Nika Dušanov: Šarlevil, priče

Filed under: afirmator,broj-32-novembar-2014,poezija i proza,proza |

Šarlevil, željeznička stanica

Kao nit iz pauka, drvo iz semena, valovi iz mora, oganj iz uglja,

tako svet izlazi iz Brame…

12345676Stanica beše dobila novu fasadu, kao i poražavajuće, depresivne „ukrase“ u vidu cveća obešenog o lance. Nove kante za otpatke, usled svoje rešetkaste strukture, davale su uvid u svedenost državne prehrambene industrije. Stari stanični sat postavljen postrance beše dobio nove crne kazaljke, tanke i dugačke, za razliku od prethodnih debelih i kraćih. To je valjda značilo da je vreme postalo agilnije i brže, a ne više tromo, maltene nepomično. To je valjda značilo da vozovi više ne kasne i da taj vidljiviji i vitkiji protok vremena nagoveštava da se nešto stalno dešava, da je voz sada negde tamo i da će morati da bude i ovde.

Nov osvežen izgled ova stanica duguje prolasku Predsednika Republike kroz Šarlevil 1999. godine, koji je baš odavde pošao vozom da otvori obnovljeni most na reci desetak kilometara dalje. Bacio je pogled na sveže cveće koje se klatilo na lancima pripremajući se da održi govor sa velikom rekom za leđima. Bio je spreman za salve ljubavi i obožavanja niklih na dokonosti i resantimanu.

Sva ozlojeđenost, zavist, dokonost nezaposlenih, neostvarenih, bila se prilepila za svaku stopu njegovih koraka koje je prešao do papučice vagona. Bilo bi dovoljno da klikne petama i strese prašinu i magija bi se dešavala, bes i mržnja putovale su poput spora od mračnih sela do gradskih pristaništa. Od provincijskih učitelja do velegradskih akademika. Beše to doba razmnožavanja Cveća zla.

Sama zgrada, sveže ofarbana u institucionalnu žutu, samo je pojačavala osećanje gađenja koje je predsednik imao pri pogledu kroz prljavi prozor voza.. Sve močvare, udžerice, magle koje je prošao, sticale su se ovde u Jedno. Cela zemlja, depresivna, bezljudna i gnjecavo meka kao da je proisticala iz ovog mesta. Stanica nije bila emanacija ravničarske melanholije, već je bila „fabrika“, Um, mesto koje je stvaralo i oko sebe konstruisalo močvaru, blato, žalosne vrbe, suicid.

Sedim, bezimen i sluđen u memljivoj kancelariji. Na stolu je flaša brlje. Verujem da je sve zlo ove zemlje proisteklo iz mene i da je svet oko mene pakao koji sam ja stvorio. Možda je to zbog alkohola ili zbog činjenice da sam zagledan u močvaru preko puta, kojom sam često lutao i zvao je svojom.

Zamišljam da sam zmija koja se obavija oko glatke trske. Voda je hladna i blatnjava. Jedna kap klizi mi niz čelo. Zamišljam da sam u žabokrečini, mlakoj vodi bez kiseonika, davim se u zelenom vonju. Zamišljam da sam žena koja je sišla s pruge u trsku da se olakša, ali potonem u blato. Štrče samo moji debeli ženski prsti koji vremenom posive…

-Heej! – prekinu me u meditaciji unezveren glas. – Daj brzo neki nož!

Predsednik se obesio!!!

Šarlevil, Dom kulture

Turpijam uže tupim nožem. Konačno, niti popuštaju i telesina se stropoštava na pod kupea. Zgledam se sa tupavim agentima obezbeđenja.

– Sve javne službe su u štrajku. Uzaludno je zvati hitnu pomoć ili policiju – kažem.

– Treba ga nekud odneti da ne izazovemo paniku u narodu – šapuće jedan agent drugom.

Svi pogledi su upereni ka meni, domorocu u kakvoj takvoj uniformi, željezničara.

– Znam jedno mesto, nedaleko odavde, na kom je moguće oživeti mrtve.

Gledaju me u neverici.

– Svako mesto u provinciji ima dom kulture gde vaskrsavaju nacionalne veličine i patriote. Obred je krajnje jednostavan, samo treba izvaditi pokojnikove unutrašnje organe i zameniti ih svinjskim izmetom i odabranim stranicama najbolje nacionalne literature.

Prihvataju moj naizgled bizarni predlog, pre svega zbog poverenja koje izaziva pominjanje zvanične institucije, pa bila ona i provincijska. (A takođe, veza između nacionalizma i mistike je večna i neraskidiva.) Umotavamo lešinu u gomilu dnevnih novina i vozimo je u prikolici mog motokultivatora. Jato vrana kruži oko nas iritirano tandrkanjem malog motora. Napokon stižemo do zapuštene zgrade okružene trskom i maglovitim isparenjima. Iznosimo leš iz prikolice i teturamo do ulaza.

– Spustimo ga na obrednu katedru. Odavde su mnogi ponovo ustali, još lepši i bolji nego pre smrti.

Pravim se da znam šta radim da ne bih izazvao podozrenje tupavih agenata, ali primećuju da mi ruke drhte i da u sali nema nikakvih hirurških instrumenata. Pa ipak, odmotavaju novine i udaljuju se od mrtvog predsednika ostavljajući me da uradim ono što sam obećao.

Stisnuo sam petlju, uzeo svoj tupi nož i sa mukom prosvrdlao rupu u telu, centimetar ispod pupka. Potekla je krv iz malog otvora. Nasmešio sam se glupo agentima.

– Pa ti si lud! Bolesniku bolesni! Kasapiš leš! Mi smo ti još i poverovali!

– Svinjo! Sklanjaj ruke od našeg predsednika! uzviknuo je jedan od njih i krenuo da mi se približava držeći pištolj postrance da bi njegova kretnja delovala urbanije.

Počeo sam da bežim i čuo sam pucnje…

Šarlevil, močvara

Očigledno sam dosta izdržljiv jer kada sam došao k svesti, otkrio sam da sam uspeo da dobauljam do močvare koja je opkoljavala selo. Imao sam najmanje tri metka u telu.

Lud, lud… Odzvanjalo mi je u ušima. Lud-lud-lud…kao kadenca u Rahmanjinova.

Ej, svete! Močvaro! Ko ne bi zavukao prste u tvoju lešinu! Ko ne bi spavao sa pticama u maloj krošnji ili u gnezdu na malom ostrvcu na tlu! Ispuštam li jeziv krik kroz trsku?

Ne! Ćutim ovde i izdišem svoj mali životić.

Ja sam zmija koja se uvija oko trske. Ja sam srednji prst u blatu močvare.

One Response to Nika Dušanov: Šarlevil, priče

  1. Ovako pisu samo ljudi velikih dubina, ljudi maltene nesrecni a srecni u svojoj, cesto samonametnutoj otudjenosti. Bravo! Volela bih ovog autora da citam cesce

    Barbara
    16. новембра 2014. at 15:11
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.