PARABOLA O PRAZNINI- KUMOVI Piše: Goran Cvetković

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,pozorišna kritika |

111_4120+

KUMOVI – prema delu Dušana Kovačevića – režija Ljiljana Todorović – premijera u NARODNOM POZORIŠTU TOŠA JOVANOVIĆ, Zrenjanin – utorak, 18.decembar 2012.godine

Kovačević zna da spoji nespojivo – surovu realnost i maštovitu fantastiku, nadu i ironiju, smeh i prazninu, u kojoj se sebi smejemo, baš kad bi hteli da se isplačemo!…To nije malo majstrostvo i Kovačević je te dramske tehnike brusio godinama, pa se s pravom  od svakog njegovog novog dela očekuje i neka poruka i neko čudo komentara života. U posledjna tri dela – GENERALNA PROBA SAMOUBISTVA, U TESNIM CIPELAMA i u ovom najnovijem – KUMOVI, Kovačević traga za formom koja podstiče kritičko razmišljanje o raznoraznim debaklima života, koji se na očigled svih nas RASPADA, a mi ga i dalje živimo – jer, šta bismo drugo i mogli? Najgore je to što su ove farse i groteske, burleske i komedije karaktera i naravi, kojima operiše Kovačević – ISTINITE, ma kako bile, spolja gledano – UDALJENE od neke, takozvane – literarno MOGUĆE stvarnosti – realnosti.  Mslim – sve što koristi od situacija u ovim najnovijim pričama sa scene, Dušan Kovačević prikazuje kao neku suludu BAJKU, ali tako da mi svi znamo da je to do apsurda dovedena stvarnost, o kojioj nažalost – mislimo isto što i on – da je NEIZDRŽLJIVA! I kada su u piutanju intelektualci bez pravog oslonca u stvarnosti i moralu, i kad su u pitanju iznevereni i prevareni radnici i kad su u pitanju nesrećnici kojima se srušio ceo svet na glavu kad su – bez svoje volje, ostali bez nekad garantovanog stalnog posla.

Baš takav jedan nesrećnik i anonimus – ostao je bez posla,  sin mu je na radu u inostranstvu – kao svršenmi arhitetkta voda neke nedosoljene turiste po zanimljivim dstinacijama zaboravljenih zemalja, a supruga – ipak, i dalje nešto radi – naime – JOŠ JE ZAPOSLENA, ali se ne zna dokle! U toj groznoj tranzicijskoj groteski od života, počinje suluda – NARAVNO – priča o nekakvom kumu i kumstvu sa nekakvim – ispostavi se, vrlo lakomislenim estradnim pevačem, koji je zbog kojekakvh peripetija ljubavne prirode – NESTAO!..Tri godine ga traže, a on se, posle nesrećne nasilne smrti – pojavi u okolini – kao neki ulični, veliki, pametni i komniktivni – PAS, ŽUĆA!….I tu počinju raznorazne ujdurme scenskih zamešateljstava i sve vrvi od viceva i caka, komad teče svojim tokom…sve se sklopi i razjasni, kao u dobrom krimiću – ali ona pozadina praznine – povremeno zazveči i grohotom nas podseti na beznadje i sramotu, u koju smo upali, sve verujući kojekakvim liderima i podvodačima da ćemo USPETI – da postanemo, najbolji, najveći i najjači na svetu! A kad smo jednom, kao junak ovog komada, izvesni Milan X-Z, upali u prazninu – iz nje se vadi kako ko zna i ume – uglavnom – nikako – ili se tu ubija i krade, ili se nestaje, ili se poludi…ili se postaje – PAS!

STVAR PRISTUPA

Gledao sam premijeru – praizvedbu ovog komada u Zvezdara Teataru, u režiji samog Dušana Kovačevića i moram da priznam da sam i pored Mikija Manojlovića i Branimra Brstine – zvezda srpskog glumačkog neba – ostao hladan na izazove tog i takvog sadržaja. Sve je bilo podredjeno vicu i ironiji, kao i scenskim cakama i glumačkim bravurama – a od sadržaja i od STILA komada – NIŠTA! Jer taj stil nije ni sam autor uspeo da nadje i sa glumcima sprovede na sceni. Činilo mu se da je dovoljno da se duhovito kaže sam tekst – replika koju je napisao, a da scenski kontekst i promišljeniji pristup liku i SITUACIJI – njenom apsurdističkom iščašenju – ne mlora da se naročito osvetljava! Nažalost – to je bila velika GREŠKA! Zato je ova nova Zrenjaninska, premijera u skrupuloznoj režiji Ljiljane Todorović i u izvodjenju nadahnutoga ansambla – potpuno razrešila pitanje stila i ISPRAVILA osnovne greške u tumačenju ovog – sada se bolje vidi – vrlo zgodnog komada. Naime – rediteljka je sa glumcima prišla problemima koji se obradjuju u ovom delu – beznadje, približavanje i razumevanje tuge i jada životinja, zbog ličnog iskustva patnje, moralnost, samoljublje, ljubav i brak, sumnja u spremnnost na opstanak, ispraznost malogradjanskih težnji, povodljivost…. sve ove i druge teme iz komada, kažem, rediteljka je sa glumcima SHVATILA OZBILJNO! Ne kažem ja da su tu sad vrvele DRAMSKE pauze i dramatični naboji, a-la Dostojevski – ne, naravno – sve je to bilo Dušano-Kovačevićevski i Nušićevski – ali i Joneskovski i Mrožekovski, što je predstavu dovelo u red i publici omogućilo da prati ovo vrlo spretno pozorje, na najbolji način.

Kao nosilac radnje – glavni gubitnik i dobitnik – izgubio je posao, ali je našao svet pomirenja sa prirodom, pa makar i uz pomoć nesatalog kuma koji je postao pas – Jovan Torački je, kao nesrećni Milan, udahnuo višestruki život ovom trapavom i nespretnom liku, pa je taj duh, koji bi nekad sa strašću neverovatnbog gubitnika – širio scenom Slobodan-Cica Perović, u ulogama koje će se pamtiti dok bude živih da o tome svedoće, obeležio celu predstavu. Torački je molio za saučesništvo, čak i onda kad mu niko ne veruje, a sam se pretvotio u prijatelja psa liutalice, do tačke kad je počeo da razumeva psećei jezik. Ta blagost i toplina, koju je u liku izgubljenog Milana, Torački plasirao na sceni – umesto osvetničkog gneva i jeda – to je sasvim odredilo komad i, čini se – sve je ostalo bilo LAKO!…Naravno – i njegova supruga – još uvek zaposlena i sumnjičava, spremna da muža vodi na psihijatrijsko posmatranje – Ana, koju radosno igra Jelena Šneblić, daje jasnu kritičku notu celom scenskom dogadjaju. Klasičan par vruće-hladnog gledanja na stvari – uverljivi entuzijasta i skeptična supruga – sasvim su se lepo uklopili i bili jasni i u nivou igre i u nivou značenja. Šarm prirodne lepotice, nekako okovane neuspehom muža u poslu i opčinejane nadom u uspeh sina u daljini – Jelena Šneblić je sa lakoćom i elegancijom širila u svakom gestu i radnji. Njihova kuma – nesrećna, ostavljena supruga – ČETVRTA, odbeglog i pokojnog estradnog pevaača, imala je u razigranoj i duhovitoj Nataši Ilin, izvrsnu protagonistkinju. Ona je od samog početka dala jedan ironični ton izveštačene patnje za odbeglim mužem-preljubnikom, tako da je svakom novom scenom plakanja razjašnjavala ceo jedan svet prizemne opsednutosti estradnim zvezdama – i to jednostavnim sredstvima i jasnom koncentracijom. Inspektor je u ovoj predstavi bio sveden na onu meru kja mu je i namenjena – on je deo jednog sisitema izmišljenih veština i znanja, koji se snalaze u svom poslu kako ko ume, a ovamo – fasciniraju klijentelu svojim, tobože neverovatnim otkrićčima i patentima. Jugoslav Krajinov je odlično shvarti ovaj lik i njegovu ulogu u ovoj predstavi – našao je odgovarajuća britka sredstva da se nasmeje celom tom sloju ljudi, koji žive na tudjoj nesreći i uverenju u moć vlasti i nekakvog neodredjenog konspirativnog znanja. Nije propustio ni jednu priliku da poentira u gegu i vicu, ali nije preuzeo na sebe da bude glavni lik komada – ostao je dovoljno u senci nosioca radnje Milana, a ipak ostvario sve ono što ovakj lik policajca iz mašte i stvarnosti, treba da pokaže. ODLIČNO!

SAM SEBI NAJBOLJI PRIJATELJ

I na kraju – najneobičniji lik – Čovek-Pas, policijski službenik koji je odrastao u Azilu za izgubljene pse i puzao d očetvrte godine – čovek koji laje sa psima i pomaže da se razreše najteži policijski slučajevi! Čista Kovačevićevska fantastična groteska, ali u liku i igri Ljubiše Milišića, ova šala zvana Vučko, ispala je krajnje topla i humana i nekako, pstala glavni izraz metafore izgubljenosti i promašenosti, ali  istovremeno – i mogućnost da se u svakoj mrvici života nadje ljudska empatija i samislost, razumevanje za tužnu nespospbnost i nesudjenu nemoć.

Sve je u ovoj predstavi bilo ljudski i odmereno, razumljivo i privlačno. Ipak – REŽIJA JE REŽIJA i kad se tom profesijom neko skrupulozno bavi, kao u ovom slučaju što se rediteljka Ljiljana Todorović bavila – ispadne vrlo dobro pozorište – bolje nego kad ga pravi pisac, pa i tako značajan kao Dušan Kvačević. Publika će imati šta da gleda u ovoj zanimljivoj i skladnoj predstavi sasvim posebnog stila, ali – iako izdaleka – jako bliskoj životu – onom najtežem – praznom i bez perspektive! ALI – IPAK! ….Bravo!

Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – sreda, 19.decembar 2012.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.