O pivu, devojkama, stomacima i ostalom

Filed under: 2013,afirmator,broj 20 - novembar 2013,poezija,poezija i proza |

DOK ONA KASNI

 

Ne znam zbog čega mi toliko znači

 

Na dan kada sam je upoznao

bilo je mokro i hladno,

i mislio sam da je ružnija od svojih cipela.

 

 

 SEDAM PIVA PREK(R)ASNO

 

mamuran i težak

kao
drugi dan potopljenog

Titanika,
gutam

komad uglja
da smirim stomak

dve se debele mačke
sa stepeništa nadaju
da su različitog pola,
ili će morati da
zariju kandže
jedna drugoj

duboko,
duboko,
u brke

 

 

BALADA MLOHAVIM STOMACIMA

 

Ima tih ljudi

koji siluju svoje žene alkoholom,

kuhinjama i sudovima.

 

Ručkovima koje očekuju,

svojim platama,

svojom težinom i ogorčenošću,

svojim mlohavim stomacima,

time što su preslabi

za svet oko sebe.

 

Siluju:

Svojim fudbalom,

svojim automobilima,

svojim

potkošuljama i gaćama.

 

Siluju neuspelim

mokrenjem

kada neko stane

za pisoar kraj

njih.

 

Nedojebanošću.

Siluju jebačkim

hvalospevima.

 

Nedeljnim popodnevima.

 

Siluju svojim

lošim jebanjem.

 

 

 DEVOJKA S PREMALIM GRUDIMA

Ona lakira
puževima kućice,
i pušta ih nazad u travu.

Kućice duginih boja,
sjajne kućice,
mat kućice,
kućice plave,
kućice roze,
zavisi da li misli
da je muški puž,
ili ženski.

Kupuje ptice,
i pušta ih iz kaveza.

Bira one slabe,
bolešljive,
jer želi da im da
malo slobode
i pravog života
pred kraj.

Ako su rođene
u kavezu,
i ako su u kavezu bolovale,
makar da osete
nebo i da odžive barem
jedno leto,
koje vredi više
nego hiljadu
zdravlja u kavezu.

Pred spavanje me tera
da joj
pričam priču,
i traži mi da se
zakunem da nikada
neću prestati
da pišem.

I ja joj pričam
o tome kako se Pepeljuga
mučila, ali nikad
nije došao taj princ,
nego samo taj bivši
student mnogih
fakulteta,
koji je sad na birou,
i treba dvadeset i trećeg
da se javi istoj ustanovi,
i koji se ševercuje
po autobusima,
i štedi na
sopstvenim pertlama.

Gledam u
njene plišane igračke,
i kaže da više
nije devojčica
i da bi se rado
otarasila istih,
samo kad svaka
od njih ne bi
bila ličnost,
nego obična punjena,
plišana stvar.

Valjda je neko
kome si poverio
najveće tajne,
i ko je bio uz
tebe kad si plakao,
zaslužio
da bude ličnost,
tri puta više,
od onih koji
su te rasplakali.

Dvoje nas je,
ali uvek pravi palačinke
za tries-osmoro.

Zvala me kod sebe
u Njujork ili Džersi.
Ona će da plati
kartu.

Kaže, ako mi daju
pismo preporuke od izdavača
il’ nekog udruženja
književnika,
možda mogu da probam
sa svojim pesama tamo.

A bio sam ja po tim
Amerikama,
i sa svojim pesmama
krečio kuće,
rušio zidove,
zidao,
sendao zidove
i čupao toalet šolje…

Bio sam po Amerikama
i teško
da sam mogao
da obavijem svoju
poeziju oko
ruku krvavih
od žuljeva.

Ko konjsko oko
velikih.

Devojka sa malim grudima
i velikim srcem
– skoro kao ja nepotrebna svakom.

 

 

MOMCI MOJE DEVOJKE

 

Neću te izlečiti od muškaraca,

od kojih tako neizlečivo boluješ

ove zime u kojoj se snegovi

svakodnevno serviraju za doručak

bušnim cipelama u predgrađu.

 

Nisam (tvoj) gad i ne mogu ti pomoći.

Ne mogu te dokrajčiti niti osloboditi.

Samo sam inicijator dnevne doze

oksitocina.

 

Ja sam samo gorka pilula

koju ćeš progutati, ne bi li ona

tebe progutala pre spavanja.

Ti uvek gutaš.

 

Zvuci federa kreveta pod vama,

kao rzaji stotinu naivnih ponija

mojih osećanja,

sateranih

i survanih niz liticu realnosti…

 

Ti ih pronalaziš lako,

stupaš u veze i krevete

kao što menjaš tramvaje.

 

Gledam vas sad.

 

Tvoje ljubljenje s njim, brutalna

i sumanuta stvar, koliko i natpis

„WELCOME“ na otiraču pred

vratima klinike za prekid trudnoće.

 

Ostajem skamenjen od neprijatnosti,

dok mi on, između slojeva svojih

lažnih osmeha,

pruža ruku koja miriše na tebe

(ili su to samo dva prsta?).

 

Odlazim i on pravi komentar

o ritmu mog hoda i obliku tela pri istom.

 

Kao i obično, to radi podsmevajući se,

što je jedini način ne bi li sebe prikazao

što boljim.

 

Predugo me posmatra,

predugo ga posmatraš kako me posmatra.

 

Za jedan sretan par,

previše vremena gubite na mene.

 

Osećam se kao deo predigre.

 

 

ratko petrović

 

Ratko Petrović, rođen 1983. godine u Beogradu. Objavio pet knjiga poezije: „Katahreza“ (2013), „Paperja“ (2010), „Izgubljene intime“ (2009), „Tri godišnja doba i smrt…“ (2008), „Mala zbirka zabluda“ (2006).

Nagrade:

– Druga nagrada za poeziju (u kategoriji do 30 godina) SEDMI MEĐUNARODNI FESTIVAL POEZIJE I KRATKE PRIČE „DUŠKO TRIFUNOVIĆ“ (2013); – Pobednik 48. FESTIVALA KULTURE MLADIH SRBIJE (2009); – Pobednik književnog konkursa BANATSKO PERO (2008); – Treća nagrada 46. FESTIVALA KULTURE MLADIH SRBIJE (2007); – Treća nagrada (za kratku priču) književnog konkursa ULAZNICA (2007); i druge nagrade…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.