„Njima je smak sveta, mi smo svet Smaka!“ – reportaža sa koncerta grupe „Smak“

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 10 - januar 2013,kritika,muzika |

„NJIMA JE SMAK SVETA, MI SMO SVET SMAKA!“

 

 

FoNet-SMAK-KONCERT

Smak praši u Areni

Zašto sada? 29. decembar bio je pre više od deset dana, utisci su pojedeni i progutani u pričama, prepričavanjima, izmišljotinama, fantazijama, pijanstvima, i već počinje polako da bledi spomen na koncert godine, mada bih ga ja nazvala koncertom ujedninjenja EX SFRJ.

Dakle, zašto sada? Zato što ovakav događaj nipošto ne sme da postane poluizbledelo sećanje prožeto tek kroz neki nevešt pomen u razgovoru ili hvali, već treba da ostane i neko pisano oličenje, orden zbirci, antologiji osećanja te posebne večeri kada su ljudi iz čitavog regiona došli da horski pevaju skupa s jednim od najvećih bendova koje je Balkan (a i svet) ikada imao priliku da čuje. To je prilika da se ponovo sretnu posleratne generacije a i generacije koje su odrasle učeći od svojih starijih, živeći na njihovim pričama, predanjima sa koncerata i svirki, želeći da makar jednom budu i osete ono što su oni nekada a što se računalo u nešto svakidašnje.

 

„Smak“ se nikada neće uvrstiti u tipičan rok. Oni to nikada neće sebi dozvoliti, ili tačnije njihova originalnost će ih večito u tome sprečavati. Oni će biti krunisani i smešteni u plejadu muzičara poput Deep Purple-a, Uriah Heep-a, Iron Buterfly-a, Led Zeppelin-a, Velvet Underground-a, bendova koje određuje profesionalnost, nekonvencionalnost, urođeni bunt prema svemu što je prosečno, većinsko i samim tim bljutavo i prizemno i iznad svega – genijalnost. Mnogi su pokušali da budu kao oni, ali su kasnije shvatili da se takav rađaš (ne rade isto mladi kao oni).

 

Temperatura noći sudnjeg 29og je bila visoko na Celzijusovom podeoku, ili nas je sve uhvatila groznica; ulice su bile rastopljene od magije jer smo šetali pored gomila i gomila koje su imale nešto izuzetno retko – osmeh na licu. Osetili smo, makar na sekund, da je neko obrnuo kazaljke, da je Supermen zavrteo Zemlju unazad i da smo ušetali na tlo vraćeno trideset godina pre –  da možemo i u Japan, i u Holivud i u Mičigen i da nam u praznim džepovima zveckaju dukati. Ipak, postojala je izvesna doza straha, jer ovo (kao što smo toga bolno bili svesni) nije bio taj period, Smak više nije bio mlad a ni mi nismo bili deca koja veruje u bajke, u nemoguće. Snimak Blues-a u parku je bio gromki poziv na ustanak, Aranđelovićev glas je bio grom od kojeg je podrhtavala Jugoslavija, ali nakon dvadeset godina svi smo se pitali da li će Smak uspeti da nas probudi.

 

smak

SMAK

Koncert je otvorila „Hipnagoga Slike“, simpatičan ali pomalo ritmički i melodijski jednoličan bend. Publika je bila nadražena i željna Smaka – prava Arena –  stoga niko nije bio u stanju da prosuđuje o bilo kakvom kvalitetu pregrupe. Verujem da je i sama „Hipnagoga Slike“ osetila vibraciju u vazduhu, te su se nakon tri – četiri pesme povukli sa bine. Čekali smo svetla. Znojili se. Cupkali. Vikali. Tapšali. I onda je Aranđelović počeo da peva pesmu „Kada spavaš sam“. Ljudi su se u momentu, u milisekundi zamrzli, zaledili, sluđeni, slepljeni i zaslepljeni kao novorođeni mačići a onda su pustili iz sebe nuklearnu kataklizmu. Vazduh je mirisao na lepotu užasa, na spoj opšteljudskog očaja koji se prazni i ushićenja. Hitovi su se nizali – „Ljudi nije fer“, zatim „Šumadijski blues“, „Blues u parku“, „Profesor“ a s njima i Točkove gitare. Borisov vokal je tresao Arenu kao tepih. Garantujem čitaocima da su svi bili u šoku slušajući čoveka kako daje sebe i svoj glas sceni, publici, nebu, vasioni, čemu god; pevao je kao da je 29. decembar poslednji dan na Zemlji, kao da će sutra zaista da se desi apokalipsa (“sutra ga nema“ Marčelo). Perkusije pod Kepinim nadzorom su zvučale kao da čitav orkestar svira a ne da jedan čovek lupa po bubnjevima. Na polovini koncerta je uskočio Najda da odmeni Aranđelovića (razumem – oni svi skupa kad im se saberu krštenice imaju pola veka) koji je izvrsno otpevao nekoliko numera („Južni voz“, „Miris nje“, „Idi“ itd). U toku izvođenja numere „Satelit“ publika je toliko skandirala, uporno pevala, obrtala stihove, na-na-na-nala da je bend polako prestajao da svira, dok nas samo Točak nije pratio, a na kraju je i on odustao, digao ruke i sačekao da se podivljali rock ’n’ roll u nama smiri.

 

Smak SmakaPred sam kraj Točak nam se svima veoma ozbiljno obratio. Svi smo se utišali, kako katolici usred Vatikana kada im se obrati papa; očekivala sam da ćemo kleknuti u znak poštovanja. Točak nam je rekao da smo mu učinili izvanrednu čast i da mu je drago što su ljudi došli iz svih mogućih delova ex SFRJ da ponovo čuju „Smak“. Razumela sam dobro šta je hteo reći. Točak nam je saopštio, premda biranim rečima, da smo ovde došli iz Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Republike Srpske, Gvatemale, Kolorada, Kanade, Minijaturne Gvineje, Zimbabvea i Argentine i da smo se svi našli na relativno malom prostoru – u ogromnom, gromkom saglasju. I zašto ne možemo da nađemo saglasje van Arene? Zašto se stalno vraćamo u nju?

Zahvalna sam na ovoj prilici koju nam je pružio „Smak“. „Smak“ je nama učinio čast. Podsetio nas je da kod nas, u ovoj krhkoj i klimavoj zemlji, i dalje postoje izvanredni muzičari koji umeju da nas trgnu, da nam udare šamar jer smo psi, kerovi, koji treba da se trgnu od zla i da jure prema svetlu… na kraju ulice.

 

Piše: Vanja Pavlović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.