ОКРЊЕНЕ БИОГРАФИЈЕ ЈАХАЧА ПАЊЕВА

Filed under: Broj 74 – maj 2018,kritika |

    ,,Окрњене биографије јахача пањева“ су шира, три пута већа верзија првобитних мемоара под насловом ,,Крње биографије јахача пањева“. Са знатно јачом приповедном структуром. Док је прва књига мешавина приповедака и мемоарских бележака, друга су мемоарске приповетке или исприповедани мемоари са јачом, књижевном, фикцијском и романескном структуром.

Писац се враћа догађајима из далеке прошлости, и 2015-те, више од 10, заправо 12 година иза прве књиге (КРЊЕ БИОГРАФИЈЕ ЈАХАЧА ПАЊЕВА), поново али на дубљи, шири и још хумористичнији начин описује исте, што се огледа не само у временском размаку, него и у формалном облику. Наиме, догађаји остају исти, у књизи, они се не гомилају, не смењују новима, али су поновним и посве другачијим начином обрађени уместо на стотинак – на 350 страна.

За писца је најтежи посао да се враћа ономе што је већ једном написао. То је посебан напор. Посебна врста тежине. И посебна врста одговорности. И страха од понављања у истом. У том смислу, Тасић је успео да превазиђе себе и да након козерије и хумора које је дао у КРЊИМ БИОГРАФИЈАМА ЈАХАЧА ПАЊЕВА дода још аутоироније и свежине у детаљима, у новим, ОКРЊЕНИМ БИОГРАФИЈАМА ЈАХАЧА ПАЊЕВА. Што је чини потпуно новом књигом, на триста педесет страна, за разлику од стодвадесет у првој књизи. Обично писци када већ обрађују неку своју ранију идеју теже да је преполове или још више умање и сажму, али је овде писац умножио и утројио, утростручио формалне и семантичке аспекте већ написаног. У том смислу ОКРЊЕНЕ БИОГРАФИЈЕ су потпуно нова књига.

Сам њихов наслов је већ једна иронија сама по себи. Наиме, ако су прва књига КРЊЕ, ова, друга, проширена су ОКРЊЕНЕ. Иако су оне заправо супротно од КРЊЕ – три пута шире и комплетније. Чиме се писац игра величином човековог живота и појединачних сећања у огромној космичкој бесконачној пустињи.

Тасић је артикулисао готово све у овој књизи. Зато је она и тачно три пута већа од прве, КРЊИХ БИОГРАФИЈА ЈАХАЧА ПАЊЕВА. ОКРЊЕНЕ : КРЊЕ. И пророчанске мисли Стјепана Месића, партијског криминалца и једног од првих ,,тајкуна“. И прве протесте против Титовог режима – погађате – не погађате! – не ради се о 1968-ој, већ о 1954-ој години и великим протестима Студентског града због лоше хране за студенте у мензи. И учествовање на радној акцији у Падинској скели 1948. године. И крај једне и друге Југославије. И крај Краљевине и крај Титове СФРЈ. И крај треће Југославије – СРЈ. И крај Другог светског рата и Трећи рат Немачке против Србије 1999. године.

Сам крај рата у Лесковцу 1944. године уско је везан за главну тему и главне ликове ове књиге а то је прва генерација лесковачких гимназијалаца која крајем рата креће у школу (1944.-1952.), генерација којој су МЕМОАРИ или МЕМОАРСКИ РОМАН ОКРЊЕНЕ БИОГРАФИЈЕ ЈАХАЧА ПАЊЕВА посвећени. И подређени.

У мемоарском роману ОКРЊЕНЕ БИОГРАФИЈЕ су дата три времена: комунистичко (послератно), посткомунистичко (ратно) и капиталистичко (време распада и пада петооктобарске Србије до данас).

Приповедање креће сасвим природно ( in medias res ) јер крај и окончање рата у Лесковцу (1944) значи и обнову живота и упис деце у школу – и стварање ове прве и чувене послератне генерације лесковачких гимназијалаца – комично назване ЈАХАЧИ ПАЊЕВА.

Ово је заправо ТРЕЋА књига о ЈАХАЧИМА ПАЊЕВА.  ДРУГА – формално. Књижевно и издавачки гледано. Прва књига – КРЊЕ БИОГРАФИЈЕ, иако је једна, у свом настајању има 2 дела и 2 књиге унутар једне, како се у њеном другом делу сведочи. Наиме, Тасићу, коме су школски другови и другарице наменили да напише причу о њиховој генерацији, замерили су многошта у првој верзији КРЊИХ БИОГРАФИЈА, коју им је доставио необјављену. Због њихових жалби и замерки написао је наставак – њен ДРУГИ део, који је требао да исправи ,,недостатке“ и замерке неких од чланова генерације, љутих због изнетих ставки о њима и њиховим ,,биографијама“. Та два дела, оригинални, први (ЈАХАЧИ ПАЊЕВА), и њен наставак, други – КРЊЕ БИОГРАФИЈЕ – чине прву књигу КРЊЕ БИОГРАФИЈЕ ЈАХАЧА ПАЊЕВА (2003). У том смислу би се ова ДРУГА КЊИГА (,,Окрњене биографије јахача пањева“, 2015), могла назвати и њен ТРЕЋИ ДЕО, ТРЕЋА КЊИГА. Тако су приче о ЈАХАЧИМА ПАЊЕВА и лесковачкој генерацији одјахале и до Бора (2003.) али и кроз објављивање друге књиге и до Младеновца (2015).

Може се рећи да ОКРЊЕНЕ БИОГРАФИЈЕ и нису никакав наставак, сем формално-технички, КРЊИХ БИОГРАФИЈА. Већ потпуно самостална и аутохтона књига. Јер, како би књига, која описује исте догађаје и епизоде, не додајући много нових, имала не мање већ три пута више страница од прве? (340 : 115)

ОКРЊЕНЕ БИОГРАФИЈЕ ЈАХАЧА ПАЊЕВА имају 4 димензије:

  • генерацијско-породичну
  • историјску
  • политичку
  • и књижевно-историјску (поглавља ,,ИВАН ИВАНОВИЋ“ и о БРАНКУ МИЉКОВИЋУ – ,,Рана сенка Принца српске поезије“).

Ипак, и пре свега, то је прича о малим обичним људима, о животу, о смислу постојања. Меланхолично – поетична скаска о нестајању људи, пријатељства, читаве једне генерације али и земље и народа какав је био, који нестаје чак и пре него што они нестају. Меланхоличка али не и патетична. Неспрестани хумор и козерија истискују осећај патетике који би можда нагрунуо из сете, туге, суза и меланхолије.

И сам назив књиге је козеричан – ОКРЊЕНЕ – Како може бити ,,окрњено“, умањено – оно што је ТРИ ПУТА ВЕЋЕ? Козерија није само у делу, она је и у надимку писца. Ово је једино његово од 15 дела које је потписао са додатним именом – надимком из гимназијских дана – Козерија – Драги Тасић КОЗЕРИЈА. Козерија је двострука. Сем тога, једино је еп о крвавом распаду СФРЈ потписао именом своје баба Стеване и њеним девојчким презименом (Стеван Ћирковић ЈЕСТОНИЈА, АТЛАНТИДИ И БАЛКАНИДИ). Осталих 13 књига као Драги Тасић.

Све је удвојено и утројено у овој књизи у односу на ону прву писану о 50-ој годишњици матуре објављену 2003. године (1952-2002). У том смислу су се и МЕМОАРСКЕ ПРИЧЕ (,,Крње биографије јахача пањева“) трансформисале у МЕМОАРСКИ РОМАН или РОМАН-СЕЋАЊА (,,Окрњене биографије јахача пањева“). ОКРЊЕНЕ са романом ИЗМЕЂУ ДВА БЕЛА БРЕГА и са епом БАЛКАНИДИ И АТЛАНТИДИ су најобимније и најопширније Тасићеве књиге. Укупно њих три имају око 1000 страна.

Постоји неколико дефиниција мемоара које Тасић, директно или индиректно, свесно или несвесно, даје у овој књизи. Тако на наговор школског другара МАЦКА да је он тај који треба да напише ,,монографију“ о њиховој ђачкој дружини одговара му да му не пада напамет да пише ,,читуље“. Тако да већ имамо две дефиниције мемоара у старости о ђачкој младости, монографија и читуље. Касније ће бити још њих, одредница које сам писац или други у књизи дају овој врсти мемоарског романа. А са тим имамо и метатекстуалност – свест о књизи, књигу О књизи, усред саме књиге.

 

Метафорично ,,јахање пањева“ и то:

  • ,,дрвених пањева
  • ,,балвана на реци
  • ,,бесних кобила
  • ,,спортских справа
  • све до ,,факултетских диплома“,

 

 

представља симболику безбрижног и далеког детињства и брзо одрастање и узјахивање у живот, а из живот у старост и смрт. Односно, метафора о томе колико живот брзо пролази. Прво су јахали ,,пањеве“ у Грделичкој улици преко пута попове куће, затим кад су мало порасли – већ сада – ,,балване на реци“ а касније ,,бесне кобиле“ да би у школи узјахали ,,спортске справе“ а после су ,,узјахали“ и ,,факултетске дипломе“. Касније, ,,кад сам се запослио у државној служби“, пише Козерија, ја сам узјахао и ,,државни мопед“.

Посебно је интересантна судбина прве послератне директорке лесковачке гимназије, професорке биологије: Она добија шамар од једног ученика због свог говора на часу, али и отказ, због тог њеног проговарања противу самоуправног социјализма и режима комунизма.

У самом поднаслову овог ,,мемоарског романа“ пише ,,козерични роман“, али је ово много више роман у коме се Тасић пита о суштини живота, да ли има смисла, да ли је имало смисла и било вредно труда живети? Тасић види живот као ,,бесомучно лутање и батргање“, дакле као ,,бесомучно лутање“ и ,,бесомучно батргање“. Мислим да тај глагол БАТРГАЊЕ довољно сам говори. Ово је можда његова најискренија књига. Он се пита, са једне стране, да ли је било вредно живети, а са друге, да ли тај крај долази природно, тј. да ли га дочекују ,,мирно“ и ,,у стању блажености“? Заправо се пита да ли је живот ,,природан“ и још више да ли је смрт ,,природна“? То су два велика филозофска питања. У једном ништи живот, у другом ништи смрт. Заправо показује да и у 9. деценији живота осећа велику жељу за животом, макар и кроз сећања. Истовремено, пита се шта су оставили млађим, својим генерацијама… ,,СВЕТЛЕ РУШЕВИНЕ“, каже, и сведочи ,,ПРОПАДАЊЕ ПРОМЕЊЕНОГ ТЛА“ (тј. пропадање Србије и Југославије) у ,,ЈАЛОВОСТ“. ,,Пропадање промењеног тла у јаловост“. ЈАЛОВОСТ = старост, у једном семантичком смислу, али и ЈАЛОВОСТ = у другом, секундарном, вишем семантичком смислу – ј а л о в о с т = као пропадање земље, државе, народа који више није што је био, и који нестаје ,,у коме пропадају градови и села“, а ,,Србија гаца деценију и по мочвари за коју не зна ни чија је“!!!

Роман ОКРЊЕНЕ БИОГРАФИЈЕ кроз сва три, па и кроз мањи путописни унутарњи део носи неке историјске и судбоносне алузије које се провлаче кроз цело дело. Обилазећи музеј костура-трофеја убијених животиња Франца Фердинанда у Прагу, намеће се закључак да се и са њим поиграла Судбина, тј. да је он волећи да страсно убија животиње, на крају и сам био уловљен и убијен. Или, она судбоносна алузија, када један од јахача пањева, од гимназијалаца генерације, школских другова, говори да је у животу био директор школе. ,,Дакле и ми смо били некоме директори“, иронично констатује Драги Тасић Козерија чувши и добивши то сазнање на 50-ој годишњици матуре, како се судба поново на неки начин поиграла са смислом.

Кроз сваку нову и новију прославу матуре, које су ретке, и на сваких 5 или 10 година, посебно кроз ,,педесетогодишњицу“ и ,,шездесетогодишњицу“ и ,,шездесетпетогодишњицу“ матуре, њих, сада осамдесетогодишњака, је све мање и мање… Присутних, а то у њиховом случају значи живих. Тако их је на једној 30-ак окупљених, а на следећој тек 22-двоје. На једној од годишњица чак један од њих, Вита Шипа, бива жив на прозивци ујутру у школи, а већ увече га нема међу слављеницима на вечери ,,Код Зајца“. То место, ,,Код Зајца“ обележило је све њихове матуре и обе ове књиге, првобитно коју је требало да напишу двојица другова 2002. године али су умрли и нису је завршили, па ју је сам и од почетка написао Драги Тасић. Из годишњице у годишњицу матуре, смрт их неумитно коси и смањује им број или како се у једном месту у књизи каже ,,густину“. ,,Како се густина наше генерације смањује“, каже писац, они, још живи међу њима и преостали се, све више поштују и воле међусобно, па чак и оне које никад нису волели. Између 50-те (2002.) и 60-те (2012.) годишњице матуре десетину њих је умрло. Слика о нестајању једне генерације је велика, општа, шира, тужна друштвена слика неумитности људскога живота и нестанка истог. У тим годинама свака слика је ВЕЋА. Сваки осећај је ВЕЋИ, ЈАЧИ. И године су ВЕЋЕ. Они су ,,ОСМАЦИ“ али не осмаци VIII разреда гимназије, већ осмаци по деценијама. Тако, када се договарају да би требали да почну да се састају на 1 а не на сваких 5 година, пошто их смрт неминовно коси, и да треба да гласају да ли да се састају у месецу мају или у месецу роштиљијаде, одједном одустају јер је ,,свима доста гласања“. Доста су гласали, осамдесетогодишњаци. Доста им је и политике, и гласања. Иронија је јасна. Као и када се два ОСМАКА помире, два ОСАМДЕСЕТОГОДИШЊАКА, Козерија и Вушко, због свађе око тога што га је Козерија у књигу КРЊЕ БИОГРАФИЈЕ ставио као Вучковића и ВУЧКА, а он је ВУШКОВИЋ и ВУШКО. Сенилност година и пермутација информација у функцији су артикулације хумора и иронизације.

Хумор година и хумор сенилности кроз сталну аутоиронију употпуњују и нарцисоидности песника и писаца, појачане особинама и карактером старости, у случају Џавалије и Тасића, када Тасић књигу песама Томе Цветковића Џавалије назива у преписци ЗЕМНИМ ВРЕМЕНОМ  а Џавалија Тасићеву књигу БЕЛИМ ПОТОЦИМА, тј. ИЗМЕЂУ ДВА БЕЛА ПОТОКА. Тек након година се међусобно појаснили и разабрали објашњавајући један другоме и један другога исправљајући да Тасић није написао БЕЛЕ ПОТОКЕ него БЕЛЕ БРЕГОВЕ ИЗМЕЂУ ДВА БЕЛА БРЕГА а Џавалија ЗЕМНО БРЕМЕ  а не ,,ВРЕМЕ“.

Писац ове књиге види разлику између две земље и два друштва, два времена и две Србије у којима је живео. Ово БУВЉАЧКО ВРЕМЕ његове старости, српско друштво које пропада у 21. веку, и ВАШАРСКО ДРУШТВО његове младости пуно раскоша, среће и људскости, време I половине и средине XX века, након али и пре рата. Дистинкција:

ВАШАРСКО     :      БУВЉАЧКО

ДРУШТВО               ДРУШТВО

Случај Љиље Ишљамовић у роману је такође комичан и козеричан. Чак траги-комичан. Пошто је у причу уплетен и њен мртви муж. Она зове Тасића због КРЊИХ БИОГРАФИЈА, иако јој је муж преминуо и није међу живима, она се плаши да ће га због тамонаписаног о њему ПАРТИЈА поново и по други пут и после смрти осудити (партија која више не постоји), иако је већ нова власт и 2003. петооктобарска деценија и година. Комику појачава то што она упорно инсистира и зове телефоном Тасића од њега тражећи да издавач или он сам те делове избрише, замени или укине, иако је књига већ објављена и раздељена. И тражи, ако то све није могуће, да онда њој буде дозвољено да добије примерке и да те делове обоји фломастером у бело. Што све показује и какве је све Козерија имао препреке да напишу ову прву (КРЊЕ) али и другу (ОКРЊЕНЕ) БИОГРАФИЈЕ књигу.

Тасић наставља козерију причом о држави СРБИЈА И ЦРНА ГОРА у којој обе државе воде кампању, свака своју и супротну, Србија да остане у заједничкој држави, а Црна Гора да се одвија од ње.

Значајно поглавље чини оно о сећању окружног лесковачког судије Марисава Стојиљковића МАЦКА који је открио малверзације Стипе Месића и другог Стјепана, Стјепана Веблеа, у познатом ДОСИЈЕ В Е Б Л Е случају, за који се Месић извукао. 1969-те године Месић још говори судији Мацку, судији окружног суда Лесковца, да је узалуд долазио у Хрватску, и да га никад неће осудити што је он, градоначелник Славонске Ораховице у Далмацији, крађом извлачио машине и милионе динара из лесковачких фабрика преко свог послушника Стјепана Вебела у Далмацију и Ораховицу за градњу својих фабрика и богатства. Прича открива мрачну тајну Стјепана Месића, првог човека Југославије пред распад 1991-ве, као и то да је Југославија имала своје ТАЈКУНЕ и државне КРИМИНАЛЦЕ и ЛОПОВЕ  и да је Стипе Месић био први од њих. Као и то да је 22 године пре распада СФРЈ знао да ће се она распасти а што обесно и надмено изговара Мацку у лице, и да га Хрватска никад неће осудити за криминал, јер Хрватска има своје законе, а он има генерале ЈНА, који су чланови његове породице, једне из усташа, друге из партизана, који ће га у сваком случају и опасности заштитити.

Тасић своје мемоаре in vivo дефинише као спој две стране, два осећаја, две атмосфере, заправо као ,,грумен“ ,,носталгије и весеља“, дакле ,,туге“ и ,,среће“. На једном другом месту је назива ђачком књигом а на трећем ђачким споменаром, на четвртом га назива ,,ђачким романом“,  ,,нашим ђачким романом“. Све су то дефиниције ,,ђачких сећања“ или ,,ђачког романа“ на различите начине. ,,Ђачка монографија“. ,,Ђачки споменар“. ,,Књига о гимназијској дружини“. ,,Крње биографије јахача пањева“. То што Козерија и школски другари Мацко, Пикља и остали не могу да се сложе да му дају један наслов жанра, опис књиге, ,,те наше књиге“ већ му индиректно кроз роман дају више назива и описа говори о сложености и шареноликости ње саме и онога што треба да опише, односно колико су богата животна сећања да се не могу стрпати у један кош, у једну раван, у нешто једносмерно и једнострано. Уско, скучено. На једном месту назива ове мемоаре и ,,монолошка прича“, а на једном другом су то ,,скривене чињенице појединаца наше школске дружине“. Као што видимо, у МЕТАТЕКСТУАЛНОЈ причи О причи, свести о мемоарском роману у самом роману, има на десетак варијација назива и дефиниција жанра онога о чему се ту пише.

Једна од најпоетских реченица у роману је:

   ,,Нешто је свакога, затегнутог личном судбином, закинуло на кантару живота.“

Постоје још неки називи жанрова мемоара или сећања који су дати у књизи, нпр. ,,разговор који водим сам са собом“ или ,,знак о нашем постојању“. Заиста је богата и интересантна чак и за теорију књижевности благодатна ова шаренолика игра назива и различитих дефиниција самог жанра сећања, мемоара, мемоарског романа, романа-сећања, мемоарског ђачког романа.

На крају, то није само прича о појединцима и генерацији (други део романа дословно доноси по причу о сваком појединачно) већ и прича о различитим матурским вечерима и годишњицама које обележавају, али кроз све њих заправо и прича о једној непрекидној матурској вечери која вечно траје и тиња у сећањима и обухвата и све оне пре и после ње, и ону прву и ону последњу, када се последњи и  преостали од њих буду угасили.

Проф. Милош Ристић                                                                    

20.4.2018.                                                                                              

У Крушевцу

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.