O špijunima i drocama

Filed under: afirmator,broj 04 - jul 2012,društvo |

Piše: Milan Balinda

Opšte je prihvaćeno da je najstariji zanat na svetu – prostitucija. Odmah za tim sledi špijunaža. Tokom istorije te dve grupe zanatlija nikada nisu ostale bez posla, mada ih otvoreno niko nije voleo. Biti nazivan kurvom ili špijunom najgore su uvrede i te su etikete opasne po život. Tokom istorije prostitutke su s vremena na vreme ubijane, bilo kamenovanjem, bilo spaljivanjem, bilo vešanjem. Ipak, prostitutke su ponekad jedrile preko tihog mora, naročito kada su uspevale da ih nazivaju kurtizanama ili gejšama. Špijunima nikad nije opraštano. Čak ni onda kad su nosili kamuflažne nazive kao što su tajni agent, ili oficir. Bez sumnje, čak i oni što su ih progonili, ponekad su im se tajno divili.

Biti seksualna radnica, ili ljubavnica noći, tokom prošlog veka, nije, uglavnom, donosilo oreol sveca. Ili svetice. I dalje su kurve bile kurve. Međutim, biti tajni agent već je druga priča. Tajnog agenta mogu da mrze na protivničkoj strani, ali su jako dragi sredini za koju rade. Prošli vek doneo je najveći broj špijunskih legendi. Onih pravih i onih iz knjiga, sa filmskih platana i kompjuterskih igrica. Svi su klinci, u svoje vreme, hteli da budu „tajni agent Njenog kraljevskog Visočanstva“. To bi bilo – engleskog. Ko nije od dečaka hteo da bude Bond? Džejms Bond. Tajni agent 007. Okružen mnogobrojnim lepoticama.

Špijuni su od nedavno postali popularni čak i kad su kurve. Istina, mnoge kurve, još od starog doba, vrlo starog, slate su na špijunske zadatke, a mnogi tajni agenti su se kurvali – na obe strane. Kad špijun radi za dvoje gazdi, onda je on dupli agent. Kurva bi bila ništa više od – kurveštine. Bez sumnje, prostitutke ipak ne bi trebalo da osećaju položaj špijuna privilegovanijim. Špijun, kad ga uhvate, uglavnom dobije metak u glavu. Kazna za prostituciju je mnogo blaža, a negde se i ne postoji. Špijunima se ne oprašta. Čak se i sociolozi ponekad slažu da se ne kurva svako samo zbog para. Ne samo zato što dolazi iz „siromašne radničke porodice“. Neko ode u kurve jer vole taj zanat. Sa špijunima je isto, ali i njih mogu da prisile kao belo roblje.

Mnoge prostitutke su ćutljive jer ne vole da se odaju. Mnogima nije do priče. Ali, ima ih i koje se raskokodakaju. Za razliku od njih, špijuni ćute kao da su im usta zalivena. Osim, kad im u ta usta sipaju otopljeni metal, kad im nabijaju klince pod nokte, kad im ponude da promene poslodavca. Dalje, komšiluk zna ko je kurva. Za one za koje komšinica tvrdi da je špijun – uglavnom to nije. U svakom slučaju, više znamo o istoriji prostitucije nego o špijunaži. To ne znači da ne postoje dokumenti o špijunima i njihovim tehnikama. O tome je pisao kineski spisatelj Sun Cu. Stari Egipćani su imali razvijen sistem prikupljanja tajnih informacija. Jevreji su takođe koristili tajne agente. U Japanu su nindže često korištene na špijunskim zadacima.

Ali, nikada kao tokom 20. veka špijuni nisu bili u većoj potražnji. Dva svetska rata, nekoliko manjih, tuce lokalnih ratova, Korejski, Vijetnamski, rat u Avganistanu, Iraku, par ratova na Balkanu … ali, najveća zasluga za razvoj špijunaže pripada Hladnom ratu. Špijunske organizacije dobijaju oreol svemogućih ustanova. Nastali su, između ostalih, KGB, CIA, MI6, MOSAD … Oko njih su se, s pravom ili uz preterivanja, stvarale čitave mitologije. Ko je sumnjao da CIA može da uradi bilo šta osim da prouzrokuje pomračenje sunca. Neki su verovali da su i to mogli. Za sovjetski KGB se znalo da drži sve konce u rukama. To je donekle i bilo tačno. Postojalo je verovanje da su Izraelci provalili u sve svetske tajne. Da engleski MI6 ima najbolje komandose…

Danas je Hladni rat završen. Sovjetski Savez je „kaput“. Znamo da su najmanje 350 Amerikanaca, koji su radili u administraciji predsednika Ruzvelta, bili agenti Moskve. Ne znamo tačno koliko je američkih špijuna uhvaćeni na teritoriji Sovjetskog Saveza i u ostalim zemljama komunističkog bloka, ali znamo da je cifra visoka. Od nedavno nam je poznato da je CIA znala ime pod kojim se u Argentini skrivao Adolf Ajhman. Znali su i gde je stanovao, ali to nisu hteli da kažu Izraelu. Takođe znamo da su, nakon Drugog svetskog rata, mnogi nacisti radili za američku obaveštajnu službu. Koliko njih je radilo za Istočnu Nemačku (i Sovjetski Savez) nije najtačnije utvrđeno, ali bilo je dosta takvih. Danas svet, nakon Hladnog rata, radi ono što je oduvek radio – svako svakog špijunira.

Većina današnjih špijuna radi po kancelarijama. Nose odela, bele košulje i kravate. Neki su računovođe, neki matematičari ili kompjuterski programeri, neki geografi. Većina su na analitičkim zadacima. Odnosno, analiziraju prikupljene informacije. Milioni podataka dnevno se sruče na stolove jadnih špijuna koji treba da ih analiziraju do kraja radnog vremena. Svet tajnog agenta i nije više tako uzbudljiv kao što je nekada bio. Većina informacija stižu kao posledica telefonskih prisluškivanja, satelitskih snimanja, presretanja elektronske pošte. Retko kad stignu i podaci od ostarelog Jevreja koji već dvadeset godina prodaje jabuke na jednom uglu u Damasku. Kad od njega, za koga niko ne zna da radi za Mosad, stigne neka informacija, onda veliki šefovi poskoče iz svojih fotelja.

Današnja elektronska tehnologija omogućava da se informacije bolje sakriju, ali isto tako i omogućava da se lakše otkriju. Teže je sakriti tenk ispred stalno budnog oko špijunskog satelita, ali se intenzivno radi i na tom problemu. I dalje je mnogo teže primetiti parče papira koji stari prodavac jabuka tutne u ruku „bezbrižnoj turistkinji“. A koliko li toga pripiti diplomata može da ispriča na jastuku uz vamp violiskinju. Glumljenje Vašingtona da nije znao da Sadam Husein ne poseduje oružja za masovno uništavanje, tvrde stručnjaci, je čista laž. Znali su da ih nema. Mnogi tvrde da se u posedu CIA nalazi snimak na kom Sadam Husein šapuće svojoj, tad novoj, ljubavnici: „Ma kakvo oružje za masovno uništavanje. Vidiš da sam go ko pištolj!“

Koliko god da svet u 21. veku poseduje neslućenu tehnologiju koja može, a i koristi se za špijunažu, ipak se u suštini ništa nije promenilo od doba Jude a i pre njega. Dva najstarija zanata u ljudskom društvu i dalje postoje i rade punom parom. To je dobra vest. Pokazuje kontinuitet nekih vrednosti civilizacije. I mada će jednog dana biti pronađen način da se zaustavi potencionalni ubica pre nego što izvrši svoj gnusni akt, nikome neće pasti na pamet da sebi uskrati blagodeti prikupljanja skrivenih informacija. Kad smo već kod toga, svet bez prostitucije teško je zamisliti. Možda neće biti „kamenjarki“ ali će kurvanja biti. To što se špijuniranje kažnjava metkom u glavu sprečilo je mnoge da se posvete špijunskom zanatu, ali biti tajni agent i nije za svakoga. Nikome ne trebaju špijuni kukavice. Niti kurve koje se nećkaju.

antrfile 1:

Zovem se Fleming. Jan Fleming

Rodio se 1908. godine u imućnoj i aristokratskoj engleskoj porodici. Bio je vrlo značajan špijun o čijoj delatnosti kao agent i vođa komandosa je dosta poznato, ali još nam izmiču „fini detalji“. Bio je poznati dopisnik agencije Rojters i kolumnista u par prestižnih novina. Bio je razočarenje za svoju majku koja je želela da nastavi porodični, bankarski, biznis. A on je, tokom većeg dela svog života pokušavao da postigne uspehe oca koji je umro kad je Fleming bio osam godina star. Potom se takmičio s bratovljevim socijalnim dostignućima. Javno se posvetio novinarstvu, ženama, viskiju i cigarama. Tajno je bio agent.

Pripisuje mu se da je, između ostalog, organizovao evakuaciju albanskog kralja Zoga. Takođe je poznato da je pisao poruke Vilijamu „Divljem Bilu“ Donovanu, upućujući ga kako da organizuje američku špijunsku agenciju OSS. To je bila neposredna preteča CIA. Kao zahvalnost iz Vašingtona je dobio revolver sa gravurom: „Za specijalne usluge“. Zatim se, mic po mic, preselio na Jamajku i tamo je, uživao u ljubavi i piću. Takođe je pisao špijunske romane. Kreirao je tajnog agenta 007. Prva knjiga o Džejms Bondu nosila je naslov „Kazino rojal“.

Zahvaljujući ogromnom uspehu svojih knjiga, Fleming je uspevao da živi raskošnim životom kojem je uvek težio. Kad mu je umrla majka, ispostavilo se da mu porodično bogastvo nije bilo potrebno. Nastavio je da pije, jede gurmanska jela i puši tompuse. Nikada nije prestao da voli prelepe žene. Umro je 12. avgusta 1964. Imao je 56 godina. Njegov sin jedinac izvršio je samoubistvo 1975. godine ubrizgajući preveliku količinu opojne droge. Žena mu je umrla 1981. Svi troje su sahranjeni zajedno, u senci jedne male crkve u Engleskoj, blizu granice s Velsom.

antrfile 2:

Kraljica špijunaže

Mada je u istoriji ostala kao najfamozniji ženski, i uopšte, špijun, Mata Hari, ili kako je neki zovu, Hari Mata Hari, možda uopšte i nije bila tajni agent. Još manje dvojni. Rođena je 7. avgusta 1876. u Holandiji. Zvala se Margareta Cele. Bila je vrlo bistra i lepuškasta devojčica. Imala je srećno detinjstvo do svoje 13. godine. Tada joj je otac bankrotirao i stvari su krenule nizbrdo. Kada je imala 15 godina umrla joj je majka. Otac, koji je radio kao radnik, nije mogao da se stara o svoje petoro dece i Margareta je poslata da živi kod kuma. Tamo nije sve išlo najbolje po nju i poslali su je da uči za vaspitačicu.

Vremenom se udala za holandskog oficira i s njim otišla da živi na Javi. Imali su dvoje dece, ali im je sin umro. Sumnjalo se da je decu otrovao ljutit kućni sluga. Ćerka je preživela. Brak nije funkcionisao i vratili su se u Evropu. Tamo su se razveli i ćerka je pripala majci, ali, kako otac nije hteo da plača apanažu, Mata Hari je morala da je vrati ocu. Zatim odlazi u Pariz. Tamo se 13. marta 1905. rađa lik Mata Hari (na malaji jeziku znači „oko zore“). Radila je kao trbušna plesačica skrivajući da ima vrlo male grudi.

Vremenom postaje kurtizana mnogim svojim obožavaocima. Volela je muškarce koji su mogli da pomognu održavanju njenog životnog stila. Kako je, kažu neke priče, bila i ljubavnica jednog nemačkog oficira koji je radio u obaveštajnoj službi, kad je počeo Prvi svetski rat, Francuzi su je nagovorili da špijunira za njih. Smatra se da njeni špijunski poduhvati nisu davali značajne rezultate. U špijunskim prepucavanjima između Nemaca i Francuza Mata Hari je bila žrtvovana. Uhapsili su je u Francuskoj kao dvojnog špijuna za Nemačku i nakon ubrzanog i nepravednog suđenja osuđena je na smrt streljanjem. Pre nego što je streljački stroj od 12 vojnika opalilo iz pušaka, Mati Hari im je slala poljupce.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.