Pesme, Borko Ječmenica
Otac
Kao vojnik na straži, on puši, jeftinu cigaretu u dvorištu u mraku,
vidiš ga retko dok se vraćaš pijan kući, trlja neobrijanu bradu,
ne gleda te, neće da te uvredi, ne vidiš ga,
a on na tebe misli.
Čvršći od kamena, kroz sve što je prošao, on na tebe misli,
ti si mu sve, i nada i najlepši sunčan dan.
Deda
Srca jačeg nego u medveda, slomila ga je dečija igra.
Pokreti sada smešni, bili su tada uspesni.
Jači od rata, svežina zore, dužina podneva, mekoća sumraka,
slomiše ga slepa kučad bez barjaka.
Park
Dok gledam na solitere i prve jutarnje trole što kreću,
kao da nisam sam u ovoj lepoti, vidim vas u nepokošenim klasovima trave u parku
i jednu sivu mačku što međ vama hodi…
topli naleti neohlađenog grada, nadam se da ih neće probuditi,
grube spomenike gluposti, da ruše nam idilu svojom ozbiljnošću.
Šum kestena iznad moje klupe, besmislena svetlost svetiljki u 5 ujutru, znaju šta je sloboda,
i znaju vaša imena, vaš smeh.
Ako u tirkiznom horizontu, vidim vas, znači da ste deo njega, slobodni.
Jedan bagrem se u vašem odsustvu napio pa granama miluje stari okrečen zid…
Ima jedna pekara gde, kažu burek nije loš, možda se i sretnemo…
Kontrakcije
Kada se setim
izgubljenog vremena
kada se setim,
kada se setim…
um mi se cepa
na dva dela
kao zrela jabuka
i vidim jasno
onaj deo gde sam
i onaj deo
gde nisam
a tamo pripadam
moji zvukovi, moji zvukovi…
tada stanem i
pojavi se moja prava
priroda, nesigurna
nezaštićena
skrivena ispod
zarđalog oklopa
i pustim je da lebdi
tako malo, dok nema
vetra, a onda je
ponovo sakrijem, da
je sačuvam,
iako mi ni ne treba
i nikada neće
biti tamo gde
pripada, jer bez
nje sam samo gomila
zarđalog oklopa
samo tupa težina.
Promene
Osećaš ih, promene koje te prekidaju, pomeraju,
ne daju ti da živiš svoj mali svet i nosiš svoj
veliki bol.
Osećaš ih kao ovaj list što će se uskoro
kruniti pod prstima, star.
Osećaš ih u promeni svetla popodneva i odbleska
njegovog sa prozora.
U prohladnoj sobi, prohladnom prostoru među nama,
krošnjama bez lišća, spremnim da zapupe.
Osećaš ih, one su tu, one su konstantne,
od njih nikada nećeš pobeći, i naći
sklonište, jer i sklonište je samo
jedna od njih, od varki,
realnih varki kao i ti,
luda mačko.
Tela specijalne namene
Otporna na pritisak
i udarce,
neporozna za zlo.
Izgrebane farbe, oprljenog lika,
neprepoznatljiva u masi drugih koja ih zatrpavaju.
Moćna plovila, čiji je teret,
najveće blago.
Data da ga zaštite, da izdrže,
u slobodnom padu koji ih guta,
bez zaobilaženja prepreka.
Jedan put, prava linija,
i bela svetlost spokoja,
dok Svet oko njih ubrzava.
Odjeci
Odjeci zvukova izgubljenih lica u mom umu,
razbijaju se i mrve se,
u prah što golica mi lice,
koje izranja za trenutak
i smeje se
slobodno,
i ti ideš
opet ka meni
kao da me znaš,
i nema bola više.
Ona u raskoraku me stiže u nazad
Prelivi ludila u njenim očima što se igraju,
kao senke ispod starog drveta,
za tren si oblakom veđa prekrila
I opet se uozbiljila,
dok nije zvezda opet zasjala, još jače,
i drvo srušila.
Najdivnija lomljava koja me ikada snašla!
Bolja nego gromovi u brdima,
sa široko raširenim nozdrvama,
grozničavim čeličnim prstima,
samo je varka da si ikada i gubila.
Kosturi
Volim kako roletne seku
svetlost ulicnih svetiljki
na kriške
i zvuk cisterne koja pere ulice
seku
na kriške
i mene u mraku
seku na kriške
tama-tmur, nevidilo, smrk
i kada se rasprši žuto lišće pravilnoga oblika
kroz postojanu svetlost sa bandere
legnut na klupu vidiš igru svetlosti
i magle
zabavljen, kao mudri gavran gordim letom
orla, ne osećaš hladnoću,
lagano, ruka ti klizi ka tlu
ispuštaš pomorandžu halucinogenu
od neona koja se valja kroz sivu
pustinju među srčom i pikavcima,
pogled ti se obori na nju i ona više
nije deo tebe
Biografija:
Borko Ječmenica, rođen 1987. u Valjevu. Apsolvent Rudarsko-geološkog fakulteta. Radi sa decom ometenom u razvoju. Ranije se aktivno bavio borilačkim veštinama.
Related Posts via Categories
