PRIKAZ ROMANA Ovo liči na kraj, Džulijan Barns, Geopoetika, 2011

Filed under: afirmator,broj 03 - jun 2012,kritika,poezija i proza |

PRIKAZ ROMANA
Ovo liči na kraj, Džulijan Barns, Geopoetika, 2011

SEĆANJA I POSLEDICE

U svom, konačno Bukerovom nagradom ovenčanom romanu (2011. godine je konkurisao četvrti put), britanski pisac Džulijan Barns ( “Floberov papagaj”, “Sto od limunovog drveta”, “Istorija sveta u 10 ½ poglavlja”, Troje”) ulazi u svet čoveka njegovih godina, svet na granici sa “svetom senki”, nastanjen nerazjašnjenim događajima iz prošlosti. Naime, glavni Barnsov junak, Entoni “Toni” Vebster, član drugarskog “kvarteta”, naprasno ostaje bez najboljeg druga, Edrijena koji je, navodno iz filozofskih razloga, počinio samoubistvo. Iza Edrijena je ostalo oproštajno pismo, i, ispostaviće se, četrdeset godina docnije, skriveni dnevnik koji može rasvetliti misteriju njegovog samoubistva.

Barns je svoj roman podelio u dve velike celine. U prvom delu se bavi odrastanjem njegovog glavnog junaka i sazrevanjem u senci burnih događaja 1960-ih. Entonijeva lična nije velika niti posebno zanimljiva. On za sebe, čak, kaže da su za njega 1960-e počele 1970-ih što znači da je on svoje 1960-e proživeo u nekim nasilnom produženim 1950-im. Ovakvo igranje s kalendarskim, istorijskim vremenom suprotstavljeno je ličnom vremenu koje svakom od nas prolazi na drugačiji način. Ali, velika većina nas, kao i sam Entoni, nije na pravom mestu u pravo vreme i mimoilaze nas velike avanture, spektakularni događaji. Ne postajemo rok zvezde, ne družimo se sa svetskim džet-setom, iza nas ne ostaje ništa značajno a jedna/jedan od sto hiljada nas će imati čast da po njoj/njemu nazovu neku ulicu. I, to je, iako neosporno tačno, s jedne strane i potencijalno slaba tačka romana. Ako se u Entonijevom životu ne dešava ništa spektakularno zašto onda, kog vraga, čitamo njegovu istoriju?

SENTIMENTALNA POVEST PROPALOG ŽIVOTA

I, zaista, njegovi prijatelji nisu posebno inspirativni kao likovi. Edrijen deluje kao razmaženi intelektualni snob a Veronika, Gospođica Lujka, nije nikakva velika Entonijeva ljubav već pre ledena, istraumirana devojka bez trunke ljubavi i mašte u sebi. Sam Entoni jeste lucidan posmatrač i beležnik ali, on je takav tek u svojim poznim godinama kad može da, sa “istorijske distance”, sagleda svoje postupke. I, to upravo i jeste njegova tragedija – pridavao je važnost i poklanjao emocije i vreme pogrešnim ljudima koji su počeli, jedno po jedno, da odlaze iz njegovog života. I, na kraju je ostao sam, razveden, okrenut Internetu i sređivanju kuće kao jedinom spasu od ludila ili, više puta spominjane, Alchajmerove bolesti. Da stvar bude gora, Entoni je čovek koji je uvek bio previše blag i defanzivan i na trenutke podseća na “jagnje poslato među vukove” al i na pravog etičkog i intelektualnog Oblomova. Slavna Čehovljeva misao glasi, parafraziraću, “grdan svet živi u Rusiji a Boga pitaj zbog čega”. Naravno, ovakav osećaj očaja i besmisla življenja se može primeniti i na sve druge zemlje sveta. Većina pušta da je voda nosi i ne razmišlja mnogo o svojim postupcima. Oni koji, po mišljenju Tonijeve majke, “previše razmišljaju” (štono u “Gorskom vijencu” reče Vuk Mićunović “ja se plašim od mnogo mišljenja”) izvršavaju, kao Edrijen, samoubistvo.

DA ILI NE? MOŽDA

I, tu dolazimo do drugog dela nevesele Tonijeve pripovesti. Četreset godina nakon Edrijenove smrti, Veronikina majka mu je zaveštala Edrijenov dnevnik. Zbog čega? Ne želeći da otkrijem sve elemente zapleta reći ću još samo ovo: Entoni se ponovo suočava sa sećanjem na Veroniku, devojku koja se docnije zabavljala sa Edrijenom. Prisiljen je da se suoči sa onim okrutnijim, osvetoljubivim delom sebe koji je napisao frivolno pismo svom prijatelju Entoniju u kojem je prokleo i Veroniku i njega. Blagi čovek iz sadašnjosti je zgrožen nad onim iz prošlosti.No, da li to pismo stvarno ima toliku težinu? Bes i optužbe su razumljivi i ne treba ih nešto posebno pravdati. Mladi i stari Toni nisu isti čovek baš kao što ni Tonijeva slika o bližnjima i njihova prava lica ne liče ni najmanje. Nema velikih misli, velikih ideja, velikih ljubavi, velikih strasti. Ostaju trpljenje zemaljskih muka i strah od smrti. Nije li baš u tome najveća tragedija? Glavni junak kaže za sebe da je osrednji po svim pitanjima, bez nešto mnogo novca, bez kose, osrednji vozač. Dok je bio mlađi nije bio ni neki ljubavnik. Sa bivšom ženom, ćerkom i porodicom se “podnošljivo” slaže. Ali, u njemu i dalje postoje sećanja vezana za par lepih događaja koja su, to i sam pisac prikazuje, čisto samozavaravanje koje će mu, ako ništa durgo, pomoći da proživi kusur preostalih godina sa manje gorčine.

Zbog svega prethodno navedenog teško je dati neki konačan sud o Barnsovom novom romanu. “Ovo liči na kraj” jeste delo koje ima svoju, skoro pa mizantropsku filosofiju, koja vam se može ali i ne mora dopasti i, na momente, prošpartano introspektivnim spekulacijama, deluje kao da gubi na dinamici. Veliki delovi Tonijevog života su opisani tek u nekoliko rečenica a neki manje zanimljivi momenti (opisi, dodatno podvlačenje osobina likova, prepričavanje) dominiraju u najmanje desetak stranica ovog relativnog kratkog romana od 160 stranica. Doduše, greh bi bio, najveći od svih, bar što se tiče ovog teksta, da se Barnsu porekne i jedan milligram zanatskog spisateljskog umeća, smisla za detalj i psihološko portretisanje. Još veći greh bi bio reći da je “Ovo liči na kraj” loš roman. Jedno je sigurno – Barns je trebao da Bukera dobije ranije, za neko drugo delo ali, znamo mi to dobro kako stvari s književnim nagradama kako u Srbiji tako i u komšiluku pa što bi u Velikoj Britaniji bilo drugačije?

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

2 Responses to PRIKAZ ROMANA Ovo liči na kraj, Džulijan Barns, Geopoetika, 2011

  1. Interesantan tekst (iako po formi nije prikaz) i u tom smislu svi komplimenti autoru. Ali smatram da bi trebalo da, kao književni časopis, imate lektora. U ovom tekstu ima previše toga pravopisno i sintaksički problematičnog, što se autoru možda i može tolerisati, ali uredniku ne bi smelo. Nadam se da ćete ovo shvatiti dobronamerno, budući da meni, koji sam iz struke, a smatram se već sad vernim čitaocem, bode oči (i u drugim tekstovima).

    S.M.
    2. јуна 2012. at 20:15
    Одговори

  2. Korigovano. Hvala Vam na napomeni. Ponekad pobrkam verzije tekstova koje objavljujem.Znate kako je.

    Aleksandar Novakovic
    3. јуна 2012. at 11:06
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.