Pesma Stefana Megića

Filed under: afirmator,broj 10 - januar 2013,poezija,poezija i proza |

 

krug

I

 

Kriješ se,
Kao kamena pustinja okolo vezana,
Velikim oazama slobode,
Koje svojim pustim ručicama miluju strance,
I ne dozvoljavaju im da odu.
Želim da te ukradem,
Da tvoj osmeh postane skriveni kamen
Koji sija na obodima tražeći iskrivljeni zrak Sunca,
Samo zbog večitog sjaja,
Koji čeka zarobljenog putnika,
Na beskrajnom prostranstvu,
Koje deluje kao livada,
A ponaša se kao unutrašnjost nečije duše.
Usput će poljubac postati dah,
Skriven u kovčegu srama,
Istinski čovek postaće prah,
A žandar Pikova dama.

U tvojim očima video sam plavetnilo,
Izraz mora koji me je oplemenjivao,
Terao da razbuktale talase pomerim od sebe,
I da ih sakrijem u valovima tvoje kose.
Zbog čega život otkucava,
Kada podne doneće skrivenu smrt,
Koju verno očekuju zaljubljeni i sami,
Gledajući u skriveno nebo,
Tražeći zvezde u svetlosti dana.
Tvoja skrivena pojava obasjava mi senku,
Kako da te nateram da uživaš u kraju,
Kada kriješ se između vrhova planina,
Znaš u onim delovima gde vrhovi dodiruju nebo,
Praveći taj uzburkani sjaj koji se preliva,
Uz boju tvoje kose.
Zbog čega me svrstavaju u jadnika
I patetičara kada samo volim ono što nikada neću imati!

Ispustio sam te nežno i sigurno,
Dok si padala oči su mi suzile,
Izgleda da si vetrom pokušavala da me gurneš.
Kako sam mogao da dozvolim da tvoja kosa
Postane deo umrtvljenih stena,
Kako sam mogao tvoje blede i hladne ruke,
Da prestanem da dodirujem
I u deliću sekunde da te izgubim…
A sebe sam izgubio odavno,
Od kada sam te ugledao,
Tako velelepnu i finu,
Nakinđurenu i mladu.

Život postaje opaska koja nestaje,
Dok skriveni crvrčak diktira tempo,
I zamišljeni gudači sviraju simfoniju,
Krik postaje deo kraja…
Zbog čega ćemo otići ti i ja?
U tom valu slobode,
Život postaje deo ogledala,
Koje se naprslo prenosi sa kolena na koleno,
Čuvajući nesreću u vidnom okruženju
I praveći misaonu celinu koja bi mogla da uplaši,
Običnog smrtnika i nevernu devicu.
Žubor potoka i dalje predstavlja tok života,
Dve biserne stene na tvoje oči me podsećaju,
Kada su skrivene uz kavez
Poslednji put treptaj se vidi,
Osvetljava se tamnica,
I skrivena bela odora,
Čeka me da joj se priključim
U nekom drugom životu.

Kriješ se,
Na dubokim, skrivenim mestima,
Na kojima svetlost koja skrivena tumara,
Nestaje svakim novim sekundom,
A ti i ja za ruke držimo se,
Preskakajući vatrene kolutove.
Zidni sat pokušava da otkuca,
Ptičica svojim glasom me voli,
Svaki novi sekund me odbija,
Posle toliko vremena šta je ostalo da boli,
Kada ne postoji ni jedan deo mene,
Koji živ je posle cele priče,
Ostali su samo krici koji me podsećaju na ono što sam izgubio.
A izgubio sam sakriveni pejzaž,
Koji gledao sam u tvojim očima,
I zbog čega život otpočetka čeka,
Tražeći bol u jadnom čoveku,
Crvenom bojom okićen krik,
Dobio je boju prirode i bola.
I ne mogu da te pronađem
Iako si i dalje tu,
Iako me tvoj miris podseća i dalje,
Na onaj radosni deo mog života,
I eto sada za vreme praznika,
Ja teretim sebe zbog toga što sam sam,
Što jesam i što znam da sam to zbog samoga sebe,
Prokletog mene koji ne zna ni šta hoće,
Ali bitno je da zna šta neće,
A zbog čega to želi ni sam ne zna,
Već samo čeka vreme da ga pokore,
I da mu naglas izuste da je pogrešio
I da je život koji je tražio nestao zajedno sa treptajem
Sa suzama, sa čarobnim danom,
Sa veštačkim osmehom, sa slomljenim srcem,
Sa poslednjim dahom, sa skrivenom oazom,
Sa kamenom pustinjom…

Kriješ se,
Ne krivim te,
Krio bih se i ja da mogu od sebe,
Kao što sam se sakrio od tebe….

 

 

__________________________________________

Biografija: 

Posmatrajući šta se dešava u okolini, ne samo mojoj, shvatio sam da je i identitet izgubio na važnosti. Nije bitno što se zovem Stefan a prezivam Megić. Nije ni to što celog svog života tražim sebe u nekim stvarima koje većini ljudi deluju sa jedne strane intrigantne a sa druge nerazumljive. Ostaje samo da izgovorim ono što stvarno verujem da jesam, a šta drugi misle o ovome, to je već njihova stvar.
Kao što rekoh, ime mi je Stefan Megić, studiram opštu, u narodu poznatu kao svetsku – ništa nećeš raditi posle nje, književnost, iza sebe imam mnoštvo pesama i jedan roman koji je u fazi izdavanja. A kada me pitaju ono standardno pitanje, u čemu pronalaziš inspiraciju i sva ta trivijalna pitanja koja, u suštini, i nemaju odgovor, ja im ipak odgovorim, znate u čemu, u besu, nezadovoljstvu, u patnji, bolu, najlakše je reći u svim osećanjima koji me okružuju. Pored toga što pišem, takođe, sviram bas gitaru i pevam, mada to sada nije ni bitno. Uzori mi ne trebaju, rušim idole. Postojim sa iluzijom slobode u grudima, dok punim plućima udišem vazduh, izgovaram tiho i polako, reči najboljeg pesnika svih vremena, Vergilija, amor omnia vincit, ili bolje rečeno, ljubav će pobediti. Sve ostalo je nebitno.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.