Ника Душанов: Чудни пар

Filed under: afirmator,broj-38-maj-2015,poezija i proza,proza |

senka2Шума се потпуно раскравила у месечини. Тло је било влажно и маховинасто. Нека плавичаста измаглица вукла се међу дрвећем као душа сипљивог, паланачког попа.

Див је задовољно грицкао повећу грану тополе која је у његовим устима била као чачкалица. Био је очигледно орални тип, едиповац, склон сисању, наиван и широке руке, за разлику од дивова аналног типа који се нису ни појављивали на површини јер су били компулзивно обузети сакупљањем подземног корења и кртоластог поврћа.

Презирао је он своју браћу, дивове који су живели под земљом и стално нешто копкали, гребуцкали и слагали. Био је то уствари од давнина посао патуљака, који су сад због огромног прилива ефикасније радне снаге остали без посла и идентитета. Јасно, један див могао је да једним замахом шаке и ноктију уради оно за шта би једном патуљку требало три дана. Патуљци су након неуспешних протеста изашли на површину да потраже своју шансу.

Одбацили су смешне капе у разним бојама и обријали су своје замршене дуге браде да би што више личили на људе. Тако проћелави, истурених горњих вилица и лица пуних чирева које су досад сакривале браде, могли су да прођу као деца са посебним потребама, на шта су и рачунали, надајући се лаком животу и државном старању.

Ускоро је држава имала огроман проценат овакве деце, па се већ говорило о деградацији нације и истрошености генетског материјала. Уз то, они су били регистровани као деца ниоткуда, деца напуштена од стране несавесних родитеља, па се говорило и о пропасти породице и погубном утицају индивидуализма. Упркос свему, нација је расла, додуше прилично несавршена, али није више било ни речи о белој куги, о изумирању нације. Нација је сада била у просеку сачињена од младог (додуше лажно младог) становништва.

Све ово див оралног типа није ни примећивао. Сисао је и даље дебла у плавичастој шуми, спавао је најчешће у положају фетуса, али није био нимало срећан и безбрижан као што је можда деловао. Био је клинички депресиван и стално је размишљао о самоубиству и начину на који би га могао извршити. Налазио је да су реке исувише плитке да би се утопио у њима, гране исувише слабе за вешање, ватрено оружје било је смешно, а није могао ни да рукује њиме због своје величине. Једноставно ова земља није имала ресурсе за насилно укидање сопственог живота, ваљало је дуго таворити у апатији и чекати да те пронађе Косац.

Једног дана док је дремао, зачу неки пискав гласић.

„Цико, цико, води ме својој куци.“ Отворио је очи и видео неко мало наказно створење, истурених предњих зуба и ћелаво до пола главе. Ретки праменови масне косе висили су му до кошчатих рамена. Његово лице било је прекривено чиревима и скореном прљавштином.

Препознао је свог оца. Препознао га је без браде, без капе. И он је сад био лажно дете, унижено, окужено.

Див извади стабло из уста и рече: „Не мораш да се глупираш.

Матор си и прљав као свиња. Боље ти је да се средиш и поведеш бригу о себи.“

Патуљак прекине са пузањем по земљи. „Ти мислиш да ја волим да се у овим годинама понашам инфантилно да бих преживео? Моји пролетерски пријатељи прешли су шездесету и остали су без ичега. Шта им је преостало сем да буду нечија деца? Јесам наказа, без своје браде и достојанства, без рада ком сам посветио цео живот. Такве наказе друштво систематски уништава. Срећом, не убијају још

децу-наказе. То је једина шанса коју имамо.“

„Грешиш. Не требају друштву инфанти. Друштву требају озбиљни, одговорни људи“, рече див.

Патуљак га одмери. „Шта ћеш онда овде сам? Ето, сав си Озбиљан и Одговоран. Онда ти није место у шуми.“

„У праву си. Можда им не требају заиста озбиљни и одговорни. Сви се тамо заправо само кревеље. У сваком случају, сувише сам уморан за те глупости. Ја само чекам. Чекам овде своју смрт.“

„Како хоцес… ја идем да лалам…“, помази се патуљак и крене да припрема постељу од гранчица. Див је гледао како скида своје плаве радничке панталоне на трегере, оставши го и незаштићен. Његова мршава леђа подрхтавала су од кашља. Покупио је своје остатке косе у два потеза чешљићем, покупио је све своје достојанство у та два потеза чешљића и леве рукице и тешко уздахнуо. Легао је да спава окренувши му леђа.

Шума се утишала и заплавила месечином. Тло је почело да роси од ноћне влаге. Због надолазеће свежине мало голишаво клупко се јаче накашљало. Див га је покрио са пуно нежности.

Није му сад сметало „дечје“ гугутање којим се шума већ била напунила, није осећао потребу да баци стену на инфантилне очајнике који су га опкољавали. Није више веровао својим убеђењима.

Касније, те ноћи, кроз дрвеће прође Косац. Пузао је на својој малој усраној стражњици.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.