Niko i ništa u kapitalizmu – intervju sa Nikom Dušanovim

Filed under: afirmator,broj-33-decembar 2014,interview review,intervju,poezija i proza |

nika dusanov - blitz(PENJANJE UZ LESTVE KOJE TONU U GLIB)

Nika Dušanov, Blitz 13-101 (prozne crtice)

 * Svesna sam da nije uobičajena praksa pisati prikaze knjiga koje nisu objavljene, ali postoje razlozi da se načini ovaj presedan.

I: Prvi put sam imala prilike da čitam tvoje prozne crtice 2011. godine, dok sam još uređivala Korake, odnosno, dok su još bile u nastajanju, kao nekakav eksperiment kojem si se svesno ili nesvesno prepustio. Kako si se odlučio za ovu vrlo zahtevnu formu? Pretpostavljam da nije ni bilo svesne odluke, već si bio odvučen u tom pravcu, ali da li te je možda upravo neko pređašnje čitalačko iskustvo ponukalo na to? Ono što je upečatljivo jeste izvesna nenametljiva nit/veza sa Kafkinim nasleđem, ovde pre svega mislim na njegove pripovetke koje često i imaju formu crtica. Dopalo mi se što si jednom rekao da Kafku smatraš svojom „majkom“ (uzevši u obzir i Remboa, može se reći da ti imaš dve odlične majke), možeš li mi reći nešto više o ovom uticaju, pošto imam utisak da je on prisutan na različitim nivoima u tekstu – od motivskih elemenata, do suspregnute forme, određenih bizarnih ili grotesknih efekata i oneobičenih slika (opsesivnih i nezaboravnih) često prisutnih i u tvojoj poeziji, a opet, čini se da je ova veza plodna i neopterećujuća upravo zato što je pritajena? Na početku stoji i jedna Kafkina rečenica iz Dnevnika. U podnaslovu objašnjavaš šta zapravo znače brojke (od 13 do 101 reči), ali nagoveštavaš i da su u pitanju dnevnici i zapisi. Možeš li bliže objasniti (anti-)dnevnički karakter crtica i reći nešto više o naslovu i prologu koji pretpostavljam da je došao na kraju.

N: Sama odluka o formi se nametnula nakon neuspešnog pokušaja pisanja nekakve proze gde treba neki lik na nekom mestu da nešto radi i nešto govori, da nešto želi i oseća. Tekst se tome opirao i kolabirao je. Shvatio sam da nisam suštinski zainteresovan da pišem „epsku“ prozu i „setio sam se“ Kafkinih kratkih formi gde se tok radnje i motivacija jednostavno negde zagube kao u snu. Napisao sam par crtica imajući ovu „strategiju“ u vidu i bio sam uvučen u (za mene privlačnu) igru. Čim sam se osetio komotnim u jeziku, shvatio sam da sam počeo da se ispovedam i da me preplavio talas mojih opsesivnih tema i promišljanja. U jednom periodu služio sam se ovim rukopisom u nastajanju i kao intimnim i filozofskim dnevnikom, prostorom za prisećanje i razračunavanje sa sobom i svetom. Tako da mi je ova forma omogućila da govorim i mislim, bez uobičajenog skrivanja. Tad sam se setio koliko volim fragmente, dnevnike, zapise. Setio sam se Leopardija, Ničea, ali odnos prema Kafki je ipak najvažniji. Taj odnos je referentan u pogledu mnogih slojeva koje si pomenula, ali i rasterećen.

Svest o tome je došla naknadno, da svaki od mojih prethodnih rukopisa, iako ima polaznu tačku u iskustvu, ispred njih stoji eksplicitno pozivanje na uzor ili masku koju preuzimam (Bodler, Rembo i Kafka). Ipak, to nisu čvrsti koncepti koji otvaraju poetički prostor za komunikaciju sa delom ovih autora, već verovatno maske u kojima se ja osećam dobro, pod kojima se luđe pleše i smeje. Ta maska se tokom pisanja pervertira i troši, pa se i identitet izobličava, deformiše. Veoma brzo, taj smešni šaman ili himera postaje groteska. Očajnička, neautentična egzistencija. Prazan subjekat koji nema ništa, koji ne duguje sebi i nikome ništa. Samim tim je neobavezujuća i lagodnija njegova perspektiva za pisanje i ponovno samopronalaženje.

Takva perspektiva subjekta prenesena je na polje dnevnika, koji zahteva zaustavljanje, preispitivanje savesti i sećanje, što ova knjiga u velikoj meri jeste. Paradoksalno, sve se ovo odvija u velikoj panici, panici bekstva, eskapističkoj kozeriji. Kafka i Rembo su možda najviše, ali sigurno najlepše bežali. Takođe, najlepše su se zaustavljali i preispitivali. Takvo pisanje u punom trku, u strahu, u užasu, u panici, stvara ovakve iznuđene fragmente, afektacije i boravke u paklu. Moja životna iskustva skrivanja identiteta, progona, osećanja krivice, položaja večite manjine, neuroze, mračnih sokaka, učmalosti i pritajenog palanačkog zla srednje Evrope čine Kafku mojim piscem.

 

I: Knjiga se sastoji iz nekoliko delova omeđenih podnaslovima: Sveštenik, Krici i skakutanja, Intermezzo blitz 101, Leta, So. Ispod svakog podnaslova nalazi se sličica-ilustracija a posebno je zanimljiva forma crtica koja kao da predstavlja aluziju na nekakav religijski dokument, „para-bibliju“, apokrif, „svete knjige“ (jedini izuzetak je intermezzo); naime, crtice su numerisane, svaki odeljak ima 24 crtice i one počinju velikim i boldovanim početnim slovom (čime se potcrtava sličnost sa prethodno navedenim knjigama i tekstovima). Šta ove odeljke spaja a šta razdvaja i odakle ideja za ovakav vid forme?

N: Tačno je da sam želeo da proizvedem utisak sakralnog, apokrifnog teksta. Formalno, numeracija i početno slovo su odradili posao. Ciklusi imaju 24 crtice, što je broj slova grčkog alfabeta, koji je izvor hrišćanske sakralizacije pisma. Ideja o moći i svetinji teksta je kontrapunkt profanim i socijalnim sadržajima koji se iznose, kao na primer, monolog radnika u napuštenoj fabrici. Takođe, postoji ta pozicija „vapijućeg u pustinji“ gde se stvara napetost vertikale, ali je on više dosadnjaković u „nesrećnim mislima boga“.

Sami ciklusi nemaju zadatu logiku ili temu, u njima glasovi i uloge variraju i govore u raznim registrima. Knjigu preseca intermeco, četiri teksta od tačno 101 reči (forma po uzoru na fleš prozu sa utvrđenim brojem reči) koji su u stvari muzički predah i dekoracija.

Knjiga ima ukupno 100 tekstova koje je zbog njihove fragmentarnosti bilo teško organizovati bez velikih vantekstualnih zahvata.

 

I: Motiv buve ili buvlje egzistencije, zapećka, skrajnutosti ali i određenih relacija dominacije/ potčinjenosti na momente karikiranih do apsurda prikazanih kroz granice nekakvog prećutnog ustrojstva/ poretka/ bespuća sistema, najbolje se može ilustrovati crticom: „1.11. Niko ne bi mogao da ovu mašinu rastavi na delove. Tako su čvrsto spojeni jedan za drugi, da bi svaki pritisak izazvao nesrazmerno pucanje i stvaranje beskorisnih krhotina.“ Ovaj deo korespondira sa prologom a svojevrsna nemogućnost da se mašina rastavi na delove asocira na današnju posledicu prenapregnute histerije (samo)održanja kapitalizma kao i na sveprisutan strah pojedinaca od postajanja „beskorisnom krhotinom“. Međutim, sistem i opstaje u svojevrsnom paradoksu, tako što produkuje te iste „krhotine“ i „napuknuća“ u ime nekih savršenih perpetuum mobile zupčanika sistema. Možeš li mi reći šta za tebe kao pojedinca u ovom sistemu (na bilo kom planu) predstavlja najveći poraz, odnosno, koje bi epitete upotrebio da opišeš samu njegovu simptomatiku?

N: Ispostavilo se da je ekonomija progutala sve sfere ljudskog duha i emancipatorske procese svela na svoje mešetarske potrebe. U stanju je da svaku vrstu otpora preradi u proizvod koji morate da konzumirate da biste imali identitet otpora. Drugim rečima, otpor je brendiran i pripada sistemu. I pored najboljih namera, vi ste krenuli na zid kao cigla koja je već u njemu. Morate kupiti transparent da biste pošli u protest.

Ovakav scenario je zaista jeziv i čini nas potpuno nemoćnim za dublje razumevanje laboratorije u kojoj se nalazimo. Kao potrošači mi se nalazimo u toru i laboratoriji. Nad nama se vrši eksploatacija i svakodnevni eksperiment proširivanja naših potreba. Rad koji obavljamo je potpuno nevažan i nepotreban sa stanovišta kapitala i on je samo ustupak za održavanje privida poretka.

Filozofija i kultura u službi liberalizma stvorile su čitavu mašineriju lažnog aktivizma i emancipacije. Dekonstrukcija je trebalo da sruši dominatni diskurs belog muškog gospodara, da dekolonizuje i desatanizuje potlačene rase i kulture. No njihovi glasovi dopiru iz lepo uređenog rezervata ili zoološkog vrta.

Liberalna ekonomija je danas kod nas tabu. Ona se ne sme dovoditi u pitanje. Samo tako možemo preživeti. Ovo je doktrina koju slušamo. Mašina se ne sme dirati jer od nje živimo. Ali, neko mora biti izbačen jer nema mesta za sve. Borite se da to ne budete baš vi.

Poražava me što je u kafiću neutralna muzika koju niko ne sluša. Poražava me što ne možemo da zamislimo bolji svet, već mu se prilagođavamo ubijeni čamotinjom i dosadom. Poražava me strah ljudi da ne budu uključeni u nešto što će sigurno doneti neku korist: strah da će uskoro smak sveta, a oni nisu kupili svoju ulaznicu.

 

I: „1.19. Na smetlištu sam pronašao cipele. Bio je to solidan par muških mokasina. Držeći ih dovoljno dugo u ruci, stekao sam pravo da ih poljubim.“ Ovde i na još nekim mestima preispituje se i karikira odnos prema privatnoj svojini i fetišizmu. Jasan je i tvoj komentar na svojevrsni „antipodvig“, „penjanje uz lestve koje tonu u glib“, kao kakva parodija čuvenog „uspinjanja društvenom lestvicom“, kapitalističkog modusa „progresa“. „2.18. Nakon što sam nestao, ljude nije zabrinulo to što me više nema. Odmah su krenuli u potragu za novim parčetom gume.“ – ova crtica je odličan komentar na suvišnost ljudi u svetu, odnosno reflektovanost (među)zamenljivosti radne snage na ine međuljudske odnose. Čovek kao parče gume, biće kao višak?

N: U nekim situacijama, to jest u društvenom ophođenju i razmeni, pošto je rad odavno nebitan, a ekonomija sistem svih sistema, stvarno mislim da bi na moje mesto mogli postaviti parče gume ili drveta i da bi ono savršeno ispunilo svoju znakovnu, pa i socijalnu funkciju. To parče gume je otprilike mera upotrebne vrednosti čoveka ili njegove društvenosti. Nemamo jedni drugima šta da saopštimo, nema načina da jedni drugima pomognemo. Zadržavamo privid da smo svi na broju i da opštimo. Ne možemo postići konsenzus da smo suvišni i da je bolje da se rasturimo. Čovek nije vrednost sam po sebi, vrednost je društvena kategorija i svojina. Vrednosni sistemi nisu nimalo večni, najkraći vek imaju levo orijentisani sistemi, a najdugovečniji su plemenski, konzervativni i klasni sistemi. Imati vrednost kao jedinka znači potvrđivati one socijalne okvire koje je društvo prihvatilo i koji su njegovo vezivno tkivo. Svaki prestup se kažnjava izuzimanjem bića, to je nekada bio suvišan čovek. Na „kraju istorije“ svi su vrednosni sistemi isprobani i kompromitovani. Društvenost postaje sama sebi poznata, dosadna, kompetitivna i metamorfna, svako može postati suvišan čovek koliko god se upinjao da se popne u društvu. Čak i ako je fleksibilan i savitljiv kao guma.

 

I: Suprotno noćnoj mori u kojoj ostajemo bez glasa kada želimo da vičemo (upomoć), u nekoliko crtica dešava se jedan drugi preispoljni nesklad, naime – glas je prejake frekvencije i uvek iznenađuje i samog govornika – u pitanju je kričanje, vriska i ispuštanje drugih neprijatnih zvukova kao kakvog graničnog oblika govora; ova svojevrsna nepodešenost „vlasnika“ glasa sa onim što se želi artikulisati opet nas upućuje na odnos vanjskog i unutarnjeg – dinamike te odnosa i osujećenosti usled raskoraka/ raspada reprezentacije/ komunikacije. Druga bitna karakteristika prisutna na mahove u crticama jeste oneobičen prikaz spoljašnjeg izgleda i odnosa prema njemu, svojevrsne nakaznosti koja lavira između „ružnog“ i „smešnog“: čini se da je reč o nekakvoj simpatičnoj ružnoći koja nema privilegiju ni da bude zastrašujuća, čime joj se možda dodatno oduzima moć. Uz takve opise sledi i nesklad između ambicija/ želja i mogućnosti, pa je kompletan utisak svakako tragikomičan. Bez ironičnog otklona, tekst bi svakako skliznuo u neželjenom pravcu, ali humor koji udišeš tekstu ima toliko jak pečat da bi se moglo govoriti o vrlo autentičnom „nikadušanovskom“ humoru prisutnom i u tvojoj poeziji. (U Bacaču noževa, ali i drugoj, neobjavljenoj knjizi Povratak u Šarlevil). Navodimo kao primer jednu crticu: „4.6. Nijedan preobražaj nije lak. Uvek se desi neki rog na grudima, rep na kolenu, perje pod pazuhom, tanker na ustima. Povratak na staro nije moguć, već samo iznova dodavati na sebe krljušt, mašinske delove i salo.“ Koliko su ovakvi opisi fizičkog izgleda (i glasa) zapravo predstava nemogućnosti adekvatnog odgovora na sistemske update-ove, pobunu čoveka kao nesavršenog bića u želji da odbrani tu svoju nesavršenost kao poslednji bastion razlikovanja u odnosu na mašinu?

N: Odvajanje je siguran recept za društveni neuspeh, ali otvara i prostor za romantičarska potraživanja na izuzetnost i prisnost sa božanskim, sa kosmičkim i transcedentalnim. Međutim, pod praznim nebom i bez vere u bilo koju „veliku priču“, individua je sama u svom drhtanju, deformisanog odraza i glasa u ogledalima. Njegov zanos koji odbija da umre mora pronaći svoju igru u ovako tragičnom okruženju degradiranog sopstva.

Lik ili glas ovih crtica je najčešće karikatura koja se malo kasno dosetila da je „život“ snalaženje i iskorišćavanje mogućnosti. Otud citat iz Kafkinih „Dnevnika“: Postoje mogućnosti za mene, svakako, ali pod kojim su kamenom? On je oportunista, ali potpuno nespreman za svet koji se bitno promenio, ili je pak svet uvek bio isti, samo se on uvek držao po strani. Srlja u svom novootkrivenom zanosu u kapitalističku bajku sveta šansi i mogućnosti. Pošto nije prošao nijednu inicijaciju u preuzimanju svojih simboličkih uloga i govora, dakle nema „svoje“ stavove i jezik, iz njega izlaze krici, a ne reči, čak i kad ga zatekne neka društvena uloga koju delimično uspeva da odglumi. On je često nakaza ili čudovište koje na svojim patrljcima juri ka obećanju sreće. Čak i kada se uspne uz lestve, one potonu u glib. On čeka u redu da ga prepoznaju kao društveno isključenog da bi se time okoristio u sistemu novih vrednosti.

U isto vreme progonjen i u potrazi za srećom, on je čaplinovski karakter. Zato je i ovaj humor u suštini čaplinovski. Upečatljiva scena iz jednog Čaplinovog filma je kad Skitnica pojede sendvič bebi, pretvarajući se pred njenim roditeljima da se igra sa njom. Razlika je u tome što je Skitnica lukav i simpatičan, a novi skitnica nevešt i grozan. Njegovo zlo je smešno, njegove strategije osvajanja moći su smešne jer je sve oko njega mnogo strašnije i moćnije. Njegovi neuspešni pokušaji oponašanja društvenih praksi i prilagođavanja taktu mašine otkrivaju ispod svih naslaga kulture jedno neukrotivo, za mašinu nekorisno biće. Svest o tome da nas mašina ne može usrećiti i zadovoljiti, već nas namerno ostavlja ružne i nezadovoljene da bismo tražili još, veoma je bitna.

 

I: „2.15. Ovo je najbolji deo putovanja. Pogled u oči hulje koja ti nije prijatelj. Pored reference na The Doors u prvoj rečenici (Soft Parade, ako se ne varam), u crticama je na momente prisutan odnos prema prijateljima/ neprijateljima, izneveravanja ili napuštanja, jeres i isključivanja (bilo eksplicitnog ili prećutnog) iz raznih vidova zajednice. Odnedavno si sa Bojanom Samsonom i Sergejom Stankovićem oformio poetsku grupu BES. Manifest, prijateljstvo, grupno delovanje, prednosti, mane, planovi, tvoj komentar?

nikaN: Prijateljstvo je jedini oblik zajednice kojoj pripadam ili sam pripadao. Jedini oblik društvenosti na koji sam pristao budući da se ne osećam pripadnikom nacije, države, grada ili bilo čega sličnog i budući da sam i dalje u bekstvu. Oni sa kojima sam se sprijateljio otprilike se osećaju isto. Kada smo se otkrili 2000. godine na fakultetu u Novom Sadu, bila je to mešavina ljudi iz raznih krajeva SFRJ, tako da je naša priča bila oslobođena pritiska znakova jednog grada, jedne kulture, jednog naroda. Odmah sam investirao sve svoje „resurse“ u ovu pesničku komunu. Nastupali smo kao „Zona“, grupa suvišnih i tragikomičnih ljudi. Ovo iskustvo je bilo takođe presudno za formiranje mog pesničkog glasa. Iz današnje perspektive govorim o ovim vremenima kao o ruševinama jednog samodovoljnog sveta, govorim o nama kao o leševima ili avetima preispitujući se i optužujući za nedoslednost i odustajanje od jednog možda boljeg načina postojanja od jalove individualnosti. Međutim, svaka zajednica je vrlo isključiva i stvara svoju moralnost i podobnost, tako da je za mene ovde ključ problema da li je život u bilo kojoj zajednici, uključujući i brak i porodicu, stvarno moguć po cenu tlačenja identiteta. Sa druge strane, samoća takođe vodi ka samourušavanju.

Grupa Bes se pojavljuje u jednom drugačijem trenutku. Stvari na sceni i u percepciji stvarnosti nisu iste kao pre 15 godina. Međutim, i danas nastupanje u čoporu privlači pažnju javnosti, ljudi žele da znaju šta hoćete, za šta se zalažete, dok vas to kao pojedinca ne bi zapitali. Još uvek žele da veruju da se neko bori za nešto, a ne za sebe. Grupe mogu biti odskočne daske za pojedince, njeni članovi mogu biti tu iz koristoljublja. U određenoj vizuri lični uspeh je ovde nemoralan, neuspeh je ono što vam daje kredibilitet da ste bili iskreni, jer uspeh podrazumeva kompromise i učešće u trgovini moći i uticaja, kompromitovanost, naročito ako je kvalitet vašeg rada sumnjiv.

Bes je od početka okrenut protiv sebe. Na našem prvom nastupu izjavio sam da sam protiv Besa i da radim od početka na njegovom rasturanju, što je istina. Ne na ukidanju njegovog postojanja, već na ukidanju njegovih izuđenih premisa, iznuđenih jer su reakcija na spoljašnje uticaje. Bes je koristoljubiv, agresivan, protejski. Besu je neuspeh zagarantovan. Na sceni to bi mogao biti znak koji strukturi ne prija jer dominatni diskurs uprkos polifoniji pesničkih glasova ima jedan dosta ravan ton, demokratičnu uglađenu pozu. Ne smemo tu izgubiti iz vida diskurs celokupnog društva, uticaj politički korektnog govora i internet komunikaciju koja nameće uniformnu etikeciju u ophođenju.

 

I: Kada govorimo o položaju u društvu, (pre)“raspodeli moći“, pa i (upotrebiću otrcanu frazu) „prisustva na pesničkoj sceni“, osećaš li se marginom i zašto? Prisutan si u Zborniku savremene srpske poezije Restart koji je priredio Goran Lazićić. Želiš li da prokomentarišeš tvoja iskustva sa čitanja/ slušanja savremene poezije, saradnju sa drugim pesnicima ili nešto drugo što smatraš relevantnim (otvaranje ili zatvaranje nekih polja)? Kako ti se čini ta panorama glasova prisutna u ovoj i još nekim nedavno objavljenim antologijama i izborima savremene („mlade“) srpske poezije?

N: Najnovija srpska poezija zaslužuje svu pažnju (književne) javnosti. Po priznanju nekih institucionalnih kulturnih radnika, ona je trenutno najvitalniji deo srpske književnosti i horizont spoznavanja trenutka i identiteta koje živimo. Njena političnost i aktuelnost čine je progresivnom stranom ovog društva. Međutim, sav teret vrednovanja i legitimacije mora da izvrši sama zbog nemoći i zabludelosti establišmenta. Tako, možda malo panično i prerano pravi preseke stanja, antologije, proglašava trku završenom. To je stvorilo nove frustracije i nesnalaženje onih sporijih koji su zakasnili. Ova mala revolucija na pesničkoj sceni je zaista zasluga velike posvećenosti, kvaliteta i najviše znanja tih mladih ljudi. Oni su veoma načitani, govore više jezika i mnogo rade na sebi. Uglavnom su svesni modela kulturne politike i komunikacije. Oni su jedan napredniji model u odnosu na moju generaciju koji zna šta hoće i kako da to ostvari. Čak su mnogi demokratični i pošteni. Tako gledano, ponekad vidim sebe kao neki međuoblik u evoluciji pesničkog identiteta, osujećenog u dobijanju licence za svoj pesnički rad. Ne mogu ponekad da se otmem ovom darvinističkom pogledu na stvari. Verovatno je moj problem u komunikaciji koja je preduslov za sticanje socijalnog kapitala, ali i iskreno, neinteresno razbijanje barijera i zidova među nama.

Neko je rekao da je nulta godina bila 2009., to je bila godina kad se rodila jedna mašina              (medijska mašina, mašina diskursa). Ta mašina ili fabrika je zapravo stvorila okruženje, kritičnu masu i pukotinu u srpskoj poeziji kroz koju se ulazi direktno u sistem i istoriju. Takav tektonski poremećaj establišment retko dozvoljava i to je bio krupan momenat kada imate „dijahronijsku“ perspektivu sebe, i u vremenu i u istoriji. Ta pukotina se sad navodno zatvorila i dobili smo nove ljude sistema. Bilo je prostije reći smena generacija, ali taj izraz ne pokriva finese ove problematike. Ta smena, kulturnih radnika i urednika, da se razumemo, dosta je kvalitetna. (Ponegde u nekim časopisima ili uredničkim mestima, na moju iskrenu žalost, nije uspela.) Oni imaju najveću obavezu, da ne podlegnu pritiscima i da osvetle bitne estetske paradigme.

Što se tiče pesnika, ima zaista sjajnih. Sa druge strane, danas svi znaju da pišu, svi su osvešćeni u pesničkoj igri. Sve je manje onih koji čitaju srcem, pa će paradigma pripasti onima kod kojih se desi prepoznavanje ili upotrebna vrednost, na političkom ili teorijskom planu. Kompleksnost forme i zaokruženost koncepta su uvek plus u vrednovanju, u nedostatku drugih vrednosnih parametara. Ostali će morati da se samoobjašnjavaju.

Ograda je podignuta, kolje je pobijeno – to je moj komentar na zbornike i antologije. Ja sam unutra. Ja sam u mašini.

 

I: Vešala i isprobavanje vešala, kovčezi, ljudi raspadnuti od vlage, smrad, kraste, močvara (kao dom) ali i „konfete nemačkih misli“ deo su tvog tekstualnog dekora. Bitno je napomenuti da iako snažno markirani toposi, oni ipak nisu pretenciozni niti predstavljaju larpurlartističko poigravanje sa estetikom ružnog. Da li upravo ironijski otkloni i humor, kao i kontrastne slike doprinose nalaženju mere? „Miteleuropa“ se pominje ponovo (kao i u Šarlevilu) „4.21. Ja sam pevač, a ovo je Miteleuropa! Brzo! Gde su moji klimavi zubi?!“

N: Ovi motivi su za mene potpuno prirodni i nešto sa čime sam se odavno saživeo, tako da i ne primetim da sam upravo napisao tekst prepun nekih grozota vođen potpuno drugom problematikom. Ponekad se sam takav tekst pod nabojem mračnih znakova iskrivi u neku veselost. Ne mogu da održim fokus u očajanju, pa se stvari brzo pretvore u veseli pakao. Primer koji sve objašnjava: dok sam ulazio u svoju pesmu Gavran tražio sam odgovarujući moto iz sumorne pesme originala, i pronašao sam veselost. Jedan stih kod Poa govori o radosti i olakšanju kada subjekt otkriva da pred njegovim vratima nije zao duh, već jedna obična ptica. Taj momenat izlaska iz straha, makar samo privremeno, taj smešni kratkotrajni zanos u beznadnom kosmosu je ono olakšanje i pražnjenje energije koje se postiže i humorom, ironijom. Taj momenat je za mene ujedno i mera podnošljivosti življenja.

Miteleuropa je centar malograđanštine kosmosa. Ona je sva rasklimana, pritajena, puna duhova i mrtvačke ukočenosti svojih stanovnika. Ona je kolevka fašizma. Nekad i danas. U njoj je najviše neostvarenosti i resantimana, u njoj se najviše potražuju stari dugovi, u njoj svi zaslužuju više. A njeno je lice savršeno mirno.

 

I: Za kraj sledi tvoje pitanje meni (ukoliko imaš), i ostaje da ukoliko želiš prokomentarišeš crtice koje sam odabrala kao reprezentativan prilog ovom našem razgovoru.

N: Moj komentar na izbor crtica, na sve što sam rekao, a neka vrsta i pitanja tebi, je još jedna crtica:

Grčevito se držim za stranice svog besnog dnevnika, ali uzalud. Klizim niz otrcan lonac u kome su svi (zadovoljni i nezadovoljni, čuvari i rušitelji) manično smešani.

3.6.

Ovaj zatvor propada i polako izbacuju sve njegove žitelje, a prozore i vrata su danas odneli u upravnikov letnjikovac. Prokleti otimači sutra odnose i moj krevet, ćebad i toalet. Moj iskusni sapatnik nije uznemiren. Ovo se dešava, kaže poslovično, kada spoljašnji svet obuzme pravičnost, prvo strada muško prijateljstvo.

3.11.

Radnik sam u napuštenoj fabrici. Ostao sam joj veran i nakon zatvaranja. Njene mašine poznaju moj kašalj, a ogromni silosi bdiju nad mojim snom. Noći su prijatne, moja vatra obasjava velike masne zupčanike dajući im pakleni sjaj.

3.12.

Moj novi prijatelj lako je zamenio sve prethodne. Međutim, stalno kopa po mom sećanju zbog ljubomore i nesigurnosti. Ono što tamo pronalazi potpuno ga uznemiruje i, evo, odlazi po sekiru.

3.13.

Otrcane čojane stolice. Palanački bioskop. Prazna mesta oko mene.

Na kraju, šta mi preostaje. Prebacujem ruku preko krvave udice.

3.17.

Koliko smo sigurni u ljubavi! Sve što smo zločinima stekli,

sve – u crno žbunje naših ljubavnika!

3.19.

Oduvek se radilo o novcu, samo o novcu. I kanta u vazduhu sada je vedrije boje .

3.21.

Ne želim da se raspravljam sa vama. Ako vi kažete da ovi Darovi nisu za mene, ja ću vam verovati na reč. Dozvolite mi samo to, da pogladim njihove baršunaste vrpce.

3.22.

Moj izlazak iz zatvora obeležen je svečano. Upravnik i stražari nosili su svoja paradna odela. Prošavši kroz špalir prijateljskih i dobrih lica, našao sam se pred čvrsto zatvorenom kapijom. Iako se ova šala često ponavljala, uvek sam bio iskreno dirnut, dok su navodili (za mene baš prave) razloge mog navodnog Oslobađanja.

3.23.

Miran. Potpuno miran. Tako su opisivali moju reakciju na nekoliko šamara koje sam dobio u prolazu iza pošte. U stvari, oduvek sam sanjao kako me šamaraju negde gde se čuju snažni udarci pečata.

 

Nika Dušanov

Diplomirao srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Rođen u Osijeku 1978. godine. Objavio zbirku pesama Bacač noževa u ediciji Prva knjiga Matice srpske 2005. godine, kao i poeziju i prozu u časopisima Polja, Koraci, Književni magazin, Beton, Stanje stvari, Agon, Afirmator… Piše poeziju, kratku prozu i eseje.

Prozne crtice prevođene na nemački jezik.

* Intervju vodila Ivana Maksić

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.