ОД КАМЕНА СМРТ, ЋУТЊА И СТРУЈ, Чедомир Јаничић

Filed under: 2015,afirmator,broj-44-novembar-2015,poezija,poezija i proza |

 

ОД КАМЕНА СМРТ, ЋУТЊА И СТРУЈ

 

Празне дупље зјапе

Мартовски дан

Букети каранфила

Младићи одасвуд

Јапанске љубичице

Post mortem

Мала лица у

Смеђим саксијама

 

Камене клавијатуре

Пијачних тезги

Смеће од зелени

Урин и псета

Свирале овога града

 

Ветрић иза угла вреба

Подмукло лице

Пусто и слепо

Прљаво поподне

 

Ништа се није пробудило у мени

Струје теку некуда далеко

Амазони суза

Космоси плача

Зјапе слепе старице марта

Зјапе сати

 

СЛАВА НЕ ПРОЛАЗИ

 

Потписујем књигу песама.

Туђу. Своју немам.

Некој старој луди.

Мухосерине старости

На блаженом лицу.

 

„Хвала вам, о најлепше вам хвала,

Господине Толнаи!“, понавља та

Изгубљена душа.

 

Стара луда!

 

ПУТОПИС ИЗ ПОДРУМА

 

Нисам видео Италију.

Италија је далеко.

Има разлога што

није близу.

Ништа није близу.

Није ни Италија.

 

ГАМЕЛАН – ЛЕТЊИ ДАН

 

Гамелан.

Исто што и трешња и завичај.

Звон далеке чежње,

Таласи и песме.

Гамелан, гонг пред гозбу,

Улазак цара, Камерленго.

Магелан – летњи дан

По Њој се зове.

 

ТАЈНО ДРУШТВО

 

Све смо упропастили.

Сви ми заједно.

Успешно заташкавамо

Боље од себе.

Долазе и младе снаге.

Доста је простора,

Биће за свакога по нешто.

Лажно се представљамо.

Фалсификујемо.

Нападамо најслабије.

Летујемо на смену.

Будни смо.

Читамо новине с рупицама за очи.

Код куће базди смеће.

Млади тренирају и зноје се.

Хиљаде склекова окивају руже.

Челична чела покривамо чалмом.

Ми – рањеници столећа.

 

ПЕПЕЛНИЦА

 

Лозу моје поезије напала је

Пепелница.

Вулгарно ми би прече од

Узвишеног.

 

Мало њих је криво за то.

Можда онај мали

Поштар

Који ми једном намигну

Кад обојица стајасмо

Иза леђа

Неке упадљиво свечано обучене

Девојке.

Носила је велики букет ружа и

Гербера.

 

Нисам знао ништа боље,

Избацих језик као да ми је

Мука.

Мали поштар се закашља од смеха,

Врата се негде у висинама

Зграде

Треском затворише од промаје.

Тако страшно опалише,

Као пиштољ с небеса.

 

НЕЋЕ МОЋИ

 

Неће ме пронаћи.

Траже ме и вребају.

Поставили заседе, ставили

оно што волим, мамац.

Не дишу. Надају се успеху.

Моја кожа још без шиљка.

Витак сам и пролазим

кроз страже.

Умакао сам.

Још једном.

И још једном.

Добар сам!

1 (2)

 

Чедомир Јаничић, рођен у Задру.  Основну и средњу школу завршио је у Сомбору. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је историју уметности.

Објављује радове у књижевним часописима. Запослен је као кустос Галерије савремене уметности Градског музеја Сомбор.

Објавио е-књигу прича Et in Arcadia Ego, у издању ,,Медиа Арт Контент“, Нови Сад, 2015.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.