Pavle Martinović: Prikaz knjige „U zemlji Aboridžina“

Filed under: afirmator,broj 01 - april 2012,kritika,poezija i proza |

(Dingovo leglo, B. Vongar, Jasen 2010)

     B. Vongar čije je pravo ime Sreten Božić rodio se 1932 godine u Gornjoj Trešnjevici kod Aranđelovca. Većina autobiografija obično stavlja u prvi plan autora a kontekst koji se opisuje je uglavnom u funkciji objašnjavanja njegovih postupaka i motiva. Božić postupa obrnuto – on je taj koji služi kao vodič kroz kontekst i svoju ulogu uglavnom marginalizuje stavljajući u prvi plan istinu o kojoj želi da svedoči čak i onda kad govori o sebi. Pri tom se Božić ne drži hronologije događaja. Poput dobrog romana on počinje autobiografiju dramatičnim događajem – opisom kako je zalutao u pustinji Tanami a potom nastavlja  spasenjem od strane starog Aboridžina Džuburua. Preko ovog lika on nas uvodi u svet Aboridžina koji su Sretena Božića nazvali Barnabir Vongar.To ime se može prevesti kao “Glasonoša iz sveta duhova“. Život Sretena Božića, njegovo delo i učinak koje je to delo proizvelo kao da nisu od ovog sveta, kao da su poslati odnekud, odozgo iz sveta duhova.

Govoreći o Vongaru Aleksandar Petrović, priređivač njegove autobiografije Dingovo leglo je napravio veličanstveno poređenje: “Takva usrdna odanost istini i želja da se kaže spasonosna reč podobna je neukosti galilejskih ribara, koji su kada su videli istinu, počeli tečno da govore na jezicima koje nisu učili“. Tek u sedmoj glavi u kojoj opisuje svoju posetu Srbiji Božić se vraća u detinjstvo iznoseći  autobiografske detalje koje se odnose na detinjstvo i ranu mladost, književne početke u Srbiji,  sve do bekstva u Italiju, odakle je otišao u Francusku gde je jedno vreme boravio u prihvatilištu Crvenog krsta. U Parizu počinje da se druži sa Žan Pol Sartrom, Simon de Bovoar i društvom okupljenim oko Muzeja čoveka (Musee de l’Homme). Tu se upoznaje sa antropološkim temama. Suočen sa besparicom odlučuje da ode u Australiju gde mu je izvesno vreme radio  otac kao kopač zlata.

TTRAGIČNA SUDBINA AUSTRALIJSKIH DOMORODACA

Primetno  jenešto vrlo osobeno kod Božića, nešto nažalost tako retko među ljudima, a što je bilo vidljivo već u mladosti. Osnovni pokretač koji ga vodi nije težnja ka lepom i udobnom životu, ka konformizmu, već borba za istinu, za  vrednosti, u kojima je ulog bio sam život. Ova osobina postaće još izraženija u  drugoj domovini Australiji. Božić je težeći da živi slobodno, pobegao od komunizma, suočivši se sa isto takvim ako ne i većim neslobodama izabrao je jedino što mu je preostalo – da se bori. Ta  borba nije bila organizovanje revolucionarnih aktivnosti i nije podrazumevala  nasilje. Čitav Božićev život je Sizifovski napor da bolnu, tragičnu istinu učini javnom. Moglo bi se reći da je Vongareva reč koliko god da je govorila crnu, neprijatnu, tragiku imala, poput blage reči Hristove, za cilj da osvešćuje ljude, da im ukaže na samu suštinu, da budi dobrotu u njima. Izneti autobiografski detalji su veoma važni za razumevanje Božićevog dela. On je neko ko je vezan za zemlju i prirodu, njemu je bliska usmena tradicija, srpska istorijska sudbine ima puno sličnosti sa aboridžanskom i na kraju antropološki pogled, stečen u Francuskoj, mu je omugućio dublje i šire poimanje jednog stravičnog sudara u kome globalizam nastoji da uguši svaku posebnost, da sve upakuje u propisane standarde pri čemu se čovek sve više otuđuje i od prirode i drugih ljudi pa i od samoga sebe. Kao takav Božić je bio predodređen za ulogu koju je imao.

Veoma bitna dimenzija  autobiografijeDingovo leglo i celokupnog Božićevog dela istoričnost, dokumentarnost – ono je između ostalog i svedočanstvo iz prve ruke o genocidu nad Aboridžinima, gde je autor ili neposredni svedok ili hroničar svedočenja domorodaca. Najznačajniji delovi tog svedočanstva su beskurpulozno otimanje i prisvajanje domorodačke zemlje, uništavanje prirode i životne sredine u kojoj su hiljadama godina pre toga skladno živeli i koja im je bila neophodna za opstanak, prisilno oduzimanje dece kao i nuklearna tragedija usled eksploatacije uranijuma i vršenja nuklearnih proba.Dingovo leglo ima svoju punoću i slojevitost. Jedan od tih slojeva je dokumentarnog karaktera. U njemu Božić svedoči o tragičnoj sudbini Aboridžina. No Božić je mnogo više od pukog hroničara koji samo beleži istorijske događaje. Drugi dublji sloj  je aboridžanski pogled na svet. Treći sloj je odnos takozvanog civilizovanog društva okrutnog prema Aboridžinima i koje licemerno i oholo pod plaštom prosvetiteljstva uništava jedno prastaro autohtono društvo. Dok Aboridžini žive u skladu sa prirodom – beli osvajači nastoje da je pokore upustivši se tako poput Fausta u pakt sa đavolom u kome se čovek zaveden lažnim vrednostima sve više udaljava od sebe samoga i svoje suštine.

Božićev lični život je ono tkivo koje povezuje ove nivoe. Godine 1969 Aboridžin Milirpum sa grupom sunarodnika iz oblasti Gouv pokreće postupak protiv vlade Australije oko prava na zemlju. Jedan od argumenata koji je koristila tužena strana je da tužioci nemaju tapiju na zemlju koju koriste hiljadama godina! Slučaj je nepovoljno rešen po tužioce a Božić nam citira karakteristične delove obrazloženja presude: “U ovom slučaju se tvrdi da je pravo na zemlju stečeno rođenjem, a Zakon ne poznaje ništa slično. Zemlja na poluostvu Gouv pripada Kruni i samo zbog naše velikodušnosti urođenici su mogli da koriste tu zemlju, sve dok nam nije zatrebala za druge ciljeve. Čak i da su urođenici zaista živeli na toj zemlji na Gouvu od nezapamćenih vremena, oni su koristili samo površinu zemlje – nikada nisu bili u stanju da otkriju njeno mineralno bogatstvo“. Ova rasprava je vođena u sudu u Darvinu i nije imala nikakvu medijsku pažnju.Ipak  sudski proces koji je trajao tri godine pokazao je snagu Aboridžina. Početkom osamdesetih godina u slučaju Edi Mabo doneta je presuda u korist Aboridžina.Božićev opisuje kako je nastala drama   Gulviri i Bogo.Posle  nehotičnog susreta sa gotovo oslepelom Aboridžankom kojoj su belci oteli decu i koja je neprestano zapomagala ponavljajući samo te dve reči, imena svoje dece, koje je pisac stavio u naslov.

U SENCI ATOMSKE PEČURKE

U periodu od dvadesetih do sedamdesetih godina trajala je praksa oduzimanja dece radi “spasavanja od zlih čini logorske vatre“. Ova praksa je lišavala starosedelačke zajednice novih naraštaja i uništavala njihovu kulturu. Na ovom mestu Božić povlači paralelu sa turskim “Dankom u krvi“ koji je Andrić opisao u svom romanu Na Drini ćuprija. Godine 1994 na zahtev Aboridžina osnovana je Kraljevska komisija za utvrđivanje činjenica o ukradenoj deci. Na čelu ove komisije bio je ser Ronald Vilson. Godine 1997 podnet je izveštaj na petsto strana koji je sadržao opise mučenja, kažnjavanja i otmica. Svaka treća devojka je bila silovana.Slično su prošli i dečaci.Posle ovog izveštaja ser Ronald je izgubio posao. Australijska vlada je odbila da se izvini sa obrazloženjem da su deca ukradenih pokolenja  bila na dobitku. Evo citata kojim Božić komentariše ovo obrazloženje: “Verujem da je to isto tako besmisleno kao i izjava da je sa Jevrejima lepo postupano jer su imali besplatan prevoz do Aušvica“.

Aboridžini su jedini narod na svetu koji je preživeo dvostruku nuklearnu tragediju. Na njihovoj zemlji vađen je uranijum i vršene su nuklearne probe.I jedna i druga tragedija su se događale u vreme kada je svet bio u miru. Nijedna humanitarna organizacija ni iz Australije ni iz inostranstva nije im pritekla u pomoć – Ujedinjene nacije, njihove agencije ostale su slepe i neme pred postojanjem logora čiji su se stanovnici mučeni glađu i bolestima nemajući nikakvog zaklona  ukopavali u rupe u pesku. Za ovaj genocid nije osnovan ni jedan tribunal. Ove muke nisu dotakle profesionalne borce za ljudska prava. Zakonom o nuklearnoj energiji bila je previđena drakonska kazna od 20 godina robije kojom se svaki pokušaj ometanja eksploatacije uranijuma kažnjavao. Uprkos pretnji Božić je pokušavao da izda knjigu Totem i ruda u kojoj je opisao i dokumentovao fotografijama ovu tragediju. Ova zbivanja su tema takozvanog Nuklearnog ciklusa koji čine romani Valg(1983), Karan(1985), Gabo Đara(1988), Raki(1994), Hajka(2008). Posebno je interesantna sudbina romana Raki, – rukopis mu je najpre oduzet i uništen da bi ga ponovo napisao i objavio 1994.godine. Zbog ovakvog pisanja Vongar je doživljavao progone i neprijatnosti od strane australijskih vlasti. Prisilno je preseljen iz severne Australije u Melburn uz zabranu povratka na sever. Ovo je ujedno bilo i nasilno odvajanje od njegove aboridžinske porodice. Božić je bio u braku sa Đumalom, Aboridžinkom, koja mu je rodila dvoje dece. Porodica mu je umrla od posledica radijacije pa je tako doživeo i ličnu tragediju.

NESTAJANJE DREVNE CIVILIZACIJE

Nisu Aboridžini u Božićevom delu prikazani samo kao žrtve. On gaji duboko poštovanje prema njihovoj kulturi, ističući da ona ima svrsishodnu i dugotrajnu tradiciju koja im je omogućila da se na najbolji mogući način staraju o zemlji i prirodi. Za njihovu kulturu rat je bio nepoznat pojam, oni nisu imali reč za tako nešto. U starosedelačkoj usmenoj mudrosti sa pokolenja na pokolenje prenošena je briga za rođake, stare i bolesne. Pre dolaska belih ljudi u Australiji je bilo 550 plemena, koja su se služila sa oko 600 jezika. Koristili su drvene i kamene alatke, vatru su palili trenjem drvenih štapova. Bila su to društva koja su verovala da je zemlja produžetak čovekovog tela i da se mora živeti u skladu sa prirodom. Kevin Džilbert, aboridžinski pesnik je rekao: “Mi katedrale gradimo od reči, ne od kamenja“. Njihova verovanja su polazila od istinite činjenice da zemlja može da ishrani samo određen broj ljudskih bića i nastojali su da je ne prenasele. Imali su veoma bogatu poeziju, slikarstvo i ples.Tako se ova civilizacija koliko god bila tehnološki inferiorna pokazala u moralnom pogledu daleko superiornijom.

Božićevo delo na svom najdubljem nivou postavlja pitanje koliko je savremeni čovek u svojoj duhovnoj otuđenosti,  sposoban da primeti da je postao rob  uvučen u globalne matrice tehnološki razvijenog manipultivnog potrošačkog društva, zasnovanog na logici profita kojoj se sve ostale vrednosti podređuju (uključujući i onu o ekološkom opstanku planete), uopšte svestan prednosti drugačijeg, prirodnijeg, humanijeg društva kakvo je aboridžinsko?   Da li primećujemo mogućnosti i dobroboti koju bi imali kad bi svet posmatrali kao Aboridžini?Svet je postao globalno selo a ljudi u tom selu uprkos silnoj informatičkoj komunikaciji nikad nisu bili usamljeniji, ravnodušniji jedni za druge i svoj opstanak.Sreten Božić nije prilagodljiv čovek.On ne gleda svoja posla.Progonili su ga, oduzimali mu rukopise, zabranjivale ga i jugoslovenske i australijski vlasti i uprkos svemu bili primorani da mu daju najveća književna priznanja.  Da je drugačiji  sa ovakvim raskošnim talentom uz uslov da mekše piše, da ne čačka po neprijatnim istinama mogao je i do veće slave i bogatstva – samo onda ne bi bio to što jeste. I Srbima i Aboridžinima su otimana deca.

Uranijum koji je ubijao Aboridžine uosiromašenom obliku ubijao je i po Srbiji.Stradanje i jednih i drugih nazivano je kolateralna šteta.Srbija je čuvala identitet zahvaljajući trudu Vuka Karadžića – Božić je nastojao da to bude za Aboridžine. Ne verujem da je iko mogao da od njega bolje razume značaj tih napora za opstanak Aboridžina.  Ostajući sve vreme Srbin, po načinu razmišljanja, po inatu, po upornosti po neprilagodljivosti  stvorio je dela univerzalne vrednosti koja pripadaju kako obema kulturama tako i čovečanstvu.  Centar za kulturu opštine Aranđelovac objavio je 2005 godine jedinu zbirku pesama Sretena Božića Bilma. Knjiga je bila izložena na Sajmu knjiga te godine, a bila je jedan od razloga da se 2006 godine Sretene Božiću dodeli ugledna nagrada Stiv Tešić.Govoreći o Vongaru, u svom pogovoru pesničke zbirke Bilma, Moma Dimić primećuje: “Ipak, do sada, do preobraćenog Sretena Božića u B. Vongara, nije zabeleženo da je iko iz ovako velike Srbije pristao da se uknjiži ne kao pisac u rasejanju(toga imamo sasvim dovoljno) već kao manjinski književnik provereno krajnje neopismenjenog naroda koji uz to na dalekom rubu sveta tavori svoje ni malo srećne i vesele dane, još uvek u stadijumu kamenog doba, upravo to je pošlo za rukom ovom našem Šumadincu, koji će ostajući sve vreme pisac samouk, objaviti petnaestak u svetu čitanih i izuzetno cenjenih knjiga, uz to napisanih na engleskom jeziku a pomalo i aboridžinskom“.

 

Pavle Martinović rođen je 28. maja 1954. godine u Aranđelovcu. Piše pesme i priče. Do sada je učestvovao na međunarodnoj smotri “Branko Miljković“ Niš gde mu je 2009. pesma uvrštena u zbornik, a 2010 nagrađen je nagradom “Car Konstantin“. Na smotri “Andra Gavrilović“ koja je 2009. organizovana u Svilajincu objavljena mi je pripovetka “Leptirov let“ u zborniku “Crte i reze 2“. Na afirmatoma “Kratka priča 2009“ , “Kratka priča 2010“ i “Kratka priča 2011“ koje je organizovala izdavačka kuća “Alma“ iz Beograda objavljeni su mu radovi. Na smotri “Andra Gavrilović 2010“ osvojio je prvu nagradu za priču “Zavođenje“. Sem toga, do sada su mu objavljivani radovi po književnim časopisima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.