Angela Denia a jedna od pesama bila je “Cin-cin cinesin cin cin mandarin” na čije je prve taktove kadi h je čuo tatin drug iz gimnazije Vaske (koji je takođe svojoj deci planirao da uzme sličan poklon) prepoznavši melodiju rekao : « Pa ovo je Pink Floyd – Interstellar Overdrive». To je bio početak.

 

staljin i rodja

Koba groove i Rodja

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PIPER NA VRATIMA KOMŠINICE ZORE…

Potom kad sam u strininoj knjizi “Muppet Show Annual” u izdanju Stvarnosti video lutku Muppet gitarise Floyda čije ime jedino od svih nije bilo prevedeno na naš jezik ona mi je rekla da se on tako zove zbog Pink Flojda. Da jedini film koji sam ko nackli preskočio da gledam u otvorenom bioskopu na Hvaru je bio njihov THE WALL jer je imao mnogo odvratan plakat s onim munkovskim krikom. Spot u kom melju decu u mašini za mleveno mesoizvučeni iz ovog filma taman je došao 82. pred moj polazak u prvi razred sledeće godine da se pripremim kakav me kraljevski tretman kroz prosvetne institucije od učiteljice do postdoktorskih studija čeka. Sećam se  rođendana u osnovnoj gde je jedan drug iz drugog odeljenja poklonio drugom njihovu staru ploču s gestom kao kad Kraljević Marko predaje očinu sablju nakon čega ga je ovaj s pijetetrom poloŽio u vitrinu. Krajem juna 1988. dobio sam od mame i tate za odličan uspeh ilustrovanu enciklopediju ISTORIJA 2 u kojoj je na 267. Strain pod poglavljem Džez i pop između slike Bob Dilana koji je pod ruku šeto neku cicu niz ulicu i zaslepljujućeg reflektora koji je bacao plavičastu svetlost sa pozornice kao obrazloženje ove druge pisalo. PING FLOJD. Da ping sa “G” kao u ping pong. A u produžetku je pisao :”Ping Flojd u početku bili londonska ritam i bluz grupa, ali su uskoro počeli eksperimentisati sa proširenim medijima i primenjivali promišljene svetlosne efekte. Krajem šezdesetih godina bili su vodeći britanski “andergraund” bend. Od njih potiče dugi simfonički rok sa upotrebom elektronske opreme.” Kad smo u petom osnovne dobili tičera Mihajla Jermolajeva izvesna mala plava sapatnica iz klupe Maja Cvijić se kao nešto mnogo pametno dosetila da mu na table kao buntovnu dobrodošlicu napiše stih iz Roger Watersove njihove pesme:” HEY TEACHER LEAVE US KIDS ALONE!” On kad je to video ,nije se nimalo naljutio – nasuprot ovom što je ova očekivala -već je to uzeo kao povod da objasni kako je to tu nepravilno i netačno napisano na engleskom jeziku jer bi trebalo tu da stoji “you have to” ili “please leave us” i sl. Vrlo slično tome prvog dana u gimnaziji ispod slike patrijarha Pavla uguranog u ram sveže bačene Titove slike dočekao nas je u levom uglu table belilom sitno napisano Roger Watersovim stihovima welcome my son welcome to machine. Tragajući u to vreme za filmovima Harrisona Forda bezuspešno sam tražio Antonionijev film Zabriski Point (jer nisam bio adekvatno iz filmskih časopisa obavešten da su Harrisonove scene ustvari u montaži bile izbačene) i pritom saznao da su Pink Floyd uradili tri numere za ovaj film, a od četvrte (violent scene) izbačene u editovanju napravili svoj najprodavaniji album “Dark Side Of The Moon”.

floyd 008

Mapet Flojd koji je i Pink

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

VIDONIDO EĐUKEJŠN!

Kad sam pokazivao slike s letovanja iz amfiteatra u Pompejima jednom drugu sa veslanja on mi je rekao “Blago tebi bio si tamo gde je svirao Pink Flojd!” Onda kad smo u gimnaziji napravili naš bend The Force i demo snimcima s raks kasete plašili nezvane goste našlo se par znalaca koji su prokomentarisali da ličimo na rani Pink Flojd. Ja sam naime uzimao od izvesnog Dalibora Prunka koji je sedeo desno od mene do vrata studijsku i od Čena koji je sedeo levo duplu kasetu “The Wall Live At Berlin” i mislio sam da to nema veze s mozgom dok na nekoj rasprodaji u piramidalnom tržnom centru na Novom Beogradu nisam kupio prvi njihov CD “Pipper At The Gates Of The Dawn” i shvatio da nam instrumentalni pasaži liče ponegde ko jaje jajetu. Naravno moralo se priznati bez ikakve taštine da to nije bilo zbog naše muzičke veštine već što smo od situacije u zemlji sankcija i rata bili sluđeni ko Syd Barrett na kub kvadrata te tako bliže njegovoj dijagnoizi neg potonjoj Gilmurskoj virtuozi. Naš najveći odeljenski ugursuz Grga tražio je od jednog od nas izvesnog Štefa ploču “The Wall” da bi pesmosms nje zavitlavao svoju majku Veru uz Vera, Vera what has become of  you. Apropo pesme s istog duplog nosača zvuka jedna Ana Milanović koja je u prvoj godini sedela kraj mene pitala me je jednom iz koje godine je Queen pesma “Show Must Go On” i kad sam joj ja rekao da je iz 91. ona je rekla sva uzrujana kao da je upravo otkrila da joj je neko ukrao novčanik da je to pesma Pink Floyda iz 79-te i da su je oni UKRALI. Naravno reč je bio o klasičnom kvinjarskom omažu koji su oni više manje pravili u svakoj trećoj pesmi. Čak je i naslov pesme s istog Wall – Floyd albuma “Empty Spaces” bio prvi stih pesme mada je meni muzički u refrenu još vise ličio na njihovu “Shine on you crazy diamond”. I sam taj album Pink Floyda bio je dosta eklektičan mogli su se već na prvo slušanje prepoznati citati od “Fool On The Hill” Beatlesa do Monty Normanove James Bond teme.

 

grrrrrrr

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SAGORIVI MILOŠEVIĆ I VATROSTALNI KOŠTUNICA

 

Na fakultetu posle reče mi jedna koleginica da izgledam kao neko ko sluša Pink Flojd. To je već bilo malo previše . Mislim svako toliko se neko pojavi i refrenski kaže Pink Floyd go da je neka tajna lozinka. I to se nastavlja… Negde pred kraj studija filosofije objavi Brian May kolaboraciju s Foo Fightersima na soundtrack za “Mission impossible 2” i sedim ja tako kod mog druga Čive nakon kupovine da ga lepo preslušamo kad njegov stariji brat koji je na kratko svratio iz Amerike gde je inače živeo promoli glavu na sam početak u E-molu kroz rol vrata i kaže:”To je Pink Floyd. To su maznuli.” (S albuma Wish You Were Here). Kupih ploču u staretinarnici Alan Ford da se uverim i zaista beše tako. Pesma se zvala “Have A Cigar”. I tu nije kraj priče s tim albumom. Kad potom postadoh illustrator i novinar “Novog Studenta” napravih po neočekivanom Miloševićevom sastanku s Koštunicom karikaturu u stilu omota ove ploče. Zapaljeni Sloba s rukuje sa još nezapaljenim Koštunicom. Naravno karikatura je odmah cenzurisana i nikad objavljena kako to već u srpskim slobodarskim medijima obično i biva. Al najveći šou s ovom pločom me je tek čekao po završetku osnovnih studija kad sam se odazvao na žućkasti pamflet u sandučiću na kom je pisalo OTADŽBINA TE ZOVE. Zamislite samo – u vojsci za mog služenja osnovne obuke u vodu veze pri RVPVO na aerodromu u Somboru ladno je na razglasu pred postrojavanje za ručak redovno puštan gotovo ceo album Pink Floyda “Wish You Were Here”! I uvek kad čujem uvod u uvodnu pesmu setim se ko sad da ih sad gledam svih tih guštera koji se teturaju u vrstu po pisti uz taj intro što traje ko gladna godina iz Gminor7. Moglo bi se reći da je ovo delovalo krajnje twiglight zone čudno s obzirom da je po rečima mog vodnika zeca rock and roll bio prokazan kao “šifra za napad NATO snaga” na SRJ a kad sam se prijavio da bi svir’o tamo u vojnom orkestru gitaru rekli mi rokenrol ne može –  samo folk. Da li je onda taj album puštan kao egzemplar fantomske opasnosti s kojom bi se postrojena vojska trebala boriti nikad neću saznati ali najverovatnije je da je reč o samo još jednoj kontradiktornoj budalaštini kojih je za vreme odsluženja lako naći. Jedna od luđih stvari u vezi “PinG Flojda” bila i nezaboravna medijska izjava Šešeljeve omiljene folk pevačice Maje Marijane da od kad se udala pod uticajem muža redovno sluša Pink Flojd. Naravno, razvod im je ubrzo usledio pod neumitnošću tamne strane meseca. Ko što rekoh – vidite bilo je toga, bilo…. Posle sam za svoj doktorat o estetskoj I medijskoj analizi muzičkih video spotova kupio da proučim dvd antologiju njihovih klipova od 1966-83 I baš sam se razočarao. Teško da je neko u muzičkoj industriji imao brljavije spotove od njih. Katkad su mi izgledali gore od onih koje sam sam snimao fotoaparatom. Srećom pored spotova na toj video komkpilaciji bio je i intervju iz 67-me Watersa i Bereta s nekim čilcem Hans Keslerom nalik na Branislava Nušića koji je odrastao u gudačkom kvartetu i pitao ih zašto to što sviraju mora da je tako užasno glasno. Ne mora,odgovorio je na to Waters, ali mi volimo da bude tako.

bogomoljka 1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

BURDON PROTIV CECE, WATERS PROTIV KARLEŠUŠE – NEKA BUDE BORBA NEPRESTANA….

Sijaset panoa se po Beogradu okitilo Watersom al je najupečatljiviji bio video wall ispod rasturenog generalštaba na kom se Waters promaljao kroz rupu na zidu kao da su mu ruđevine glavnog stožera jugo vojske još prikladnija kulisa od onih berlinskog zida. Na flajerima eventima se ispod slike Jelene Karleuše takođe našao grešni Rodžer samo što je ispod njene slike pisalo “preporuka event tima” a ispod njegove jok. Uostalom isto tako je proš’o i Eric Burdon u okršaju s Arkanovom udovicom na sledećoj strani tog letka. Onda su nedelju dana pred sam koncert one meta pogubljene tri voditeljke Pink Worlda počele da sriču biografiju Roger Watersa iz offa ispod snimka Gilmurovog snopom svetlosti preegzaltiranog gostovanja na njegovom koncertu brbljajući o tome kako mu se ćerka zove Indija i ostale trivijalne trivije koje su njima već zapale za oko, uho grlo i nos. To da je bend dobio ime po bluzerima PINK ANDERSONU i FLOYDU COUNCILU od kojih je ovaj prvi pevao pesmu: “Ill buy knife and a gun – to cut you if you stay and shut you if you ran” svakako nije bio jedan od njih. Nije neverovatno ni da se ceo taj trash content provider od tv kanala zvao PINK po liku koji je u filmu The Wall tumačio organizator Live Aid koncerta Bob Geldof koji je okupio četvoricu flojdovaca da još jednom zasviraju zajedno za Live 8.

Pred oncert su naizgled, kako to obično biva, svi iz kuće izneli pred vrata svoje ploče koje su se na ovaj ili onaj način mogle vezati za Pink Flojd tako da sam kod doma omladine naišao na redak singl kolaboracije Gilmora Maya i Iommia potpisanih kao The Stonkers na nr 1 singlu iz 1991. A ispod njihovih full albuma naYouTubeu počeli su da se pojavljuju likovi koji su licitirali u komentima za kolko će doći Waters u njihov grad Bukurešt, Beograd etc…  Jedan je u svom zanosu otišao tako daleko da je napisao kako bi 42 čoveka koja su dislajkovala klip s full albumom lThe Wall trebalo staviti uza zid i streljati. Tolko o Stingovoj izjavi da je rok reakcionarna glupost. Rođak iz Australije Siny kad kog sam planirao da budem u ovo vreme ali nisam jer mi mudrijaši nisu odobrili vizu mi je dojavio da je The Wall bio poslednji koncert na koji je on otišao sa svojim tatom pre nego što je ovaj iznenada umro. Kaže da je interesantno ne toliko zbog muzike nego zbog svih tih vizuelnih efekata. Ideja je bila dakle propratiti taj rok operni koncer,  napraviti fotke po koji klip i potom napisati utiske sa koncerta. Planirao sam da povedem i svoju Maricu Drugaricu muzikologa da zajedno posle napravimo iscrpnu analizu za neki naučni časopis ali joj se datum koncerta poklopio sa produženim letovanjem tako da mi je pred put dala svoj foto aparat mesto mog koji je mučki pred veliki izazov crk’o i poslala svoja stručna zapažanja na datu temu elektronskom poštom. Otvaram mejl attachment u inboxu pod Marija Rakić Lovrić kad tamo piše:

”Rok opera – pojam, definisanje, nastanak i razvoj

Termin `Rok opera` se inicijalno povezuje sa odredjenim brojem dela nastalim krajem `60. godina prošlog veka, koja u svojoj suštini predstavljaju u prvom redu kraće forme – pesme ili niz pesama, koje rok muzičari osmišljavaju organizuju tako da su po ideji i konceptu tematsko-muzički povezane, što predstavalja razliku u odnosu na tipične pesme tj. albume u rok muzici.[1] Rok opera je u krajnjoj liniji definisana kao delo koje pripada žanru rok muzike i sadrži priču izvedenu kroz više delova, pesama ili sekcija u maniru klasične opere (o definiciji opere kao muzičkog žanra u zapadnoevropskoj umetničkoj muzici će više reči biti u daljem tekstu). U tom smislu, rok opera predstavlja nešto više od klasičnog rok albuma – pesme su povezane zajedničkom temom ili narativom[2]. Takodje, u rok operi postoji koherentna priča koja je obrazložena u pesmama i mogu ih izvodi više izvodjača, kao što je to slučaj sa različitim likovima u klasičnoj operi. Još jedna karakteristika rok opera je da, po odredjenim definicijama, može a i ne mora biti scenski izvedena.[3] U smislu razvoja rok opere, može se reći da je proistekla iz žanra konceptualnog albuma. Takodje, rok opera se povezuje i sa žanrom rok mjuzikla, koji takodje postaje aktuelan od ’60. godina prošlog veka.

Konceptualni album je studijski album gde su muzičke ili tekstualne ideje podredjene jednoj glavnoj temi ili objedinjujućoj priči  i svojom progresijom doprinose zadržavanju opšteg raspoloženja i održavanja same ideje osnovne teme.[4] Konceptualni album kao ideja po nekim autorima predstavlja preteču rok opere ili u nekim slučajevima prirpremu – The Wall Pink Floyda, Jesus Christ Superstar i dr. su inicijalno producirani i objavljeni kao studijski albumi, iz čega su kasnije izvedene rok opere pod istim nazivom.

Rok mjuzikl je muzičko-scensko delo koje u sebi sadrži osim pevanih numera i govorne dijaloge. U tom smislu, rok mjuzikl se može uporediti sa tradicijom nemačkog operskog žanra Singspiel 17. I 18. veka (govorno pevanje) i sa francuskom tradicijom 18. veka – Opéra comique (komična opera), gde su izmedju muzičkih numera postojale govorni delovi (dijalozi, deklamacije) umesto tradicionalnih rečitativa (numere pevane na uskom ambitusu tonova ili na jednom tonu). Medjutim, u ovom žanru muzika, tj pevane deonice su uvek prilagodjene i u službi isticanja dramskog teksta i radnje. Za rok mjuzikl je takodje karakteristično to da se muzičke numere uklapaju u obrasce tipične za brodvejsku tradiciju i način izvodjenja (obrazložiti).

U pregledu istorije rok opera, različita dela se smatraju prvom rok operom, tako da je ovde najočiglednija konfuzija između rok opere i konceptualnog albuma. Po nekima, prva prava rok opera je Tommy britanskog benda The Who iz 1969. godine, po drugima Jesus Christ Superstar Tim Rajsa i Endru Lojd Vebera iz 1970. godine, a po trećima neki manje poznati konceptualni albumi ’60. godina – S.F. Sorrow is born britanske grupe The Pretty Things, zatim numera Pita Taunsheda A quick one while he’s away objavljena na albumu A Quick One grupe The Who iz 1966. – ova devetominutna numera koja se sastoji iz 6 delova je okarakterisana kao ‘’mini-opera’’. Prvo konkreno delo koje se može smatrati rok operom, u smislu da je osmišljeno adaptirano za scenu i scenski je izvedeno.U poredjenju sa operom kao muzičkim žanrom nastalim u okvirima zapadnoevropske muzičke tradicije, može se izvući kako dosta paralela, tako i dosta razlika, tako da je sam termin rok opera delimično diskutabilan.

Opera ne predstavlja muzičku formu (strukturu kompozicije koja daje tipiziranu celinu i koja svojim imanentnim pravilima stvaranja i izvodjenja daje odredjeno muzičko delo), već muzički žanr (konvencionalna kategorija koja muzička dela identifikuje i svrstava u odredjenu tradiciju ili sistem konvencija). Rok opera se takodje može podvesti pod muzički žanr, jer po svojim karakteristikama spade u odredjenu žanrovsku formu. Sama kompleksnost opere I rok opera proizilazi svakako iz samih specifičnosti vokalno-instrumentalne muzike: vokalni oblici, u svojoj formalnoj strukturi (šemi komponovanja), odredjeni su zahtevima vanmuzičkih elemenata (tekstom, glumom, scenskim izvodjenjem), što predstavlja složeniji slučaj u poredjenju sa čisto instrumentalnom muzikom, koja je odredjena prvenstveno muzičkim elementima, čak i kada je u pitanju programska muzika[5]. U vokalno-instrumentalnoj muzici je oduvek, zbog prožimanja muzičkih i vanmuzičkih elemenata, tj prožimanja muzike i literarne komponente, postojao veći nivo kompleksnosti i čitav niz različitih mogućnosti interpretacije same teme (

bila ona muzička ili vanmuzička), od toga da su muzika i tekst u potpunoj ravnoteži i izbalansirane po važnosti, preko apsolutnog ili relativnog primata teksta, do apsolutne ili relativne važnosti muzike u odnosu na tekst. U kratkom pregledu istorije opere se može videti da je i sam ovaj muzički žanr trpeo razne promene, uslovljene društvenim I političkim promenama. Nastala iz želje za oživljavanjem grčke tragedije u Firenci oko 1600. godine, opera se kao žanr širila se iz Italije čitavoj po Evropi, u formiranje regionalnih razlika; zatim se razdvaja ozbiljna od komične opere, do vagnerove reforme u muzičku dramu. Možda najznalajniju promenu opera trpi u momentu nakon francuske buržoaske revolucije, jer polako prelazi iz domena zabave klasne i intelektualne elite u domen zabave širih narodnih masa, tj. novoformirane srednje buržoaske klase, pa je samim tim pretrpela i mnoge promene u principima komponovanja, odabiru tema i načinima izvodjenja. Navedeni proces je doveo do toga da opera u XIX veku sve više postaje spektakl, gde je bitniji kompletan utisak koji ostavlja kao sveobuhvatni produkt industrije zabave nego njeni narativni i muzički segmenti (sama promena tematike – od antičkih mitova i legendi, tzv uzvišenih tema do dela pisaca tadašnje popularne kulture – npr Verdi, Šekspirove drame Magbet, Otelo,zatim Viktor Igo – Rigoleto, itd)[6].

 

moon over burbon

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

The Wall – rok opera Pink Floyd

U uvodu muzičke analize treba napomenuti neke opšte karakteristike ovog dela. Nastalo kao studijski album 1979.godine, vrlo brzo je stekao popularnost, da bi tokom turneja počelo njegovo osmišljavanje za muzičko-scensko izvođenje, a sve je to kasnije kulminiralo objavljivanjem filma The Wall 1982. godine. Svojom zvučnom eksplozivnošću na ploči, kompleksnošću na sceni i vizuelnom eksplozivnošću na filmskom platnu, The Wall koja se danas svrstava u klasike žanra rok-opere, već trideset godina predstavlja specifičan muzičko-scenski spektakl koji pleni i privlači svojom univerzalnom muzičkomi i tekstualnom tematikom.

Muzička analiza rok opere The Wall grupe Pink Floyd

Pesme Another Brick in the Wall Part 1, The Happiest Days of Our Lives i Another Brick in the Wall Part 2 predstavljaju osnovu i težište celokupnog albuma, posmatrano sa tematsko strukturalne strane. Sve tri pesme su u muzičkom smislu slične: bas i bubanj ostaju isti, u prve dve ritmička oscilacija je mirnog i meditativnog karaktera, dok je u trećoj razvijenija, ali zadržava se oscilatorni karakter. Gitarske deonice su u prvoj pesmi više kao određena vrsta dekorativnog elementa, u funkciji stvaranja atmosfere i prolazne linije, ne kao tema vec kao niz fragmenata. 4 pesma ima nešto više ‘uznemirujući’ karakter, zbog repetitivnog ritma I agresivnijeg vokalnog izvodjenja u drugom delu pesme, gde je i melodijska fraza u tom smislu pojačana, 5 pesma se nastavlja na istu basovu liniju bez prestanka, opet meditativnog karaktera u početku, ali je sada melodijska tema jasnija i definisanija – zaokružena tema strofe i refrena, sto ne postoji kod prethodne dve, kao da je u njoj logička progresija osnovne muzičke ideje uvedene u trećoj pesmi , tako da ove tri pesme formiraju celinu koja se može uporediti sa formom u klasičnoj muzici sa sonatnim oblikom – ekspozicija, most, razvojni deo ali na principu monotematizma – naci analogiju u razvoju teme u klasicnoj muzici – ovde je tekst u mostu ono sto kontrastira na odredjeni nacin, sto ce se nastaviti u trecoj pesmi, a veza prve I trece pesme je melodijska tema u gitarskoj deonici kao i u ritmičkoj oscilaciji basa i bubnja. Tesktualno, druga i treća pesma imaju više veze jedna sa drugom zbog tematike, a melodijski prva i treća pesma, tako da se formira zaokružena celina.

 

marina

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Prva pesma nema bubanj, samo bas gitara sa 1 tonom i solo gitara sa fragmentima) Pesme 3, 4 i 5 imaju nešto iskrivljenu formu sonatnog oblika – pesma 3 ekspozicija, pesma 4 most, pesma 5 razvojni deo i repriza. Ili još bolje ABA1

6.“Mother“

I

2.“The Thin Ice“

se mogu povezati u smislu da postoji istovetan način pevanja, tj neka vrsta atmosfere u glasu pevača, takodje po muzičkoj formi – melodija počinje mirno, meditativno, da bi u smislu dalje progresije išla ka pojačavanju dinamike i muzičkog naboja. Takodje, obe pesme povezuje i ironija u tekstu.

MOTHER – jednostavni akordi na gitari, kao i tekst donose osećaj nevinosti detinjstva, kao i atmosferu faze mladosti kada je ceo svet jedna velika misterija: tekst je, kao i muzika, suptilan. Iako je tekst pesme osmišljen u formi pitanja i odgovora, dublja psihološka podloga se može naslutiti u gitarskim solo deonicama koje slede nakon izlaganja majke, koje oslikavaju odsjaje individualnosti glavnog lika. Takodje, deonica glasa koja se penje i pada takodje oslikava uspone i padove u psihološkom stanju glavnog lika. Pitanja koja postavlja majci u prvom delu pesme su , dok su u drugom delu mnogo više sarkastična i delom optužujuća, što se može tumačiti time što je on sada stariji i mudriji. Kada postavlja pitanje „Mother, do you think she’s good enough for me?“ , može se tumačiti da misli na devojku, buduću ženu ili žene uopšte, ali takodje u stihu „Mother, do you think she’s dangerous to me?“, she se može odnositi na majku i njen previše zaštitnički odnos. U pesmi koja je objavljena na albumu, ne postoji razlika u muzičkom smislu izmedju teksta koji se odnosi na glavnog lika i njegovu majku – u melodijskoj liniji, progresiji I eventualnoj tenziji – ravna linija melodije, ritma i pulsa.

 

david

 

 

 

 

 

 

 

 

 

3.

„Young Lust“

Skoro istovetan ritam kao u pesmi 5 A strane Another brick, kao I bas linija i gitarski solo, a može se osetiti i ista atmosfera. Način pevanja je je isti kao u pesmi Mother i In the tin ice, kao da kada govori o adolescenciji pokušava tematski kroz način izvodjenja da poveže ove pesme, kao i putem izraza, ekspresije.

One of my turns – isti manir, pesma se generalno tonalno može podeliti na dva dela, durski I molski, gde je molski nalik temi Another brick, a durski kao u Young lust.

Don`t leave me now

6.

„Another Brick in the Wall Part 3“

Ista melodija i manir izvodjenja u deonici glasa, kao I ritmička šema, ali više podseća na Another brick no1 zbog repetititvne linije basa I zvukova koji nestaju na kraju pesme. Sledeća pesma Goodbye cruel world se nastavlja na isti, prigušeni ritam koji se gubi a melodijski delom podseća na pesmu In the tin ice.

1.

„Hey You“

Bacila je sve niz rjeku

Na početku pesme je uveden novi muzički material, i to se odnosi na stihiI refren, ali se kroz deonicu solo gitare opet oseća vibracija Another birck in the wall3 I konkretno je to deo melodije iz stiha We don`t need no education, koja se ponavlja.

2.

„Is There Anybody Out There?“

Repetitivni oscilatorni ritam, kao i kod prvog stiha Another brick1, dok je novi muzički material u gitarskoj deonici početak teme Džems Bond. J

Vera – Način pevanja u maniru Bouvija

In the flesh – takodje

Run like hell – ritam I linija basa iste kao u Another brick, ali melodija je zamagljenog tonskog roda i oscilira izmedju mola i dura – istoimeni tonaliteti, tonalna zamagljenost upotrebom samo pocetnog tona akorda u basu, dok gitara razlaze melodiju u duru, u nastavku je bas taj koji donosi malu tercu I to preklapanje traje tokom cele pesme.

Waiting for the worms – gitarski solo nosi muzičku temu Another brick1

 

RODJKI BALBOA

Rodjki Balboa

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zaključak

Bazirano na muzičkoj analizi, zaključak izveden o albumu kao celini može biti da postoje dve glavne teme, ili bolje rečeno dve ideje/manira/atmosfere koje se prožimaju tokom celog albuma: prva tema (A) bazirana na motivima pesme Another brick in the wall 1 I druga tema (B) koja se inicijalno oseća u pesmi In the tin ice, da bi se menjala I deformisala u pesmama koje slede. U tom smislu se o ovim tematskim celinama može govoriti kao o lajtmotivima.

Posmatrano na tzv. makroplanu, u smislu kako su pesme podeljene po celinama na albumu, može se videti da pesme sa strana A I D su u odnosu sonatni oblik ekspozicija i repriza – tema iz Another brick je dominantna i provlaci se kroz pesme na strani A, ali i na strani D, da bi na neki nacin zaokruzila formu i ideju celine, dok su pesme na stranama B I C razuđene po samom muzičkom i tekstualnom materijalu, što se može poistovetiti sa razvojnim delom sonatnog oblika, koji donosi nove kontrasne teme i materijale. Iz navedenog se može se takodje zaključiti da se ovde forma sonatnog oblika odražava na višem nivou tematskih celina.

Po tematsko-tekstualnoj strukturi i kompozicionom principu, The Wall ima pojednostavljen oblik klasične opere – uslovno se može reći da je podeljen po činovima, tj u ovom slučaju tematskim celinama: prva bi predstavljala pesme u kojima je reč o odrastanju i akumuliranju trauma koje će kasnije glavnog lika dovesti do alijenacije, druga – momente kada on postaje rok zvezda, odavanje drogi i nasilju i treća – glavni junak se povlači u sebe i svoj svet halucinacija. Ovaj literarni tok je u muzičkom smislu ispraćen u maniru i tradiciji vagnerovske muzičke drame, gde se odredjeni likovi, a u ovom slučaju ponajviše situacije poistovećuju sa određenim muzičkim sadržajem – lajtmotivima[7]. Lajtmotiv detinjstva, naivnosti i delimične sigurnosti, koji se javlja u prvim pesmama, javiće se i u trećem ‘’činu’’, kada se glavni junak povlači u svoj svet, koji formira na osnovu ostataka slagalice svog detinjeg mira i stabilnosti.”

 

SCHWEINE UBER EUROPA

SCHWEINE UBER EUROPA!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

FERCERAJ, TI LUDI DIJAMANTU!

Idući na cert mirno preko stabilnog mosta naiđoh na njemu na crkotinu mačke koja je, očigledno silovito udarena prethodne noći od strane nekog automobile, imala isti onaj munkovski krik sa plakata za film The Wall dok su joj sva rebra izvirela baš kao preslikano s onih morbidnih ilustracija Geralda Anthony Scarfea koje prate i njega i album i koncert. Šou je počinjalo ranije negO što je najčešće uobičajeno za koncerte ovog kalibra – već u pola osam tako da sam u pravcu zapada lagano zamicao za zamičućim Suncem. Onda u tom eyes on last horizon momentu pred mene istrči neki hipomanični mali Slovenac u majici rastafarijanskih boja koji je obigravajući oko svog očke poput konjčka fascinirano ponavljao na svom egzotičnom jeziku kako je ovaj davno davno davno davno slušao Flojde. I eto, blago njemu, danas će taj mali pinki videti Flojda. Oko KomBaN’K arene je bila podignuta privremena ograda da bi se već tu kontrolisao prilaz ljudi sa kartama. To do sad za mojih poseta ovom hramu još nije bilo. Verovatno nakon toga što su shvatili da se muzika iz arene više nego odlično čuje i izvan nje kao u slučaju nedavnog (za svega par dana rasprodatog) koncerta Beyonce Knowles. Početna gužva na prilazu se brzo raziđe nakon provere karata i… Ulazimo i ja i pozajmljeni foto aparat bez problema…I TO U FAN PIT! Automatska ušteda za kućni budžet od bonus tri ipo hiljade.

Daleko od toga da je unutra za razliku od Beyonce sve bilo dupke puno. Prvo sam malo sedeo na tribinama jer je sve kasnilo bar 15 – 20 minuta iako je na karti pisalo da će sve početi tačno u sekund. Dosta ljudi ima Waters Wall majice mada zamjećujem i jednog entuzijastu s jednom na kojoj piše Riblja Čorba. Nije Bora. Dok čekamo da se Roger Waters pojavi i zablista in the flesh dva lika iza mene divane o tome koji je najbolji koncert na kom su do sad bili. Jedan ladno kaže “Galija”. Ja ne mogu da verujem (dođe mi da se okrenem i tražim mu da mi to ponovi u oči). A kaže “…i TOTO je bio odličan. Al sam se za Queen smorio.” “Meni je Queen bio odličan kaže drugi.” “Meni to nije to.” Opet će prvi iz operske loge. Puštaju s razglasa dok čekamo People get ready bez Jeff Becka i Rod Stewarta pa neki nerazgovetni misisipi bluz i Masters of war Bob Dylana. Potom Led Zeppelin s trećeg albuma Since I’ve Been Lovin You. Oba muzikoslova iza mene na to kreću da pevaju: “ E ne mogu da shvatim kako neko može da ne voli Pink Flojd Im about to loose my worried mind” Onda najednom s razglasa arene puste Imagine Džona Lenjina i baš svud svi pochnu od reda horski zdušno ko zduhaći da pevaju u publici. Kao da su sve sami iskusni stari hipici a nisu – većinom su, s izuzetkom par jajoglavih ćelavaca nalik na Gilmura, ljudi mahom bili mlađi od mene. Neka riba iz tog đira me diže da prođe i sedne kraj mene kad baš u taj mili sekund kad ustadoh poče Watersov Disney goes to Nurnberg spektakl te u pravi čas snimih odličan ugao za klip koji je za svega par sati kad sam ga posle stavio na ‘tjub gledalo preko 520 ljudi.

hammermarch

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

TREĆI SVETSKI RAT I DRUGE PRIČE

 Pravilno postrojeni uniformisani mahači crvenim zastavama poput Rusa na Rajhstagu se uz prepoznatljiv natežuci gitarski riff sablasno dižuna pokretnoj platform nad binom i tek onda mi prodje kroz glavu da danas nije samo prvi dan škole nego i prvi septembar dan početka Drugog Svetskog Rata invazijom na Poljsku in the year of 39. Sasvim prigodno tome… Eksplozije na sve strane.. Na In The Flesh? izlazi i naš Rođa Rođeni sed, mator, žilav, koščat čiča al srdačno drčno drži se i kreće da nam prića… Pa kaže:” SO YA THOUGHT YA MIGHT LIKE TO GO TO THE SHOW”? Thought might malo sutra kažem ja kol’ko ti show košta razmislio sam dobro pet puta ali kol’ko sam procenio mislim da će ovo na kraju za medijsku analizu ipak da se isplati. Dok kanonadni efekti tuku avionče, nalik na nemačku štuku (od koje mu je otac nastradao u Drugom Svetskom ratu), se obrušava sred pirotehničke kiše pred kraj prve pesme na stejdž te potom slede raznorazne projekcije na zidu koji se gradi polako od kartonskih blokova sve više i više. Opisati šta su sve projektovali zahtevalo bi omanji rečnik simbola, ali recimo da je projektovanje zgodne cice u toplesu koja se u ritmu songa Young Lust mazi bilo most rewarding iz te blizine u klinču svih ostalih mogućih i nemogućih političkih konotacija svog ostalog dadaistički (poput podivljaog shtednjaka u koluraturnom klinču sa hladnjakom u dot kom kaleidoskopskom erupcijom iz katodnom cevi) elektrifikovanog futurizma od kog bi se i sam Tomazo Marineti na čas mogao teturavo zaneti. Video sam tu na video WALL-u i Mao Ce Tunga i Josifa Visarionoviča Staljina uz kog je pisalio I LEARN i Adolfa Hitlera uz kog je pisalo I PAINT… a jednoj devojci je od sveg toga bilo I FAINT. Kad se na WALLu pojavio i Barak Obama takođe u negativnom kontekstu neki Arapi / Afganistanci nalik na Sashu Baron Koena i njegovog drugara na žichari u komediji “”The Dictator” počeli su da se ultra napadno smeju ko Ming i Joker na natječaju za najprodorniji smeh na filmskom saundtraku iz 80-ih. Onoj onesvešćenoj devojci viču iz gomile NENO, NENO dok je neki tip nosi uhvativši je znalački pod sise pa uvis. “Pa to mi je koleginica!” kaže lik desno.. “Eno je Nina…” kaže neka druga “…šta je ovaj tako nosi mogla bi i ja da je iznesem kad ima jedva 20 kila?”

Waters je nakon nove pesme o nevino nastradalom koju je ubacio u set pokušao da je objasni na srpskom od čega mu se umalo vilica nije ukočila. Mislio valjda kad Merima Njegomir i Ekstra Nena mogu da pevaju na kineskom može i on da priča srbski da ga ceo svet razume. Al to malo MORGEN što bi reko Ivo Robić. Na kraju je sav iscrpljen od psihofizichog napora svoje lingvističke ekskurzije u nepoznato rekao: “ And (how do) you speak this language every day? !?!..” Osim toga čak su i neki natpisi projektovani na zidu bili pisani na jezicima naših naroda i narodnosti. Tako je desno pisalo NO FUCKIN WAY a levo kraj mene NEMA JEBENE ŠANSE. Pa za moje zaposlenje u Srbiji stvarno nema. Inače eto Roger Waters je imao 36 godina kao ja sad kad je napisao The Wall tako da je možda pravi trenutak da se i sve ovo ovde pretochi u neki multimedijalni izraz uz sličan igrokaz iskaz. Eto baš klip (look at START) koji sam snimio u Narodnoj Biblioteci listajući brojeve kultnog Vjesnikovog Start magazina iz godine pred početak izbijanja rata upravo se danas približio hiljaditom gledaocu na Youtubeu a među raznim prigodno ilustrovanim tekstovima u njemu vidi se jasno i onaj koji govori o Watersovom koncertu u berlinu 90-te nad ruševinama Check Point Charleya. Gledajući sad ovo i pre neki dan neki dan treći film s Michael Caineom iz serijala o Harry Palmeru (Billion Dollar Brain) pomislio sam koliko sličnosti samo ima militantna paravojska iz njega s Rogerovim uniformisanim orvelovcima ovde. Ipak uz svu očiglednu megalomaniju moralo se priznati da pesme tek ovako sad u ovom nastupu dobijaju svoje pravo i logično značenje.

prvi machici

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PORNO-PLJUGE, LETEĆE SVINJE I HAŠKI TRIBUNAL

Film mi je bio ornamentalno prenatrpan i prenaglašeno morbidan (sem momenta u kom Džoana Vali Kilmer sisa prst naravno) a sam dupli album mi je delovao kao na silu razvučeni EP u kom se od tri potencijalna hita razvuklo tanko testo na 20 polu pesama od kojih većina i nisu pesme već deluju ko da neko random čita Marxov Kapital dok grabulja po gitari. Dok nariče Goodbye Cruel World otvor prozorčeta podseća na mladu Gojkovicu u zidanju Skadra. I posle kažu za “Čarobnu frulu” da je masonska opera a za ovo ne…? Roger Waters možda i nije bio mason ali je svakako bio student arhitekture tako da otud taj njegov « radim – gradim » afinitet ka slaganju blokova. Mada meni je sve to s dizanjem i obaranjem zida više delovalo kao metaforična parafraza Friedriech Nietzscheovog « Večito se gradi i rushi ista kuća bitka » I taman kad sam se lepo uživeo u predstavu… Cak ! Pauza. Preko zida piše INTERMISSION. Pa šta je ovo koncert ili « Deset Božjih… » Cecil B. De Millea ?! Šta sad kao prijateljski ćaskajte s osobom kojoj se stajali na nozi prethodnih sat vremena ? Na sreću u publiku tad vrckavo silaze promoterke Laki Strike cigareta obučene k’o za vrlo vrlo maštovit porno film tako da eto imamo i mi ne pušači čim da zabavimo prste. Ipak dim zdušno zapaljenih cigareta koji u trenutku pretvara halu u mini gasnu komoru učini brzo da prestanate da im se radujete. Dok traje pauza na zidu se pojavljuju slike nestalih u ratu. Jedna od njih je i Mahatme Gandija ?! Hmm… « A što nije na Ušću ovo ko što su rekli ? » čuje se neko. « Pa.. Za 6 meseci su prodali samo 2 ‘iljade karata pa prebacili ovde » i u Pragu je dislocirano u arenu kolko čujem. Neki nackli koji izgleda ko Ozi Ozbornov klon na propratnu muziku u pauzi sa razglasa nalik tibetanski monasima kaže « KOJI SATANIZAM ». « Znači ipak su satanisti » na to će drugi. « Pa svi u muzičkoj industriji su satanisti. Pre sam se mnogo nervirao oko toga a sad sam još i kul » « A hevi metal su ti dali da bi razmishljao o tome pa se ne bi bunio » To me podseti da je Milja Čirashica MILY CIRUS nakon svog poslednjeg « razvratnog » MTV nastupa s stilizovanim roščićima od frizure okarakterisana kao iluminat – pravi čovek za kombinat. I ko zna do kakvih bi sve zastrašujućih saznanja sve došao slušajući prisutne da se šou ne nastavi uz SHOW MUST GO ON. Waters na platformi koja izviruje kroz zid baš iznad mesta s kog sam nakon što sam ustao sišo pred binu u fotelji uz lampu sedi i drobi svoj « glumački » deo. Deluje simpatično sve to. Podseća me malo na mog pokojnog dedu koji je primao audijencije slično sedeći u sličnoj sobnoj fotelji. A takvo žutog abažura lampu je imala i moja druga baba. Što se publike tiče od pesama najvishe se primali na Comfortably Numb mada je meni ta pesma uvek pa čak i u David Bowievom izvođenju bila smor da ne kažem komfortabli dumb. Oni su se na to i Run Like Hell (koji je s tapšanjem publike više ličio na Radio GaGa nego na ono što je zabeleženo na studijskom snimku) popalilili više neg na HEY TEACHER LEAVE US KIDS ALONE deo. Džinovski Tičer koji je nadkrilio gostujući « kolibri » hor na sceni sa crveno svetlecim očima bio je manje pokretan i upečatljiv nego što sam očekivao. Od njega je mnog bolja bila žena Bogomoljka ali možda samo zato sto sam stajao neuporedivo bliže njoj. A možda i zato što se Roger Waters do sad ženio 4 puta a u osnovnu školu išao samo jednom pa je iskustvo ipak prevagnulo?

eshatološki

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sudija iz zadnjeg čina je samo bio animiran a ne i lutka ali bilo je tu mesto njega letece prase sa omota Wallu prethodećeg albuma Animals samo što je ovde bilo žigosano Davidovom zvezdom. Kad je uz RUN LIKE HELL ovo prenapuhano HELijumsko svinjče poletelo ka zidu nisam mogao a da se ne setim mudrih reči frontmena slovenačkog Lajbaha upućenim krajem 90-ihsrpskoj publici na koncertu u Beogradu:” BOG VAS JE NAPUSTIO JER STE MESTO NJEGA SLAVILI LAŽNU SVINJU VLASTITOG NARODA VLASTITE MOĆI.” Za vreme pesama oko Waiting For The Warms pojavljuje se njuška nalik na vešticu Morag iz Ewoksa. I posle su dali tom Gerald Scarfeu da radi animacije za Diznija. Radio je Herkula valjda… Onda dolazimo i do dela gde Waters pevajući :”There’s one in the spotlight, he don’t look right to me,Get him up against the wall! That one looks Jewish! And that one’s a coon! Who let all of this riff-raff into the room? There’s one smoking a joint, And another with spots! If I had my way, I’d have all of you shot!” uzima mašinku i okreće je ka publici uz prigodno rešetanje. Na kraju zid se ruši i pojavljuje se silueta balerine u krugu. Ili je to samo grešni Arnold Layne koji moon shine washing line? S pinky kinky-evcima se nikad nezna. Uz zaslužen aplauz Waters se na ruševinama kartonskih zidina oprašta od nas svirajući trubu. Zovu ga zdušno i predano na bis ali se on ne vraća mada mislim da bi bilo fino da je došao da izvede za kodu Wish You Were Here ako već nije mogao da dovede psa Šejmasa da odarlauče najbolju stvar s albuma Meddle. Ljudi koji se razilaze su ipak vidno zadovoljni. Jedan blizu opisuje svojoj partnerki svoj doživljaj obrušavanja štuke dok nešto dalje čujem niz bulevar kako odjekuje glas onog lika iz udruženja naučnofantastičara koji diktira s dramskim patosom sporo i razlažući što razgovetnije sve slogove nekom izveštaj s koncerta preko telefona: “A NAJVEĆA EUFORIJA JE NASTALA… KADA SE PRED PUBLIKOM POJAVIO U CRNO UNIFORMISANI RODŽER VOTERS… OKRUŽEM VOJNICIMA U UNIFORMAMA.. SA UKRŠTENIM ČEKIĆIMA KOJI SU ASOCIRALI NA KUKASTE KRSTOVE”. Koliko posetilaca u publici toliko i interpretacija. Viđao sam to veče posle na internetu komentare tipa “Ko si ti Roger Watersu 25 posto Pink Floyda?” i neke tipa “Bila sam oduvana!”. Pita me rođak iz Australije preko mejla : “Jel bilo dobro na koncertu? Sigurno jeste – zna stari majstor. » Kažem mu : « Da bash je bio dozhivljaj. » A sad da li se TV PINK koji drži jedan drugi basista jedne druge grupe zove baš po Pinku iz The Walla i zašto krava na « Farmi » izgleda ko u ogledalu odraz omota « Atom Heart Mother »… To je već druga priča 😉

Mladen Kalpić

 

 

[1]U terminološkom smislu, rok opera se vezuje za različite medijske sadržaje koji se javljaju krajem ’60. godina, koji se medjutim pre mogu svrstati u žanr konceptualnog albuma: oktobar 1967.-Britanska grupa Nirvana, studijski album The Story Of Simon Simopath; septembar 1968- Artur Braun sa bendom The crazy world of Arthur Brown, studijski album The crazy world of Arthur Brown; april 1969.-britanska grupa The Who, studijski album Tommy; oktobar 1969.-britanska grupa The Kinks, studijski album Arthur (Or the Decline and Fall of the British Empire).

[2] Narativ podrazumeva broj povezanih dogadjaja koji se gledaocu ili slušaocu prezentuju putem sekvenci pisanih ili izgovorenih reči ili pokretnih slika.

[3] U smislu opere u umetničkoj muzici, scensko izvodjenje se podrazumeva, mada postoje primeri opera pisanih u XX veku koje su van ranijih okvira, tehnika komponovanja i manira – jedan od činova može biti oblik apsolutne instrumentalne muzike – A. Berg, Vocek; celo delo može biti pisano za koncertno izvodjenje–I. Stavinski, Svadba i K. Orf, Karmina burana, Katuli karmina; scene mogu biti nepovezane–Đ.F.Malipiero, 7 pesama; delo pisano za jedno dramsko lice–Šenbergova monodrama Očekivanje; opera sažeta na formu jednog čina–D. Mijo, minutne opere L’enlèvement d’Europe, L’abandon d’Ariane, Le délivrance de Thésée; opera sa apstraktnim sadržajem, prikazivanje emocionalnih stanja–B.Blašer i V.Egk, Apstraktna opera br.1; itd. D. Skovran-V. Peričić, Nauka o muzičkim oblicima, Beograd 1991., str.350

[4] Konceptualni album je po pravilu osmišljen da bude distribuiran isključivo na nosačima zvuka, tj kao auditivno delo, tako da se za se za odredjene albume koji su producirani i objavljeni čisto u auditivnom smislu ne može govoriti da pripadaju žanru rok opere, što je česta pojava kod definisanja ove pojave-sam termin opera vezan za muzičko-scensko delo u nekom opštem smislu.

[5] Apsolutna muzika je žanr instrumentalne muzike koji za svoj cilj ima da predstavi odredjenu vanmuzičku temu, ideju, dogadjaj ili pojam – tu je muzika ima za zadatak predstavljanje navedenog, ali čisto muzičkim sredstvima: tonalitetom, koloraturom, dinamikom, promenama u temi, tempu, agogici, itd.

[6] D. Skovran, V. Peričić, Nauka o muzičkim oblicima, Beograd 1991., str. 350

[7] Lajtmotiv predstavlja karakterističnu muzičku misao (motiv, tema) koja simboliše neku ličnost, pojam, predmet ili zbivanje. [7] D. Skovran, V. Peričić, Nauka o muzičkim oblicima, Beograd 1991., str. 284

 

vrh

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.