No,je ne regrette rien! (izveštaj sa Slobodne zone) Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: afirmator,broj 08 - novembar 2012,film,filmska kritika |

No (Ne), u režiji Pabla Larraina (Fuga, Tony Manero , Post Mortem) odlikuje oštar, dokumentaristički postupak, sa kamerom koja imitira štimung video –  kamere iz osamdesetih godina prošlog veka. Priča o padu Pinočeove diktature odvija se,nimalo slučajno, u marketinškoj agenciji. Rene, sin proteranog političara (Gael Garcia Bernal) koji radi u marketinškoj agenciji , priključuje se udruženoj opoziciji koju čini ne 19 kao negde na Balkanu već 17 stranaka. Cilj akcije je da petog oktombera (eto još jedne sličnosti) opozicija pobedi Pinočea na referendumu na kojem narod treba da odluči da li će prihvatiti da generalisimus Pinoče vlada još osam godina ili ne. I, gle čuda, na samom početku filma Rene ubeđuje klijente da progutaju priču o „Free“ žabokrečini, piću sličnom najpopularnijoj američkoj navlakuši. Konzumerizam, slike razuzdanih mladih fensera izblajhane kose, rok koncerti, kvazi- sloboda i kofein, soda i sumnjive materije u vašem krvotoku su oštro suprotstavljeni bednoj, porobljenoj zemlji Trećeg sveta koja je za vreme diktature izgubila preko 2000 ljudi, preko 30 000  je utamničeno a 200 000 proterano. Da, to je rezultat Pinočeove vladavine za kojom mnogi u Čileu i danas uzdišu kao što ovde mnogi lamentiraju nad ordijom diktatora koja je drmala Srbijom u različitim vremenskim periodima.

DOBRA VOLJA DIKTATORA ČINI ČUDA -SMRDIM SVUDA!

Elem, Rene, viša srednja klasa, razveden, samohrani otac, čija bivša predstavlja školski primer borbene revolucionarke, ima priliku da jednom u životu uradi nešto iznad površnih reklama. Pratimo njegov dvostruki život – on i radi za šefa, Guzmana, Pinočeovog medijskog satrapa (od nečeg treba hraniti dete) i za opoziciju. Na početku stvari funkcionišu ali , kako 15 minuta nma nacionalnoj televiziji  koje , u porno- terminu posle ponoći, dobija opozicija,  koristi na marketinški najbolji mogući način i polako budi  uspavani i zastrašeni narod, Rene je izvrgnut pretnjama, anonimnim telefonskim pozivima, policija ga prati i prisluškuje. Da stvari budu još luđe, ono što pobeđuje Pinočea, i to je i poenta cele priče, nije toliko dokumentovana storija o nedaćama kroz koje je zbog njega prošao narod ( izdvajam scenu sa majkama „nestalih“ za vreme Pinočeovog terora) koliko taj nonšalantni, nasmejani ton pun (američkog) optimizma. Tako u „No“ kampanji protiv Pinočea vidimo nasmejanu zlatokosu decu (u Čileu?), piknik sa bagetima u korpi, veoma visokog momka koji ponosno hoda sredinom autoputa (kao što reče Reneova bivša žena: “ Gde si našao tog grmalja? U Danskoj? Mi Čileanci smo niski. Gde se nalazi ta zemlja koju nam reklamiraš?“). Duga koja krasi simbola pobune (predstavlja šarolikost okupljenih partija),slovo NO,  je posebna priča. Jedan od Pinočeovih pristava je zbunjen:“ Da li je to pederska zastava? Komunistička pederska zastava? Liči na onu zastavu čileanskih Indijanaca… Da nisu u pitanju naši Indijanci koji su i komunisti i pederi?“) Iako na momente smešan, ovaj film nas, s druge strane suočava s policijskom brutalnošću u potresnoj sceni napada na opozicioni miting.

„PRIČA O UCVIJELJENOM DIKTATORU“ (epizoda popularnog stripa „Alan Ford“)

Obrt nastaje u trenutku kad, preko noći, rezultati referenduma, lažirani za Pinočeovu kamarilu (još jedna sličnost), postaju pravi. Većina je, ipak, za opoziciju? Otkud to? I kako se glava ratne avijacije tako nonšalantno obraća kamerama i kaže: „Oni koji su za „ne“ su pobedili. Mi sad idemo na sastanak sa Pinočeom“. Da, na kojem će ga, svi do jednog, napustiti što me opet podseća na nekog. No,batalimo tu priču  o pobratimstvu Srbijanaca i Čileanaca po diktatorima i pogledajmo ono što dolazi na kraju filma – „Čile, sreća je stigla“, da parafraziram zaraznu opozicionu himnu. Film se završava onako kako je i počeo: senjro Guzman i senjor Rene navlače mušterije na priču o telenoveli koja se reklamira u Džejms Bond maniru: na heliodromu ogromantne poslovne zgrade, sa nalickanim ženama i lažnim glamurom. I, tu se krije poenta filma:  ma šta da promenite, ta kapitalistička matrica ostaje. I, to nije nimalo slučajno: Pinoče je došao na vlast pučem u kojem je ubijen (ili je izvršio samoubistvo) demokratski izabran predsednik, socijalista Aljende, 1973. godine. Iza puča je stajala CIA. Čile nastavlja kapitalističku storiju nakon kratke i burne dvogodišnje levičarske skaske.Petnaest leta docnije, i Lenjinu bi bilo jasno da je komunizam odsvirao svoje. Amerikancima, samim tim, više nije potreban desničarski diktator. Mogu da ga puste niz vodu. Pod uslovom da sve ostane kako je i bilo. Samo da njega nema.  Ii bi tako. Pinoče je ostao komandant oružanih snaga još deset godina i doživotni senator.  I, uprkos pokušaju britanskih i španskih aktivista, nije osuđen za zločine protiv čovečnosti.Deca krvnika i deca žrtava sede i danas u istom Parlamentu. Sjajno rešenje je i kombinovanje igranog i dokumentarnog materijala, dakle, s jednim blagim pokretom kamere se selimo iz sadašnjosti, tj. igranog filma, u davna vremena pre 24 godine. I, koja je poenta? Baš u dokumentarcima. Diktatura je zanimljiva pojava -na početku, Pinoče se šepuri u uniformi, seče vrpce fabrika, slika se s decom, „druži“ sa pripadnicima nacionalnih manjina(američki starosedeoci, Polinežani sa Uskršnjih ostrva), prilično je „titoističan“ a na kraju svoje vladavine drži govor ravan Miloševićevom „od g…a će me pravite“ vapaju. Jedini način da pobedite takvog tiranina je da lažete naveliko. Problem je što, nakon pobede, istinu možete sagledati teže nego pre.I onda ste spremni da vam jednog dana zavladaju oni koji su pretili, hapsili, pravili paravojne grupe ili uništavali  nezavisne medije na osnovu zloglasnog Zakona o informisanju.

 

TVITUJ NAS, O UČITELJU!

Ai Veivei: Nije mi žao je zanimljiv , politički angažovan, medijski šarolik (snimci sa hendikema, profesionalne kamere, mobilnog telefona), dokumentarni prvenac američke rediteljke Alison Klejman. Danas kultni a do juče gotovo nepoznat umetnik, Ai  Veivei je jedinstvena pojava na kulturnoj sceni Kine. Uspeo je da ostane slobodan i stvara bez partijske kontrole i pritom postane svetsko ime. Njegovi saborci, potpisnici peticija i opozicionari, nalaze se u zatvoru. Čini se da je, od poznatijih umetnika,  u Kini ostao samo on. Njegovu usamljenost podvlači u filmu kako nezgrapna, ružna zgrada u kojoj je njegov dom i studio tako i kamera “Velikog Brata” kineskog Politbiroa te policijska kola nedaleko od kuće. Da se razumemo, Kina nije ona Kina o kojoj ste čuli tolike priče: čedo “Kulturne revolucije” , tvrda komunistička diktatura, maoističko ludilo milijarde podanika. Ona je totalitarna tvorevina koja je dizajnirana mnogo bolje od jevtinih proizvoda koje uvozimo. Trajaće koliko i kineski zid i  Zapadu je antipatična na simpatičan način. Okej, formalni komunizam, okupacija Tibeta i totalitarna kontrola sajtova i Interneta je tu, ali, Bože, i mi demokrate koristimo nadgledanje i cenzuru a vi, Kinezi, ako ste u kapitalističkoj priči, mi vam praštamo. U suštini, mi vam , kao drevnoj civilizaciji, toliko mnogo dugujemo. Milijarde i milijarde dolara.

I, baš u toj opštoj travestiji shvatam poentu priče: let the East meet the  West. Istok jeste postao Zapad ali je i Zapad pokupio (i kupio) mnogo toga sa Istoka. Samim tim, pozicija nezavisnog umetnika se menja. Veivei može, primera radi, da izlaže na Zapadu i bude uspešan ali više nema auru disidenta kao što su nekad imali umetnici iz zemalja pok. Varšavskog pakta. Vaistinu, kineski stvaraoci su odmenili,recimo ruske i poljske, na toj disidentskoj poziciji ali Sibirsa i njegovih pandana više nema. Danas  se to čini na finije načine: pozivanje na rušenje države (nobelovac Liu Sjaobo) ili nezakonita gradnja i finansijske mahinacije (Veivei) kao što su Pussy Riot zaglavile zbog uvrede verskih osećanja pravoslavaca. Sve po zakonu, po propisu. Ako želiš da menjaš ljude- ne odmeći se. Sve u okviru sistema. I vi na Zapadu tako jurite svoje? Patriot Act? Lov na crvene veštice? Rozenbergovi? Jedini spas, za koji se Veivei drži je Tweeter na kojem, s obzirom da ga kineske vlasti nisu suzbile, ostavlja poruke, fotografije, zapravo beleži ceo svoj život. Tako se mogu videti policajci koji ga prate, policajci koji su ga pretukli, Veivei koji se oporavlja posle operacije, celokupan postupak podnošenja tužbe za napad kineskom pravosuđu. I, kamera ne miruje, ni onda kad snima Veiveija, ni onda kad Veivei snima druge ili kad ga policajci snimaju (čini se da svaki treći kineski policajac vuče kamericu sa sobom). I tako, sve ono što smatramo ovisnošću i proizvodom trulog Zapada, u rukama Veiveija postaje oružje s kojim čuva svoju porodicu, sebe, svoj rad. Jer, svet u svakom trenutku zna šta se događa s njim.

Sam Ai Veivei ima sledbenike “aifanove” koji ga zovu Učitelju. Za mnoga dela koja je napravio smatra da nisu umetnost. Pa, ipak ,izložena su u prestižnim svetskim galerijama. Čini se da je on neka čudna kombinacija Majkla Mura (troublemaker, provocira vlasti, lupa vratima tamo gde se ne sme kucati , popisuje  žrtve  u zemljotresu  koji je odneo preko 70 000 ljudi za šta su, u velikoj meri, krivi država i  graditelji krhkih zgrada i snimio je dokumentarac o tome), Endija Vorhola (ima veliki broj saradnika koji materijalizuju njegove ideje koje koketiraju sa pop-artom), Konfučija Konfuzije (harizmatična i kultna ličnost, okružen je  hordom obožavalaca i saradnika koji ispunjavaju i njegove najkapricioznije zahteve) i onog nezgodnog likvidatora iz “James Bond” serijala sa šeširom koji krije sečivo (svadljiv i robustan, deluje kao čovek s kojim ne bi želeli da se potučete). Njegove instalacije, slike, dokumentarni filmovi, fotografije (sa isturenim srednjim prstom na Tjenamenu, ispred Ajfelove kule, itd.) su , pre svega, provokacija i stav. Opštost poruke i trajanje u nekom dužem vremenskom periodu ga verovatno ne zanima.Kao i poruke na tweeteru ili video snimci na youtubeu sve je stvar trenutka, sadašnjice.  Lično,  on  ima mane kao i svako drugi: oženjen je i ima sina kojeg je dobio s ljubavnicom. Sklon je iću i piću i, kao i veliki broj umetnika, nije ni najmanje skroman kad je samopromocija u pitanju. Deluje kao promišljen čovek koji ima u sebi dosta menadžerskog i ponekad se čini da ga više zanima sopstvena promocija nego realna promena u njegovoj zemlji.     Sve ove utiske sam stekao prateći rad kamere Alison Klejman – iako, naizlged, slabo pokretljiva za vreme intervjua kamera, blago menjajući ugao, otkriva emocije sagovornika i ono što govori, i ono što krije. Ali, taj isti čovek je kidnapovan i držan preko osamdeset dana na tajnoj lokaciji. Priznao je utaju poreza i finansijske mahinacije u, očigledno, izrežiranom procesu. Danas ne sme da napusti zemlju zbog navodnih optužbi za bigamiju, pornografiju i menjanje deviza” na crno”. Čovek koji je nekad davao stotinu intervjua godišnje danas živi povučeno. Sud mu je zabranio da daje izjave za medije. Njegov studio u Šangaju je srušen. Retki su ljudi koji bi rizikovali to što on ima za bilo koji cilj.Dokumentarac o Ai Veiveiju je priča koja ne može da se prebaci na potpunu estetsku ravan. Jer, kao i Vievejevo stvaralaštvo, kad bi joj se oduzela angažovanost, drskost,bavljenje trenutkom, ostala bi samo tužna, siva slika, kamere koja je  pokretljivija od one koja i danas motri na Učiteljev dom.

    

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.