Pesme, Mirko Jekić

Filed under: afirmator,poezija,poezija i proza |

Eho života bez sna

Ležimo u krevetu

svako okrenut na svoju stranu

Kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek.

Četiri je sata

Mrak kako u nama

tako i napolju.

Za sat vremena krećem na posao

radim prvu

ti smenu drugu

Kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek.

Kada se budem vratio

ti ćeš otići

nećemo se sresti.

Ručak će biti u frižideru

Kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek.

Postavljam jedan tanjir

jednu kašiku

viljušku

jedan nož.

Jedna je stolica za stolom

druga nam ne treba

davno smo je izbacili iz kuhinje

a sa njom i još mnogo toga što smo prećutali.

Za stolicu smo se bar dogovorili.

Kada se vratiš kući

sudovi će biti oprani

obrisani

i uredno složeni

a ja ću se praviti da spavam

Kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek.

Kupatilo će biti oribano

dlaka neće biti na sapunu.

Dok se tuširaš

ježim se zamišljajući slivanje uspomena tvojim telom

koje spiraju još jedan naš šugav dan.

Dolaziš u krevet

na svoje mesto

paziš da me ne dodirneš hladnim nogama

hladnoćom čiju toplinu sam nekad toliko voleo.

Sobom se širi miris voćkaste kupke koju volim

znaš to.

Pamtiš mnoge stvari vezane za mene

ali ne zato što želiš

već zato što su se davno urezale

za dana dok ti je još bilo stalo

stalo

sve je stalo.

Ne hrčem

ako se slučajno i desi

sam se trgnem i okrenem na stranu

znam da ti smeta.

Igram svoju rolu dobro

Kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek.

Sutra opet radim prvu

ti smenu drugu.

Prevrćem se celu noć zarobljen košmarom

u kom smo oboje

isti dan

slobodni.

Kao i uvek, uvek

zauvek, zauvek

za u vek, za u vek

vjekova

bračno

mračno

amin.

3 minuta tvog ramena

Znaš ono kad u hladu vetar prejako duva, pa se smrzneš, a onda izađeš na sunce, i taman ti je?

E tako je meni već u 3 minuta tvog ramena, samo što mi je svetlo, tako nekako nežno, glatko, slatko.

A znaš ono kad voliš mnogo palačinke sa kremom, plazmom i bananom?

Pa ih ne jedeš često i nikad previše, da te ne zasite, i ne dosade ti?

A ono kad se noću vraćaš iz grada gladna, pa svratiš na najbolje pljeskavice, ne u gradu, da nakon njih crkneš punog stomaka do kuće, već blizu, pa pre sna prošetaš taman toliko da ti težina ne zaseni lakoću kojom se ogrne tvoj san mljackanjem? I tu da bude taman, ali opet svetlo.

A znaš ono kad znaš, pa opet tražiš da ti kažem, a ja ti kažem, ali ne zato što si tražila, već mi se to valja dugo po jeziku, i samo čeka da otvorim usta i bubne pred tebe neobrađeno, sirovo, rogobatno, kao jedno – zvuk si mi akustične gitare među hiljade električnih? I onda ti sviram, iako svirati ne znam, pa ispadne da znam, jer i ti znaš? Nisi me razumela? Ni ja.

Samo ću reći da 3 minuta tvog ramena jesu dan i san, i jesu sve lepo što biti može, a može.

I tu ću stati kao Hitler što je u Rusiji stao. A toplo mi, u ta tri minuta, kao u tri svetska rata, da do sledeća tri odložim malo tog sunca u džep, ne bih li ga imao i za kasnije. Razumeš? Ne? Ni ja dok ljubim 3 minuta tvog ramena koja zaustavljaju vreme kao vid sklopljenim očnim kapcima da razum stane. Zato ne razumemo. I belo je, čisto, kao tek oprana posteljina na koju naga legneš, uvaljana u miris svog omiljenog omekšivača poput krofne u šećernom prahu. I u jednom dahu – tu sam.

3 minuta tvog ramena su hrana da se preživi dan, nedelja, mesec, godina, život…i…

rastem… Rastem… RAstem… RAStem… RASTem… RASTEm… RASTEM!

Za Slavicu

Pre dve godine rodila mi se ćerka Jovana,

mala kao model cipelice patuljka koji živi u šarenoj pečurci bez glave,

samo dva broja manja.

Večeras je pratim brižno pogledom dok uči odvažnost šetajući po rukonaslonu kreveta. Mirno stojim pored nje, nepridržavajući je dok uči ravnotežu, a u sebi strepim višenego moja baka kada razmišlja da li sam ručao, ili sam negde daleko gladan, a ona samo što je napravila moje omiljene rezance sa makom.

Blizu sam Jovane, puštam je kao zmaja na opuštenoj uzici, udaljen tačno toliko da je uhvatim ako slučajno krene da pada.

Samopouzdanje se ne uči tako što neko zna da može nešto samo ako ste tu, tako da Jovani „nisam tu“, a jesam. I, zamisli, Jovana me je više puta trazila pogledom, ali nije pala. Sama je sišla sa kreveta, prišla mi, i njenim krupnim očima mi poklonila nešto milo, što i u tebi Slavice prepoznajem – toplinu. Jovana je upravo krenula da trči, pa je zastala kod frižidera na kojem je magnetima zakačena slika nje kao bebe. Uzima magnete, slika pada, oslobađa mesto za nju novu, za novo iskustvo bogatiju, čime sam i ja bogatiji (fotografišem je).

Neko bi rekao da ljubav u muškarca može biti samo jednog tipa, uvijena u svučene ili navučene gaće, a ja… toliko ljubavi osećam dok gledam tvoje milo lice, da sam i zaboravio koliko gaćasti ili negaćasti deo moje muškosti posedujem. Tada sam ti 2/4 ljubavnik, 2/4 brat, u celih naših 5 petina.

Tako jedan tata tiho o ljubavi razmišlja.

Obećah ti pesmu Slavice. Možda nije ono što si očekivala, i svakako nisam ni sam očekivao da bude ovakva, ali, kada je pročitah, to si ti u njoj. Živela!

Violinski ključ

Kad te Olga pogleda, kesteni se kortljaju, i u očima, i rukama, i u mislima, toliko da hodajući od nje svi ostavljaju kestena tragove, da bi se lakše Olginom pogledu vratili.

Kad te Olga pogleda, dobiješ moć da spavaš celu noć, i preko, i da sanjaš san u kom te Olga gleda, pa mljackaš, mljackaš, u snu mljackaš, da se i probudiš sav usnulo mljackav, sposoban da opet zaspiš i dosanjaš san u kom te Olga još uvek gleda.

Kad te Olga pogleda, sve usne na svetu dobiju ruke, uhvate se za njih, i pevaju. Šta, ruke ne umeju pevati? Ko kaže? Ti? Kako znaš? Nekad te je pogledala Olga? Nije? Onda ćuti, nemoj biti glup. Valjda si nekad zvezda u očima imao?

Kada te Olga pogleda, u tvojim očima se skupe sve oči, i zemlje, i vode, i neba, i vatre, i puta, i…i… ne mogu se setiti još očiju, a ima ih, jer mezbunjuje koliko me lepo Olga gleda.

Kada te Olga pogleda, jata ptica ne odlete u toplije krajeve, ni početke, jer su baš tu gde te je Olga pogledala i krajevi i počeci najtopliji. Olga svojim pogledom prenese na tebe to mazno, toplo u hladnom, i to je toliko nežno, da odmah uhvatiš prvu mačku na ulici i počneš da je maziš, iako i ne voliš mačke, a još manje voliš da ih maziš na ulici. I kreneš nešto da kažeš, izgubiš moć govora, pa kada ti se moć govora vrati, a ti, njen, zaboraviš i kosi, a kamoli šta si hteo da joj kažeš. Eh, kada te Olga pogleda.

Kada te Olga pogleda, odmah postaneš toliko različit od drugih, da to gruska u ustima, pucketa u dlanovima i tabanima, kreće se u stomaku. Jer… znaš, Olga je užasno lepa i tiha. Ona je jedina koja nosi te tri krajnosti u svojim stopalima… i dok na rukama hoda.

Kada te Olga pogleda, i cveće je, i kiša, i pod kišobranom, i duga je, i kratka, i sunce, i mesec, i zvezde, i planete, ma sve je! Samo… dodao bih… ovako oduzeto sabran, da kada te Olga pogleda… najbolje je praviti se da te Olga vidi, jer taj osećaj je toliko velik, da… ne može stati u samo jednu pesmu o tome kako je to kada te Olga pogleda.

.

.

.

Zato počneš drugu pesmu, pesmu u pesmi.

Kada te Olga pogleda, ne treba druge smarati koliko je dobar osećaj što te je Olga pogledala. Možda malkice, malo, onako, mnogo. Ma ko ga jebe! To je tako dobar osećaj da porazi i ono kad otvoriš novu teglu nutele, pa zagrabiš tu ogledalo ravnu braon površinu, kao Olgine oči, napuniš kašiku, i parkiraš je baš tamo gde joj je i mesto, u tvoja usta!

Kada me Olga pogleda, odvažim se, sipim stihom kako Olgu imam, ne u šaci, ili u pesmi, već u grudima. Kada me Olga pogleda, naprasno prekinem pesmu, i odem kod nje…

Rečenica-dve o Mirku Jekiću. Tri

{autobio(razgradiva)grafija}

Mirko je Mirko, skoro uvek, osim kada nije, mada je i onda ipak Mirko.

Mirko savršeno dobro ne zna svašta o sebi, samo ponešto zna, što definitivno nije ono što će reći kada ga o Mirku pitaju.

A evo i treće.