Pet pesama Dušice Jovičić
.
Neću da ti otvorim vrata
iako zvoniš već treći put
ruke su mi se pretvorile u krošnje
i mogu da zagrlim ceo svet
želim da zagrlim ceo svet
nas univerzum stalno kažnjava
neću da otvorim vrata
nisi mi potreban
a i osećam logoreju kako kulja u meni
i neću da te nazovem imenom
koje mi nećeš oprostiti
ostavi ispred samo svoju senku i idi
ja ću je ušiti u sebe i uvek ćes biti moj
ali ti danas neću otvoriti vrata
..
Pišem zato što želim da nešto radim rukama
a masturbiranje me umara
čak me i maženje mačke umara i uvek ostanem ruku punih bele dlake
pisanje je najčistiji način da zalečim svoju glavu za koju su rekli da nije u redu
i stavili to na papir sa sve pečatom
nisam ja luda, ali oni vole etikete
nisam ja luda, ali se baš često tako osećam
ja ne vidim stvari, niti ih čujem
sem onog glasa koji mi šapuće da je bolje da odustanem jer nikada neću uspeti
imam dobru samokontrolu, ali i dalje želim da udavim svoju egzistenciju u alkoholu i polako nestanem u oblaku dima neke dobre vutre
više ni ne pomaže da ležim i pravim se da ne postojim
sama sam i niko neće primetiti da sam dan provela mizerna na parketu
…
Ovo mi je najgori život do sada, hajde komponuj mi pesmu da se osetim bolje
ovo mi je najgori život do sada, hajde odvedi me u japanski vrt da posmatramo pupoljke trešnje
ovo mi je najgori život do sada, napiši mi priču o tome kako me obožavaš
ovo mi je najgori život do sada, molim te uradi bilo šta da mi olakšaš ovaj najgori život do sada
….
Ona i ja se ne dodirujemo
Samo su leptirići iz mog stomaka
Na njenom dlanu
Gledam je kao stidljivo proučava njihov ples
Dok ja želim da zauvek zamrznem taj tren
Jer sutra neću biti tu
Nemoj da me pitaš da li sam u redu
samo prebroj ožiljke, dobro proceni njihovu dubinu i
sam ćeš videti da još uvek nisam okej, da me boli.
ali neću da vrištim jer ne želim da na taj način skrećem pažnju
neka to rade moje šljokice i roze šiške i neka pomisle ha još jedna lujka koja ne želi da odraste
jer upravo to i jesam
nemoj da mi kažeš da će sve biti u redu jer ću ti iskasapiti lice noktima
znaš, zato sam ih i pustila
samo sačekaj da stavim još malo ratničkih boja na lice
i spremna sam da rukama zadavim svaku osobu koja se usudi da kaže da je život lep
nemoj da me pitaš šta se desilo jer ću jauknuti
to je jedini način da objasnim, to je jedini način
jer ne želim da verbalizujem haos u kojem sam živela,
haos koji je bio deo mene i iz kog sam pobegla presečenih vena i želuca punog lekova
nemoj da me pitaš šta planiram dalje
jer ću ozbiljno da ti pripretim da me nijedan prozor neće zadržati,
i da ću skočiti kroz svaki ponaosob
nemoj da me pitaš
jer ne želim da ti priznam kako nemam ideju
ne planiram ništa
ne želim ništa
pusti me da se valjam po parketu još koji minut
i onda ću ustati, rukama ispraviti haljinu i izaći
kroz prozor ili kroz vrata
svejedno mi je
Dušica Jovičić, 1992. godište. Sociološkinja.
Related Posts via Categories
