Pesme, Stefan Stanojević

Filed under: afirmator,broj-42-septembar-2015,kritika,poezija,poezija i proza |

DRUGI PUT

To je u redu,
mislim,
da ostaneš kod kuće i vežbaš šah četiri sata,
i da ne izađeš sa nama na fudbal.
Uvek si imao patike ‘za unutra’ i jedne ‘za napolje’,
nemoj da se čudiš što su te gazili u blatu,
iscepanim najkama ili prljavim starkama,
to su ostali klinci, uličari.
Moraš da znaš kako s njima.
Ali vežbaj šah sad,
drugi put ćeš na fudbal.

Roditelji sigurno dosta očekuju od tebe,
da budeš kao oni,
ili bolji.
Bolji, svakako,
‘ Budi svoj, ali budi više kako ti mi kažemo,
mi smo u pravu. ‘
Nećeš sigurno da se svađaš sa njima,
čak i kad znaš da nisu u pravu,
drugi put.

I kloni se poroka,
to obavezno.
Cigarete ubijaju,
ali pančevački vazduh je sigurno kvalitetan,
jedna divna banja.
Mamu im jebem,
nije valjda da te zovu da piješ,
a u ponedeljak imate kontrolni iz fizike?!
Sad je subota, pa da li su normalni?!
Uči, uči,
drugi put ćeš sa njima.
I preskoči prvi džoint,
na plaži, ili ekskurziji.
Ne usuđuj se da uzmeš,
to je zlo!
Društvo tako kaže,
i roditelji,
nisu valjda svi ludi da misle pogrešno?
Većina je verovatno u pravu.

Verovatno čitaš samo proverene stvari.
Andrić, Selimović (Bože blagi????)
Šekspir, recimo? (pauza za povraćanje)
Niče, Šopenhauer, jel?
Puškin, i možda najdalje što ideš je Dostojevski.
Nemaš ti vremena da pronađeš svoj ukus,
drugi put.

Naši životni putevi,
ukrstiće se samo koji trenutak,
u smrdljivom autobusu Auto Transporta Pančevo,
do Beograda,
tamo studiramo, jebiga.
Daješ ispite na svom fakultetu,
ja sam sve pao,
osetićeš da neko vonja na alkohol,
zgadićeš se i videćeš mene.
‘ Ne mogu da verujem! Kakav klošar.
Šta to čita? BUKOVSKI, FANTE, HAMSUN?!
O BOŽE! PA DA, ZNAO SAM! ‘
– pomislićeš.
šta koji…?

Završićeš fakultet,
zaposlićeš se,
novac, mamica i tatica ponosni,
na sve rupe im izbija ponos.
Isplatilo se tvoje propuštanje nebitnih, malih stvari.
Razmišljaš o dobrim kolima,
svom stanu,
toj devojci, koja izgleda kao od plastelina,
ma, mora da te voli,
sasvim slučajno posegne za tvojim novčanikom,
kad želi da ti dodirne muda.
Razmišljaćeš drugi put o tome.

Imaćeš svoju firmu, sigurno,
ljudi će raditi za tebe.
Smanji im plate, daj im otkaz,
pička im materina lenja!
Zašto da te grize savest?
Nije kao da imaju gladna usta da nahrane kod kuće,
gomilu kredita i dugova.
Ko ih jebe kad nisu učili škole kao što si ti.
Nek razmisle drugi put.

Imaćeš i ti gladna usta,
ta tvoja plastikanerka te vara,
nema veze,
i ti ćeš naći neku drugu, imaš novca,
za decu nemaš toliko vremena,
firma, jebiga.
‘ Fudbal? Drugi put, sine.
Balet? Drugi put, draga. ‘
Zoološki vrt?!
Pa imaju Animal Planet…

Ostarićeš, imaćeš unuke,
dobru penziju,
kenjaćeš u pelene, ponovo.
Bićeš okružen porodicom,
uspešan si, srećan i glup.
I onda umreš.
Po drugi put.

NEVREME

Budi me kiša koja nasilno udara o sims.
Dan je počeo bezveze,
ponovo me obuzima sivilo,
zavuklo mi se pod kožu,
pod nokte,
u bore na licu.
Ono je u parketu,
koji mi škripi pod nogama,
u stepenicama,
u poštanskom sandučetu.

Samoća iznutra,
steže omču oko vrata.
Nevreme i padavine me podsete,
na prokletstvo,
na šuplje đonove cipela,
pohabane kapute koji propuštaju,
nemaštinu, koja grize,
poput besnog psa.

I poput psa,
poput ranjene životinje,
ližem svoje rane.
Оne na srcu,
ne mogu da dohvatim.

NOVA GODINA

Ne volim Novu godinu.
Podseća me na jednu godinu,
kad su moji roditelji,
izgubili svoje poslove.
Ostali su dobijali poklone,
nadu, podstrek,
bili srećni i veseli,
a ja sam dobio patnju,
bol i rano odrastanje.
Dobio sam besparicu,
i šamar realnosti.
Do tad, bio sam razmažen,
ali shvatio sam da nije sve tako bajno.

I dalje mi bridi obraz, na duši,
od pomisli na tu Novu godinu.
Seti me na patnju,
kroz koju sam prolazio,
sa svojih petnaest,
na teret koji nosim,
kao Atlas,
na svojim ramenima.
Taj globus i teret,
bio je upakovan,
i ukrašen mašnicom.

Uz svetlost lampiona,
zavejan sam šetao ulicama,
sa rukama u džepovima,
koji su bili šuplji i pocepani.
Ta okrutna hladnoća sveta,
bila je u njima.

FRULA SMRTI

Lagani vetar prolazi mi kroz kosu,
dok Sunce zagreva potiljke,
nas, smrtnika.
Vetar donosi smrad govana,
sa beogradskih ulica,
a možda to samo ovi ljudi,
isparavaju na Suncu?
Oni igraju uz tuđu muziku,
poslušni su i plaše se.
Imaju strah od kartice za:
banku,
gradski prevoz,
parking mesto,
identifikaciju,
prodavnicu,
radno mesto,
toalet.

I gde svi trče?
Šta se to dešava u gradu,
gde idu?
Trče kroz crveno svetlo,
zamalo izbegavaju automobile,
trče u autobus,
trče iz tog autobusa,
u drugi autobus,
trče jedni preko drugih.
Trče kao zec iz Zemlje Čuda:
O NE, KASNIM, KASNIM!
Svi imaju isti izraz lica,
bljutav, siv,
zabrinut ili preplašen.
Ružni su,
i prazni.
Ne primećuju divne, iskrene prosjake,
i klošare u Studentskom parku,
u ostalim parkovima.
Ne bi pomogli trudnicama,
ne bi izdvojili siću i podržali uličnog umetnika,
i čuli njegovu magiju, njegovu MUZIKU.
Ne bi se smejali i uživali,
ne bi prošetali.

U ranim jutarnjim časovima,
počinje ta zbrka.
Frula je zasvirala,
i ne čuju život.
Trči, trči, trči.
Gde?
U smrt!
I da ih pitaš šta čuju,
rekli bi:
KASNIM, KASNIM!
FRULA, ČUJEŠ LI?!
KAKO NE ČUJEŠ?!
HAJDE, POŽURI!

Teraj se, rekao bih,
ipak ću da hodam.
Sviraću sopstvenu muziku,
svoju, lepu muziku.
I dan je lep,
Sunce je lepo,
cigareta prija,
a mamuran sam,
kasnim na fakultet,
autobus mi je pobegao,
ali nastaviću da hodam,

dok pacovi trče, uz zvuk frule,
u propast.

PROMAŠAJ

Ja lebdim.
Stopala ne dodiruju tle,
već lebdim.
Mislim,
sanjam,
dišem.
O tebi.

Treba mi jutro,
gde ćeš obući,
moju kariranu košulju,
gde češ razmaći zavese,
dok se Sunce provlači kroz staklo,
i gori od ljubomore,
prema tvom licu,
krupnim očima i tom malom nosu.

Ali vraćaš me u realnost,
od koje bežim.
Bežiš od mene,
ja bežim u alkohol,
melanholiju i bol,
i ti pobegneš,
u maleni kutak moje nesvesti,
i sve se iznova svodi na bežanje.

I prodao bih svoju dušu,
jeftino,
za tvoj dah na mojim usnama.
Ali to je sve do mene.
Nisam razmišljao i bio oprezan,
i izleteo sam Kupidonu pravo na nišan.
Tebe je, kurvin sin,
izgleda promašio.

 

 

 

Untitled11

Stefan Stanojević, rođen 17.08.1995. godine u Pančevu.
Ulični pesnik, student srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, bivši dopisnik nedeljnika „Pančevac” i sadašnji član redakcije časopisa „Draft” u Pančevu.
Piše lako kao što diše.
U POTRAZI JE ZA IZDAVAČEM, kako bi objavio svoju prvu zbirku poezije.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.