Pet pesama Dušice Jovičić

.

Neću da ti otvorim vrata

iako zvoniš već treći put

ruke su mi se pretvorile u krošnje

i mogu da zagrlim ceo svet

želim da zagrlim ceo svet

nas univerzum stalno kažnjava

neću da otvorim vrata

nisi mi potreban

a i osećam logoreju kako kulja u meni

i neću da te nazovem imenom

koje mi nećeš oprostiti

ostavi ispred samo svoju senku i idi

ja ću je ušiti u sebe i uvek ćes biti moj

ali ti danas neću otvoriti vrata

..

Pišem zato što želim da nešto radim rukama

a masturbiranje me umara

čak me i maženje mačke umara i uvek ostanem ruku punih bele dlake

pisanje je najčistiji način da zalečim svoju glavu za koju su rekli da nije u redu

i stavili to na papir sa sve pečatom

nisam ja luda, ali oni vole etikete

nisam ja luda, ali se baš često tako osećam

ja ne vidim stvari, niti ih čujem

sem onog glasa koji mi šapuće da je bolje da odustanem jer nikada neću uspeti

imam dobru samokontrolu, ali i dalje želim da udavim svoju egzistenciju u alkoholu i polako nestanem u oblaku dima neke dobre vutre

više ni ne pomaže da ležim i pravim se da ne postojim

sama sam i niko neće primetiti da sam dan provela mizerna na parketu

…

Ovo mi je najgori život do sada, hajde komponuj mi pesmu da se osetim bolje

ovo mi je najgori život do sada, hajde odvedi me u japanski vrt da posmatramo pupoljke trešnje

ovo mi je najgori život do sada, napiši mi priču o tome kako me obožavaš

ovo mi je najgori život do sada, molim te uradi bilo šta da mi olakšaš ovaj najgori život do sada

….

Ona i ja se ne dodirujemo

Samo su leptirići iz mog stomaka

Na njenom dlanu

Gledam je kao stidljivo proučava njihov ples

Dok ja želim da zauvek zamrznem taj tren

Jer sutra neću biti tu

Nemoj da me pitaš da li sam u redu

samo prebroj ožiljke, dobro proceni njihovu dubinu i

sam ćeš videti da još uvek nisam okej, da me boli.

ali neću da vrištim jer ne želim da na taj način skrećem pažnju

neka to rade moje šljokice i roze šiške i neka pomisle ha još jedna lujka koja ne želi da odraste

jer upravo to i jesam

nemoj da mi kažeš da će sve biti u redu jer ću ti iskasapiti lice noktima

znaš, zato sam ih i pustila

samo sačekaj da stavim još malo ratničkih boja na lice

i spremna sam da rukama zadavim svaku osobu koja se usudi da kaže da je život lep

nemoj da me pitaš šta se desilo jer ću jauknuti

to je jedini način da objasnim, to je jedini način

jer ne želim da verbalizujem haos u kojem sam živela,

haos koji je bio deo mene i iz kog sam pobegla presečenih vena i želuca punog lekova

nemoj da me pitaš šta planiram dalje

jer ću ozbiljno da ti pripretim da me nijedan prozor neće zadržati,

i da ću skočiti kroz svaki ponaosob

nemoj da me pitaš

jer ne želim da ti priznam kako nemam ideju

ne planiram ništa

ne želim ništa

pusti me da se valjam po parketu još koji minut

i onda ću ustati, rukama ispraviti haljinu i izaći

kroz prozor ili kroz vrata

svejedno mi je

Related Posts via Categories

• Алекса Ђукановић: ПЕСМЕ
• Vojislav Vukomanović: RENT-A-KARA
• Vojislav Vukomanović: BOLJE…
• Risto Tripić: Pesme
• Vojislav Vukomanović: Ne mogu ga gledati ovakvog
• Petar Jovanović: PESME
• Vesna Kovačević – Sokolović: PESME
• Vojislav Vukomanović: PRIČE
• Risto Tripić: PESME
• Vojislav Vukomanović: TAKO MALO