Ovo je vreme paklenih pisaca

Filed under: afirmator,broj 01 - april 2012,satira |

Napokon s ponosom možemo da kažemo, bez ikakvog ustručavanja, da su se svi slojevi društva u Srbiji opismenili. Svako je dobio svog omiljenog pisca po rodbinskoj vezi ili dugogodišnjem prijateljstvu. Komšije pisci su postali uobičajena pojava, idu od vrata do vrata priređujući književna jutra, podneva i večeri za svoje drage komšije. Knjige su postale sredstvo plaćanja među komšijama. Svako će dobijanjem knjige platiti za pravljenje buke u vreme odmora. I onaj ko jeste i onaj ko nije pročitao (ni) kućni red teško će mu pasti ovakav način neodložnog plaćanja.
Dakle, pisci su odavno pročitani pa sad svaka domaćica ili pevaljka, svaki paor ili kriminalac znaju kako se piše knjiga. Kod romana i priča radnja se zakomplikuje negde u sredini, kod poezije se komplikuje od početka do kraja, a aforizam je suviše kratak da bi se uopšte nešto komplikovalo, zato često ume da bude prost. Sve u svemu, piše se malo u redovima, malo između redova, gde su slova sitnija i od onih u ugovoru kojima je ispisan najvažniji njegov deo, takoreći nevidljiva. Zato više nikome nije do čitanja knjiga, sada su svi prešli na pisanje. A i čista je ekonomska računica sa rešenjem kako prebroditi krizu. Promotivna cena knjige 200 dinara puta tiraž od 500 komada, i tako svaki mesec. Fina plata za naše uslove kako dolikuje pismenom čoveku od A preko Š pa nadalje. Ali kome uvaliti knjigu? Od koga iskamčiti tu platu?
Nakon svega dolazimo do zaključka da knjige pisaca iz redova rodbine, prijatelja i komšija niko ne kupuje, ali bez izuzetka svi plaćaju. Hteli, ne hteli. Knjige uglavnom završe kao neželjeni pokloni, srećom često uvijene u šareni celofan koji će poslužiti dobitniku knjige da u njega uvije neki drugi poklon. Mali deo njih završi u nekoj biblioteci među najčitanijim naslovima, ali samo ako je naslov odštampan sa strane na korici pa još ima neki uvrnuti naslov, kao na primer „Knjiga za mlade i stare, besplatno i za pare“. Ostale brutalnosti prema knjigama su plod mašte njihovih suđenih autora.
Kako vreme bude prolazilo i kako bude rastao broj pisaca, tako će i biblioteke morati da se prilagode zahtevima tržišta. Pored čitaonice svaka biblioteka će morati da odvoji jednu prostoriju za pisaonicu, ili da postavi kabine za tu namenu. Tu bi pisci dolazili i pisali svoje knjige na brzinu, baš onako kakve su njihove potrebe usklađene sa pakleno brzim tempom života, a u stilu „sve što napišem to i objavim“. Kasnije bi se tu razvilo i pisanje knjiga po želji:
– Dobar dan!
– Dobar dan!
– Ja bih da pročitam neku knjigu o boljem životu u kojoj se svi zalažu za mir u svetu, ali da nisu manekenke.
– Nema problema, dođite sutra prepodne, knjiga će biti napisana.
– Hvala, doviđenja.
I tako, biće knjiga, al’ pisaca biti neće.

Vladica Milenković

Fotografija Milivoj Kostić

One Response to Ovo je vreme paklenih pisaca

  1. Pingback: Активности, април 2012. | Књижевно-уметничка асоцијација АРТИЈА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.