Nika Dušanov – Crtice

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,edicija "minijature",poezija i proza,proza |

senkeSo

5.1.

Gledam svoju staru majku. Iz čiste zlobe, prinosim joj svoje kljasto potomstvo sve do njuške.

5.2.

Pijan i sam, na nečijem krovu. Ali, avaj, sva Uzbuđenja u hladnim olucima samo su akutna prepreka kruženju porodičnih nesreća.

5.3.

Grčevito se držim za stranice svog besnog dnevnika, ali uzalud. Klizim niz otrcan lonac u kome su svi (zadovoljni i nezadovoljni, čuvari i rušitelji) manično smešani.

5.4.

Ne postoji bolja princeza. Njena koža je božanstvena, njena stopala su savršena.

Svako jutro Ona sa petlovima ustaje, lepi kraste na jezik i čireve na obraze. Dok se odlučni koraci penju u zamak, užurbano se krivi i prelama pre no što završi u starom zagrljaju Duha bez svojstava.

5.5.

Jedna stolica sklonjena u ugao moje barake. Još uvek rezervisana za izuzetno biće, dragog gosta sa pesmom u grlu, nikad pristižućeg. Za njega, večno u mojoj ruci – zarđala konzerva ribe.

5.6.

Nijedan preobražaj nije lak. Uvek se desi neki rog na grudima, rep na kolenu, perje pod pazuhom,  tanker na ustima. Povratak na staro nije moguć, već samo iznova dodavati na sebe krljušt, mašinske delove i salo.

5.7.

Sada, kad više ne predstavljam po sebe baš nikakvu pretnju, Jezik, koji se celog života s visine olakšavao u moje rasuđivanje, oblizuje se, cokće i palaca.

5.8.

U palanačkom pozorištu. Toliko sam istegao vrat, da se unosim glumcima u lice. Cela ova Tragedija pripada samo meni. Ali uzalud, sa malog balkona neko baca krvave pramenove svoje kose.

5.9.

Rano sam osedeo. Ubrzo nakon toga i oćelaveo. U svojoj degradaciji išao sam dalje i dalje, sve do tačke kada obnova i novo rađanje snaga više nisu mogli da se odlažu.

5.10.

Lav nikako ne leže sa jagnjetom. Hijene u vrtu ne štrajkuju glađu.

Šakal u mom krilu uopšte ne pevuši.

Ko može pisati u ovakvim uslovima? – vapi vapijući.

I evo, kamila se provlači kroz iglene uši.

5.11.

Stojim na prozoru voza. Moji saputnici koji su ušli u kupe nakon mene, postaju krajnje nestrpljivi da mi vide lice. Ja im dajem male nagoveštaje povremenim kašljucanjem i strizanjem ušima. To je sve što će ikada saznati o Meni.

5.12.

Sanjao sam san. Viziju savršene dobrote i razumevanja. Međutim, trulež oko nas bila je uglavnom ista kao na javi. Sve što je bilo novo: blistave prozore i vrata, besprekorne statue u vrtu, tvoju ponovljenu mladost – trpao sam halapljivo u kolica.

5.13.

Zagrlim ovog potpunog neznanca i odmah vaskrsnu sve slike naših zajedničkih šetnji po nekim sivim ruševinama.

5.14.

Prispeće voza za manijakalne ubice odloženo je i krajnje neizvesno. Za to vreme falsifikatori i menjači lažnog novca pakosno se smejulje u svojim toplim vagonima.

5.15.

Niko nije kao ti, kažem u neodređenom smeru i odmah počinju da se jogune pod prozorom jegulje, klizavi šarani zaleću se u izlog ribarnice.

5.16.

Ovo je moj prvi boravak u prašumi. Njen početak je nesnosan i truo, ali samo središte (kao i svako središte) božansko je izvorište Zakona.

5.17.

Nisam stigao na vreme. Mada, kašnjenje je bilo poetično. Zatekao sam još gomilu odocnelih, svakog sa drugačijom zadihanošću i drugačijim hramanjem.

5.18.

Novoizgrađeni logor ima jednu svrhu – uključivanje isključenih.

Pitam se, da li će preskočiti moja ušesa u gruboj prozivci?

5.19.

Ovi ljudi uporno traže moju pomoć. Kad se ona pokaže produktivna, kotrljaju me po mraku svojih koliba. Kad, pak, efekat izostane- puf, puf! izguraju me pod streje tih prokislih jazbina!

5.20.

Hodam i hodam. Kompanjero pored mene. Trube su daleko, nebo je mračno. Pomozi, kompanjero, da još jednom pogledam svog pevca.

5.21.

Ja sam pevač, a ovo je Miteleuropa!

Brzo! Gde su moji klimavi zubi?!

5.22.

Dvorana ječi od teških uzdaha. Teško je sakrivati se u lavirintu. Nijedan ćošak ne pruža dovoljno sigurnosti. Iza svakog zida čuje se strašno disanje. Čini mi se da je kretanje smislenije i daje mi više šanse od stajanja u mestu. Kad bi moglo nekim čudom da se nikad ne sretnemo, ali male su šanse. Znam samo da je ovo čekanje strašno. Znam, od straha pući će mi srce, otpašće mi rog.

Kad je ugledam golu, Arijadnu.

5.23.

U starom zamku, zatvoren, kukao sam i plakao. Zbog nezahvalnosti za pristojan opseg moje slobode, vratili su me pod Gospodarevu stražnjicu.

5.24.

Nogama se odupirem o vrata, a iznutra se čuje:

Uđi, nemoj, svejedno! Ti si jedno od mojih čudovišta.

 

Nika Dušanov (1978, Osijek).

Objavio je zbirku pesama Bacač noževa ( (Prva knjiga Matice srpske, 2005);

poeziju u časopisima Polja, Koraci, Agon, Beton, Stanje stvari.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.