Nezirović Senahid: San, zabravljen fermanom feudalaca

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,zabrane,zabranjeni |

astrologija2Kada sam rođen u porodilištu bolnice u Tuzli, one godine u kojoj je smaknut najmlađi predsednik SAD – Džon Kenedi, tada se moglo naslutiti koliko ću još puta zaplakati. Matičar je u rodni list upisao podatke: datum i vreme rođenja, stavljajući na taj način do znanja kako se prinova obeležava prvim danom Bika, sa podznakom Škorpije.

Pošao sam u Osnovnu školu „Aleksa Dundić“, Lukavac Mesto, godinu dana ranije kao nestrpljivi dečko što voli učenje. Letnje raspuste bih proćerdao nastavljajući da učim u lokalnom mektebu, vlasništvu Islamske zajednice, istoriju vere i arapski. Ostatak slobodnog vremena, straćio sam pomažući ocu – električaru i radniku prve i najstarije kompanije na brdovitom Balkanu, Fabrike sode u Lukavcu. Zabrane od strane oca su me pogađale i on mi nije ostao u lepom sećanju, kao što ni Meši Selimoviću, rođenom 53 godine pre mene, njegov „babo“ nije ostao u finoj uspomeni. Zašto? Novac koji sam zarađivao, tata je trošio na alkohol, časteći jarane da ga hvališu po kafanama, u okolini. Nisam zahtevao luksuz i uvek sam zarađeno trošio na sredstva za higijenu, odeću i obuću. Dugo sam vremena provodio, nagovarajući oca da „probije led“, zanemari strah od svojih roditelja, i nabavi knjige za vitrinu. Mojoj radosti nije bilo kraja kada se pojavio, „pod gasom“, noseći komplet V. Šekspira, beogradske „Kulture“, iz 1966. godine, sa tvrdim koricama teget boje i zlatotiskom. Druga knjiga koju donese beše – Kitab, Kur’an Časni, prvi prevod s  arapskog jezika na srpskohrvatski u izdanju „Stvarnosti“ iz Zagreba.  Čudio sam se tom njegovom izboru, ali sam posle saznao da mu je neki sposoban trgovački putnik „uvalio knjižurine“, kako bi ga zadužio. Dosta vremena je proteklo, baš kao što voda protiče između zavađenih obala reka, dok dežurni lekar Doma zdravlja nije doneo odluku da oca uputi na lečenje od alkoholizma u Kovin, pored Beograda, označavajući ga slabićem. Društvo je proglasilo alkohol bolešću, dok je islam osuđivao uništavanje voća zbog tog harama – „izvora svih zala“, tako da sam odrastao raspet između to dvoje. Najmanje vremena sam provodio u igri sa vršnjacima, gde god je bilo prilike.

Naravno, tata se vratio sa lečenja, ali nije prestao piti do svoje smrti. Jedne večeri, omekšan od omiljenog biljnog aperitiva „Lavov“, naredio mi je da sutradan dođem u fabriku sode. Morao sam ispoštovati njegovu reč. Bio sam radoznao i već u ranim jutarnjim satima prošao kapiju sa dozvolom portira. Otac me odveo u zagušljivu kancelariju gde je radio stari dr Nikola Stanojlović, njihov dežurni lekar. On mi je napisao mišljenje –lekarsko uverenje da sam sposoban igrati fudbal za lokalni klub „Radnički“… Pošao sam u srednju školu u Elektro-mašinsko-hemijskom centru u Lukavcu, izbegavajući povinovati se očevoj gvozdenoj volji da pohađam medicinsku školu u Tuzli, te svakodnevno putujem autobusima. Na treninzima sam se razočarao u sport. Zašto? Suhonjavi Rahman, određen ispred SOFK-e (skraćenica: Savez Organizacija Fizičke Kulture), bio je oličenje podmitljivosti. Umesto da stavi u prvi tim one koji su vredno trenirali i pokazivali rezultate, on je uvrštavao samo igrače koji su ga častili turama piva. Nije mi se dalo raspravljati, žaliti jer to ni tada nije pilo vode. „Kadija te tuži – kadija ti sudi“, zbijali smo šale između sebe, govoreći da Pravde  nema dok je sveta i veka. Gorčinu ove narodne poslovice okusiću kasnije, na vlastitoj koži…

Školske 1977/’78. godine, upisao sam se u prvi razred srednje mašinske tehničke škole u Lukavcu. Razredni starešina bila mi je prof., geografije Ivanka Došić, crnokosa mršavica, rođena u Crnoj Gori. Prof., srpskohrvatskog jezika bio mi je sve četiri godine, tada najobrazovaniji intelektualac i jedini magistar Matijević Špiro. Kod njega sam imao peticu od početka do kraja školovanja. Zahvaljujući njemu, počeo sam odlaziti na sastanke Književnoga kluba „Mostovi“, koji je formirao nastavnik Milorad Đorđević, zaposlen u Osnovnoj školi „Vjekoslav Tunjić“, Lukavac Grad. Ponekad je na sastanke dolazio i moj profesor Špiro, čitajući najrazličitije tekstove, dok je književnik Jusuf Begić vodio program i dnevni red. Bio sam učenik trećeg razreda, kada nam je razredni starešina, prof. mr Špiro predložio da pišemo radove na teme konkursa, koji je raspisalo Društvo nastavnika srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika i književnosti SR Bosne i Hercegovine, iz Sarajeva. Ignorisah iznose nagrada u novcu, jer sam hteo „oštriti pero“…

Između tri ponuđene, o piscima poput Isaka Samokovlije i Antuna Branka Šimića, ja sam odabrao rad na temu: „Stil Kočićeve proze“. Iz gradske biblioteke koja se nalazila u zgradi Doma kulture „Đuro Pucar Stari“ nabavio sam neophodnu literaturu. Sve sam završio u roku i poslao zadnji dan pre isteka roka konkursa.

Sećanja naviru, u mlazevima: dolazi poštar Arif na kućna vrata. Poverava plavi koverat mojoj mami, a ona donosi u moju sobu. Kako je prošlo skoro mesec dana od toga, ja sam, najiskrenije, pomalo i zaboravio na taj svoj rad. Pismo je bilo adresirano na mene, a na poleđini sam pročitao jedno ime i prezime, te adresu pošiljaoca. Otvorio sam pažljivo koverat. Beše to informacija, umnožena šapirografom, vezana za onaj konkurs. Predsednik Žirija: akademik i književnik, dr Branko Milanović, redovni profesor Filozofskog fakulteta-Univerziteta u Sarajevu; članovi Žirija: profesor Fadila Šaković i asistent, magistar Josip Raos, čije ime je bilo u potpisu na dnu. Konkurs je bio pod šifrom, tako da sam poslao rad pod šifrom „Senko“. Pisalo je da sam dobitnik druge nagrade u konkurenciji učenika srednjih škola, za 1980. godinu. Iako preumoran, jer sam tek došao sa časova iz škole, odmah se zaputih u pravcu Doma kulture „Đuro Pucar Stari“, gde je radio kao bibliotekar, književnik Jusuf Begić. Nisam ga zatekao na radnom mestu, pa sam krenuo prema konobi gde je bio šank sa TV. Gosti su gledali prenos fudbalske utakmice sa nekog prvenstva. Među njima bili su za jednim stolom, trojica: Jusuf Begić, moj profesor, mr Špiro Matijević i novinar Mladen Stajić, zaposlen u lokalnom listu „Trinaesti septembar“. Prišao sam stolu, pozdravio ih sve i predao u ruke prof. Špiri plavi koverat sa molbom da pročita. Posle toga se prof. Špiro nasmejao, ustao i čestitao mi, pružajući ruku. Novinaru Mladenu Stajiću, koji je bio dopisnik „Večernjih novosti“ iz Beograda,  njegove reči „Senahide, najbolji si moj đak“, bile su znak da napiše tekst za novine…

Sutradan je saznao ceo srednjoškolski centar. Direktor je poslao sekretara da kupi za mene poseban poklon. Knjigu Branka Ćopića „Bašta sljezove boje“, na kojoj je napisao posvetu meni,  overavajući sve velikim pečatom i svojim potpisom. Usledio je poziv organizatora konkursa da odem na prijem nagrade u gradić Neum, na obali Jadranskog mora. Istovremeno, dobili smo poziv za gostovanje u Banja Luci na susretima Književne omladine, ali  sam ja otišao u Banja Luku. Tamo naiđoh na prof. Špiru koji je bio gost i predavač na jednu od dominantnih tema, friško nakon Titove smrti. Nedugo, po savetniku iz Prosvetno – pedagoškog zavoda u Tuzli, mr Nedžadu Pašiću, stigla mi je bela koverta sa novčanicom od hiljadu dinara, rešenje o dodeli nagrade i knjiga – poklon od Amire Idrizbegović, GLODUR-a „Veselina Masleše“, izdavačke kuće iz Sarajeva. Školski drugovi koji su me pre toga nazivali pogrdno: „knjiški moljac“, „džamijaš“, morali su prestati da me ponižavaju i vređaju… Ruganje drugova često me je naterivalo u suze, jer mi je odlazak na časove u srednjoj školi zbog najrazličitijih oblika zlostavljanja predstavljalo nešto gore od dna pakla!

Jah, da ne smetnem s uma, tadašnji predsednik Društva nastavnika sh/hs jezika i književnosti SR Bosne i Hercegovine, koji mi je overio potpisom Rešenje o nagradi, bio je dr Ljubomir Zuković, profesor Narodne/usmene književnosti na Filozofskom fakultetu-Univerziteta u Sarajevu! Na sledećem sastanku Književnoga kluba „Mostovi“, zbog takvog uspeha, predložen sam za funkciju predsednika, volonterski u jednogodišnjem mandatu. Predlog je bio isto što i imenovanje…

Dobitnik vredne nagrade još više se zaljubio u knjige i nije očekivao privilegije tako da je dobio i poziv za regrutaciju. Vojni centar se nalazio u Sarajevu i prošao sam sve preglede za službu u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Predsednik Komisije, primarijus dr Abdulkadir Čovrk, na osnovu svih nalaza, upisao je mišljenje da sam „ograničeno sposoban za vojnu službu po tač. 131, grupa – d“. Pre odlaska na službu u JNA, odazvali smo se na poziv Književnoga kluba „Aco Karamanov“ iz Skoplja, koji je bio smešten u Domu mladih „25. maj“, u glavnom gradu SR Makedonije. Putovali smo „Pelagonija ekspres“ vozom. Prvi put sam bio pozvan u drugu republiku i književno veče se održalo u prostorijama čitaonice. Bila je prisutna i Vera Bužarovska, novinarka i prevodilac koja je moju pesmu „Putevi“ objavila u listu „Mlad borec“. Iznenadio sam se koliko je devojaka bilo. Nakon toga, prišla mi je crnokosa devojka, predstavljajući se imenom: Lidija. Kazala je da ima status apsolventa Fakulteta političkih nauka u Skoplju i želi dobiti intervju od mladog predsednika Književnoga kluba „Mostovi“ iz Lukavca. Pristao sam, bez razmišljanja. Ostali smo duže vremena, ćaskajući. A zatim sam izrazio želju da idem na spavanje u hotel. Nisam znao gde se nalazi, tako da mi je ona bila „vodič“. Šetali smo pored obale Vardara i naišli na jedan lep most. U tom trenutku je naišla milicija i Lidija mi reče da je zagrlim, jer ako u vreme oko ponoći vide samu devojku bez mladića privešće je u stanicu. Zar mi je trebalo dvaput reći? Ali, umesto u hotel, ona me odvela u podstanarku sobu. Tu se desilo moje prvo „vatreno krštenje“ i seksualno iskustvo…

LukavacPovratak u Lukavac, razmena pisama i moj odlazak na odsluženje vojnog roka u JNA! Zahvaljujući književnoj nagradi, te činjenici da sam bio u istoj jedinici sa mr Rankom Z., čiji tata beše general JNA, prirediše književno veče gde su čitali moje pesme. Onda sam zaposlen u Komandi garnizona Osijek, odeljenje za izdavanje stanova starešinama JNA, što je potpisivao Komandant, general-major M. Maksimović. Mene su preporučili: znanje stenodaktilografije, odlično poznavanje pravopisa sh/hs jezika i urednost. Pored rada u Komandi, još sam imao prijatnu dužnost da čitam knjige za kćerke oficira i pišem lektire. Zato su me drugovi predložili i primili u članstvo Saveza komunista Jugoslavije! Kakva divota: spajati ugodno sa korisnim!

 Malo pre „skidanja“ SMB uniforme JNA, u kancelariju me pozvao dežurni oficir Jure Čuljak, stariji vodnik prve klase. I predložio, licem u lice, da ostanem raditi u vojsci, garantujući mi čin poručnika JNA, stan, položaj, platu i funkciju, pod uslovom da upišem studij mašinstva koji bih završio uz pomoć stipendije JNA. Šok je usledio kada sam ga odbio, s obrazloženjem da želim studirati ono što volim: književnost i srpskohrvatski jezik! Pored ovog i pukovnik Ž. Lazović mi obeća posao u Opštinskom štabu Teritorijalne odbrane u Zenici, ako želim da mu se javim…

Sa još jednim, vojnim iskustvom, više moradoh se suočiti sa nezaposlenošću. Izbor je pao, kada se već nisam uspeo zaposliti u industrijski razvijenom Lukavcu, na moje prihvatanje i potpisivanje Ugovora u beogradskoj firmi „PIKOPP“, sa Vračara. Inače, ta skraćenica značila je Preduzeće (za) industrijsku kooperaciju (i) preuzimanje poslova i posao direktora bio je zapošljavanje mladih na području cele SFR Jugoslavije. Moje odredište bilo je brodogradilište „Uljanik“, u Puli, gradu smeštenom u srcu Istre u SR Hrvatskoj. Radio sam u grupi sa variocima, peglačima i brusačima. Otišao u avgustu, 1983. godine, bez kinte u džepu, morao sam zarađivati na pošten način. Pronašao sam privatni smeštaj u ulici JNA, odmah pored čuvene „Arene“. Stalno sam slušao prigovore kolega sa posla na samovoljne gazde i velike kirije, pa sam odlučio napisati tekst o tome problemu i potpisati pseudonimom Miroslav Mitrović. Pismo sam otkucao na jednoj pisaćoj mašini u kancelariji, sve lepo spakovao u beli koverat i poslao na adresu „Glas Istre“. Nedelju dana posle, u rubrici reagovanja, urednik je objavio moje pismo. Kolege su čitale, a ja sam slušao njihove komentare. Nikada i nikome nisam otkrio identitet, sve dosad…

Na poslu je rukovodilac radilišta bio neki Gvozden Veselinović, brkajlija, rodom iz Crne Gore. Bio je u konfliktu sa Draganom Jeremićem, sekretarom partijske organizacije. Na jednom od sastanaka, njihov sukob rečima prerastao je u fizički obračun. Sevale su pesnice, psovke su se razlegale prostorijom. Apsolutno je bilo tu nemoguće ostati neutralan. Stao sam na stranu slabijeg, Dragana Jeremića, zato što je prozivao šefa radilištva za krađu materijala i druge malverzacije. Naše sudbine zapečatio je rukovodilac i uručena su nam rešenja o otkazu sa posla. Zbog tog je avionom iz Beograda, hitno, morao doleteti i direktor koji je štitio leđa potčinjenom šefu-kradljivcu. Došao sam u avgustu, a morao napustiti Pulu već u decembru iste godine. U međuvremenu sam pisao poeziju, nagnut nad prozorom podstanarske sobe sa koga se mogao gledati enterijer „Arene“. Izlazio sam s Orijanom, zaposlenom u turističkoj agenciji „Atlas“. Njena baka beše Italijanka i devojka mi reče kako je njen maternji talijanski, a ne srpskohrvatski jezik što me začudilo…

 Novac od plate se brzo „istopio“ i morao sam se vratiti kući, oko Nove 1984. godine. 50 napisanih pesama, prekucao sam te zime u momačkoj sobi, tako da sam rukopis pokazao, u proleće, prijatelju: Stojanu Simiću „Krpici“, onda, studentu jednog od fakulteta Univerziteta u Tuzli. Nije slučajnost bio „Krpica“, nego sam imao tad u njega najviše poverenja. Tihim glasom, rekao mi je da su mu se pesme dopale i rukopis trebam odneti u izdavačku kuću „Univerzal“ u Tuzli. Njegovu preporuku sam usvojio i predao rukopis u fascikli, sa nadom da će ući u proceduru za recenziranje.

Moja starija sestra Aida, zadihana, stigla je sa pauze za doručak da mi kaže kako je u nekoj firmi raspisan interni oglas za prijem ljudi. Bio sam mlad, nezaposlen, gladan i željan posla. Prijavio sam se, ali su nastali problemi na Birou. Šef službe, kako sam saznao, neki dupelizac svojim nadređenim, uzeo me „na zub“, jer sam se pročuo kao poeta. Taj Suljo Suljević, bio je nastavnik Osnovne škole „Ljubomir Božović Jaša“ u selu Dobošnica i važio kao „podoban kadar“, iako se predstavljao kao prof. Kasnije, odlukom nekih moćnika, postao je zamenik direktora Doma zdravlja u Lukavcu, premda u dosije nikada nije dostavio diplomu završenog fakulteta. Nije mogao biti izuzetak u to vreme, pa je važio za korumpiranog političara. Radno mesto šefa Biro za lica koja traže zaposlenje unovčio je mnogostruko, ali mu je sve izgorelo tokom rata. Video sam kako nemam šanse proći pored njega i direktno se prijavih za razgovor u firmi. Ali, avaj, sekretar te firme je njegov kućni prijatelj Šaban Mahovkić! Dojavio mu je, telefonom, i pre nego što sam se pojavio u njegovoj kancelariji. Shvatio sam kako u tom duelu ne mogu izaći kao pobednik. Obratih se jednoj od najmoćnijih žena u to doba: drugarici R. Jovanović. Saslušala me strpljivo, podigla odmah telefonsku slušalicu i pretećim glasom rekla: „Šabane, ako ne zaposliš ovog mladića koji želi raditi poslaću ti inspektore!“ Ta divna žena se sažalila na moje suze…

Primljen sam, na određeno. Rešenje: čistač transportera na Površinskom kopu „L. Rijeka“. Bio sam srećan što radim. Prva plata iznosila je nešto više od milion dinara, stigla je u mesecu aprilu kao najlepši poklon za moj rođendan!

Aktivnost u književnoj omladini me spojila sa Zoricom P., profesionalnim funkcionerom Opštinske konferencije omladine Lukavac. Njen tata je bio vredan kao mrav; imala je još tri brata i bila jedinica. Njenom bratu Peri sam prirastao za srce. Pre mene, bila je zaljubljena u nekog Zdenka – pesnika, koji je „nogirao“ i zato se opijala do besvesti. Plavokosa mršavica me pozivala da izlazimo i ja sam prihvatao. Ali njen „šef“ i profesionalni funkcioner omladine Mihad Sakić to nije voleo…

 S obzirom da sam, nakon regulisane vojne obaveze u JNA, zakasnio na upis 1983., odlučih nastaviti školovanje 1984. godine. Prvo sam otišao na Pedagošku akademiju u Tuzli, gde me je primila u studentskoj službi prof. magistar Vojislava Vasiljević. Kada je pregledala moje dokumente, osmehnula se, kao što majke umeju, i predložila mi da konkurišem na Filozofski fakultet – Univerziteta u Sarajevu. Prihvatio sam i poslao dokumente. U to vreme, kada je postojala SFR Jugoslavija, i tržište znanja je sačinjavalo oko 23 miliona ljudi, bila je i velika „prohodnost“ studenata. Sećam se da su kod nas u Sarajevo dolazile kolege iz svih drugih republika i dve pokrajine. Na osnovu molbe i dokumentacije napravljena je rang lista na osnovu koje mi je odobren izlazak na prijemni ispit. U to doba, predsednik Akademije Nauka i umetnosti SR Bosne i Hercegovine, bio je akademik Sava Zimonjić koji je predložio da „Vukovci“ i učenici sa državnim nagradama ne izlaze uopšte na prijemni, nego da budu upisivani na fakultete kao talenti! Na taj način, posrećilo mi se da neko ipak u državi vrednuje rad, pa sam upisan kao prvi na listi, 11. jula, 1984.

 Sa mnom je konkurisala i ćerka sekretara firme u kojoj sam radio, a zvala se Šehida M. Nije imala nagrade, potvrde o regulisanoj vojnoj obavezi, i najvažnije, čistu peticu iz srpskohrvatskog jezika, tako da je odbijena. Čim je njen „babo“ doznao da sam ja prošao, a njegova „sultanija“ ne, osvetio mi se brzopoteznim otkazom! Uzalud sam išao u Opštinu da prijavim u Inspekciju rada tu nepravilnost. Najgore od svega bilo je da se moja zaštitnica – drugarica R. Jovanović, odlučila napustiti politiku i zaposlila u privredi kao finansijski direktor Fabrike cementa Lukavac!

Nevolje nikada nisu stizale same. Posle prvih nekoliko položenih ispita, očevo se zdravlje naglo pogoršalo i dokusurivalo ga. Naime, njegov otac, imao je ogroman šljivik sa nekoliko stotina sadnica. Ja i moja braća smo vazda morali odlaziti u berbu šljiva kako bi deda pravio rakiju. Plodove ove sočne voćke smo skupljali u sepete, a onda nosili prema kacama. Deda – penzioner Fabrike sode i otac – radnik u istoj fabrici, bukvalno, „ubijali“ su se od opijanja. Neko im je rekao da su električari pijanice ili budale. Zato su radije prihvatali etiketu pijanica, jer niko nije voleo da ga nazivaju budaletinom! Otuda je proizašla i šala da električari uvek moraju obedovati pre svog rada, da im „nimet ne ukisne“, ako naprave kobnu grešku… Imajući u vidu postupak nastajanja alkohola, vrenjem, otac je prvo „fasovao“ dijabetes tip jedan, zatim se nalepila insuficijencija bubrega i, konačno, upale pluća. Novac za očev prevoz od kuće do bolnice morali smo plaćati njegovom mlađem bratu koji nam je oteo posed u  komšiluku. Posle toga je „amidža“ uzimao tatin alat iz male radionice, u podrumu, kao nadoknadu za svoje usluge transporta…

1985. godine, objavljen je moj poetski prvenac „Ceremonijal“. Direktor tuzlanskog „Univerzala“, prof. Cvijan Radovanović, pozvao me da potpišem Ugovor. Čestitao mi je i opisao „put“ rukopisa koji je prošao zeleno. Prvi recenzent bio je akademik i književnik, dr Branko Milanović, redovni profesor Filozofskoga fakulteta-Univerziteta u Sarajevu, a drugi prof. dr Asim Halilović, ondašnji dekan Pedagoške akademije-Univerziteta u Tuzli. Honorar je iznosio tri miliona dinara!

Alkohol je razarao sve oko mene: otac je platio najveću cenu, a simpatija Zorica je još dublje tonula u ovaj porok. Njena braća bila su bespomoćna i digli ruke od sestre…

U retkim trenucima slobodnog vremena, nastavljao sam pisati – priče. Neke od njih su već bile objavljene, a neke nagrađene na konkursima pod šifrom. Za razliku od poetskog prvenca koji mi je doneo lepu svotu, novac od priča nikada nisam naplatio. Ljubav bez novca, bila je nezamisliva. Devojke su vazda očekivale da im se plati karta za kino ili pozorište, izlazak u kafić i slično, tako da sam se odrekao vezivanja…

Kako god sam nosio nadimke u školi, tako su me počeli častiti nadimcima u mom privatnom životu. Postadoh „Buntovnik bez razloga“, „Slobodan“, i „ludi pjesnik“. Shvatio sam zbog čega su protiv mene i mog zaposlenja, i pored toga što se za njegovo rešenje zauzimao aktivno Miroslav Jančić, tada čl. Predsjedništva RK SSRNBiH iz Sarajeva, te akademik i književnik Mladen Oljača. Sa jedne strane, protiv su bili sve sami bajati potomci turskih feudalaca, čije carstvo se moralo urušiti zbog korumpiranosti svih nivoa vlasti, i koji su izdali „ferman“ o mojoj nepodobnosti. Ali, sa druge strane, ZA moje zaposlenje bili su Ljudi koji su razumevali važnost da mlad čovek ne dođe u sukob sa sistemom i ne razočara se. Bilo je očevidno da su me oni prvi „uzeli na zub“ i držali kao pokretnu metu zbog izuzetnih rezultata…

 Otac je umro početkom meseca marta, 1991. godine. U doba raspada SFR Jugoslavije.

Svi su nudili pristup u članstvo nekoj stranci, uoči prvih demokratskih izbora, ali niko – posao! Slutio sam da će svi bivši članovi Saveza komunista iskoristiti svoj „prelazni rok“, poput onog u fudbalu, i promeniti „dresove“…

Ratna mašinerija se zahuktavala. Neozbiljnost se prvo desila u Sloveniji, a zatim je krenulo spašavanje srpskog naroda u Republici Hrvatskoj. Na žalost, završilo je bez uspeha i jedan narod od 13% sveden je na nacionalnu manjinu ispod 2%, što je predstavljalo strahovito etničko čišćenje i „genocid“ gori od Srebrenice!

Sedeo sam skrštenih ruku i strpljivo čekao rasplet događaja. Kada je došla na red Bosna i Hercegovina, činilo se da je spas u oazi Opštine Tuzla. Gde su pobedili bivši „komunisti“ preobučeni u ime nove stranke – Socijaldemokratska partija, na čelu sa dr Nijazom Durakovićem. Znao sam, boca je ostala ista, jedino što su promenili etiketu, a sadržaj unutar flaše je ostao identičan – bljutav.

Nekome je palo na pamet ideja da formiraju Opštinski PRESS Centar u Lukavcu, po ugledu na one u većim sredinama. Videla žaba da se konji potkivaju pa hoće i ona…

Prva „garnitura“ je „sklepana“ tako što su vukli za rukav jedni druge. Iako je bilo i te kako vremena da raspišu konkurs-oglas, do toga nije došlo. Zašto? Demonstrirali su na taj način kako je prepoznavanje „faca“ i borba za nezavisnu Bosnu i Hercegovinu kriterij broj 1! Narodna poslovica da se „prvi mačići u vodu bacaju“, ovde je došla do punog izražaja. Oni su bili rasterani u momentu kada nije izvršeno hitno naređenje tadašnjeg Predsednika Skupštine opštine Lukavac, Hasanhodžić Seada. A odnosilo se na zaplenu video-kasete o proboju snaga vojske Republike Srpske na područje dominantno muslimanskog sela Dobošnica u pravcu srpskog sela Smoluća, radi akcije izvlačenja civila. U opštinsku kancelariju Hasanhodžić Seada, stigla je novinarka Drugoga kanala TV Republike Francuske, sa željom da pogleda taj materijal. Funkcioner je poslao kurira u lokalni PRESS Centar, odakle su mu složili „korpu“, sa rečima da su oni snimili dokazni materijal i da oni žele za sebe zadržati sedamdeset hiljada nemačkih maraka, uredno poredanih u crnom koferu, kao nadoknadu za pretrpljeni strah i profesionalizam. Posle toga, ljutit i besan, Sead Hasanhodžić je poslao patrolu policije da ih privede u stanicu zbog toga što su odbili da izvrše naređenje svog pretpostavljenog! Rasterani su zbog novca…

Zatišje se proteglo do početka zime. Ovaj put, nekome je palo na pamet da raspiše konkurs za prijem novinara u PRESS Centar Opštine Lukavac. Prijavio sam se, bez ustručavanja. 6. decembra, 1992. godine, prozvan sam da uđem. Ispred mene se nalazio predsednik, predratni dopisnik TV Sarajevo, mr Enes Osmančević. Do njega je sedela Samila Tubić, nekadašnji predsednik Opštinske konferencije SSRN Lukavac, rodom od Bijeljine, a udata u Lukavcu. Pokazao sam dokaze iz skromne arhive koja se počela „debljati“: književnu nagradu, poetski prvenac „Ceremonijal“, objavljen u ediciji „Prva knjiga“, tuzlanske izdavačke kuće „Univerzal“ i moj indeks fakulteta. Posle nekoliko večeri, slušao sam informaciju o mom prijemu. Koliko obradovan, još više sam bio zabrinut zbog događaja koji će uslediti…

Na mesto zamenika Glavnog i odgovornog urednika postaviše Husejnović Alosmana, svršenika Gazi Husref-begove medrese u Sarajevu. Momak je bio iz sela Kruševica i širio priče da je već imao dva priloga objavljena u muslimanskoj novini „Muallim“. S obzirom da je tada bio na snazi Zakon o obrazovanju, sve su verske institucije bile tretirane kao „fakultativne“, pa je doktor islamskih nauka ili bogoslovije, smatran po tom Zakonu kao da je imao završenu samo osnovnu školu, koja je bila obavezna. Tako nam se Alosman jednom prilikom „izlanuo“ kako je trebao biti upisan na Filozofski fakultet u Sarajevu, i to na predlog svoje „veze“, nekog uticajnog akademika. Smejao sam se, rekavši da ako mu treba štela za upis na „faks“, pitajući se šta mora potegnuti da ga završi… Prvi moj prilog trebao je biti o nekoj godišnjici vezanoj za Skendera Kulenovića. Napisao sam tekst, ali ga on nije „pustio“, odbrusivši mi da se „ne treba isticati pisac koji je bio na strani Srba“! Požalio sam se njegovom šefu, Osmanović Ismetu, koji je bio GLODUR, po funkciji sekretara Skupštine opštine Lukavac. Obavljao je funkciju sekretara „Medžlisa“ Islamske verske zajednice Puračić i bio sekretar Stranke demokratske akcije. Rečju: hodža u politici… Premda je bilo teško u to poverovati, zabranu svog zamenika Alosmana, Ismet Osmanović je anulirao i dozvolio da se prilog objavi. „Novinar i spiker“ Senahid Nezirović je „probio led“ i danas mi sve izgleda nalik hiperboli, koliko je ponosa i hrabrosti trebalo imati pa to preturiti preko glave.

Moje mesto „pokrivalo“ je pisanje komentara, intervjue, lektorisanje i saradnju sa ostalim medijima u Okrugu Tuzla. Jedan od kolega me u(s)poredio sa Vukobrat Budom, novinarom TV Sarajevo, dok sam govorio komentar o (ne)konzistentnosti politike prvog predsednika Predsedništva SR Bosne i Hercegovine Alije Izetbegovića. Rekao sam činjenicu da je došao na to mesto iako nije dobio najveći broj glasova i zato što mu je kandidat sa najvećim brojem glasova Fikret Abdić „Babo“ ustupio tu funkciju. Reakcija, već sutradan, bila je žestoka. Osude, verbalni napadi kako se usuđujem da o tome govorim, dok „muslimane po Bosni četnici kolju i slično“, zabrinuše me. Iako sam pisao tekstove za listove koji su izlazili u Tuzli: „Hrvatski glasnik“, „Zmaj od Bosne“ i „Student“, te „Ljiljan“ u Zagrebu, sve to nije moglo umanjiti moju „krivicu“. Radeći u toj redakciji, često sam bio u kontaktu, sa mojim prof. Špirom. Zvao sam ga na oba broja telefona koja su bila dostupna: u stan i na Univerzitet. Često smo „ćaskali“ o književno-jezičkim temama, sve dok mi nije predložio da pređem raditi u Tuzlu, kao njegov asistent. On je imao na to pravo, imajući u vidu da je radio kao šef katedre i bio prodekan za nastavu Univerziteta u Tuzli. Pa, zar i Andrića  njegov prof. T. Alaupović, tadašnji direktor tuzlanske gimnazije, prateći rad svoga „pulena“, nije preporučio za odlazak u diplomatiju?!

Ima jedna slika koja mi se urezala u sećanje: prolazim pored moje Osnovne škole „A. Dundić“ i Doma kulture „Đuro Pucar Stari“ u Lukavcu. I vidim: na hrpi su knjige „crvenih“ korica; brdo knjiga koje čekaju da budu zapaljene. Prišao sam bliže i sa te gomile spasao „Srpske narodne pjesme“ Vuka Stef. Karadžića. Otišao sam do sekretara škole nastavnika matematike Zaharija i tražio da mi pokloni knjigu što je on ljubazno potpisao i overio pečatom! Nekad su gorele žene na lomačama, danas knjige!

Naš poslednji telefonski razgovor desio se negde sredinom marta, 1993. I tada mi je, u panici, rekao da je njegov sin Goran nestao. Strah u glasu je pojačan kada mi se požalio da ne oseća sigurnost… Nastojao sam prof. Špiru smiriti molbom da o svemu obavesti policiju i zatraži fizičku zaštitu, s obzirom da je rezervni oficir.

Uobičajeno, kao i pre, došao sam u prostoriju Dekana Pedagoške akademije, 7. aprila, 1993. godine. Zatekao sam prof. dr Simić Milisava i prof. dr Nožinović Ferhada, koji je bio dekan. Ispred njih su bile čašice sa rakijicom. Pozdravih profesore i rekoh da mi kažu gde je Špiro? Snužden, jedva čujnim glasom, prof. Simić, procedi „Špiro je ubijen“! Nisam poverovao, smatrajući to zakasnelom prvoaprilskom šalom. Tada se na vratima pojavio mlad čovek. Prišao je stolu i pozdravio prisutne prof. Rukovali smo se i tada sam čuo njegovo ime i prezime: Slađan Skaramuca, inspektor MUP-a  Okruga Tuzlansko-podrinjskog. Razmenili smo nekoliko reči. Veoma je bio iznenađen i prihvatio da prošetamo tuzlanskom čaršijom – korzoom. Poverio mi se da je rodom od Banovića i kako je radio na istrazi oko ubistva mog prof. Matijević Špire. Razgovor završi konstatacijom da je slučaj zaključio kao „zločin iz koristoljublja“ i tako smo se razišli… Moj utisak bio je da su on i njegovi šefovi to radili dosta brzo i propustili mnogo detalja, jer ako nije znao za mene kao njegovog najboljeg učenika, a ispitao je u Lukavcu druge, onda mi je to bila „klimava istraga“.

Spiro_Matijevic

Špiro Matijević 1943-1993

Dakle, činjenice su neumoljive: moj prof. Špiro Matijević, ubijen je 29. marta, 1993., a meni su otkaz sa posla uručili 31. marta, 1993. godine. Samo dva dana posle zločina? Da li je to mogla biti koincidencija ili… zavera!?

Nisam se imao kome žaliti, jer je uspostavljen sistem: „Kadija te tuži, kadija ti sudi“. Mene su proglasili „nepodobnim“, ali su zato na poslu ostavili neiskusne i premlade „junoše“ koji nisu imali nikakvih nagrada, nisu imali objavljenih radova, nisu ni prošli pored bilo kojeg „faksa“, a da o čitanju (knjiga) i ne govorim…

Obeshrabrio se nisam, nego još više nastavio pisati. Prodati nismo imali šta da bi došli do brašna, ulja, šećera i kafe…

Moja starija sestra imala je radnu obavezu u preduzeću „Progres“ koje se nalazilo u društvenoj svojini. Ta, trgovačka, firma je dala sve svoje slobodne prostore u skladištima, na korištenje UNHCR Tuzla. Na tom delu je formiran centralni magacin sa svim potrepštinama koje su dolazile kao donacije konvojima UNPROFOR-a. Dakle, moja starija sestra mi je rekla da primaju fizičke radnike u tom magacinu i jedino što treba je moja volja da radim. Prihvatio sam i moj prvi radni dan se desio 1. aprila, 1994. godine. Život se ponekad ume našaliti sa protagonistima, tako da se i meni slično dogodilo…

Srećom, tu se pokazalo korisnim moje znanje ruskog i engleskog jezika pa sam ponekad imao ulogu slobodnog prevodioca vođama konvoja UNPROFOR-a, i UNHCR-a…

Ostao sam raditi sve do 31. maja, 1995. godine. Uoči dogovaranog „pada zaštićene zone UN-a: Srebrenica“, kada je zatrebalo „sveže krvi“, prisilno sam mobilisan u redove Armije Republike Bosne i Hercegovine. Dobio sam raspored za javljanje u jedinicu koja se nalazila u selu Devetak – „odbrani“ od Ozrena, gde je bila stacionirana Vojska Republike Srspke. Pokazao sam obe knjižice, sa regrutacije i vojnu gde je utvrđeno da sam zaista „lice ogr. sposobno za vojnu službu, po tač 131 grupa – d“, ali to nije tada „pilo vode“. Zadužili su me „papovkom“ – puškom, koja je bila neispravna! Prvu noć sam proveo u rovu, toliko blizu „neprijateljskih“ vojnika – mojih školskih drugova, da sam ih jasno mogao čuti kako štucaju. Ispred nas bile su zakamuflirane „MRUD“ mine. Sa mnom na liniji bili su Dimitrije i Zdenko. Sutradan ujutro, došao je četni evidentičar i sav rumen u licu i nasmejan uzviknuo: „Selam alejk“! Pogledah čoveka i uzvratih: „Pomaže Bog i Faljen Isus“. Kada je čuo moj odgovor, pun ironije, brzo se povukao u komandu jedinice, a onda svima „rasterlalio“ moju drskost.

Odmor sa „prve linije“ iz rova koristio sam da odlazim u zgradu Opštine i Vlade kantona tražeći Pravdu. Iznosio sam činjenice, ali mnogi nisu bili voljni da me do kraja saslušaju. Dok su sposobni za vojnu službu i „odbranu“ dobijali zadatke da po nalogu Stranke demokratske akcije odlaze u Nemačku, gde su prosili novac i zlato od naših „gastarbajtera“, dotle su ograničeno sposobni bili prisilno mobilisani u taj njihov čemer od Armije Republike BiH!

Jedne večeri, stigle su nam konzerve kao sledovanje hrane. Kako na liniji „odbrane“ uopšte nije smelo da se vidi svetlo zbog odavanja položaja, morao sam jesti u mraku. Bio je to neki tvrdi sir, kome je sigurno prošao poodavno rok trajanja. Hrskalo mi je pod zubima i osetio sam neku memlu. Pojeo sam pola konzerve, a ostalo stavio u džep.

Leti su noći kraće i brže sviće. Probudi me žestok bol u želucu. Nisam se imao kada ni rasaniti, a već me prvi proliv naterao da požurim u naš, poljski klozet. Ostao sam duže vremena. Taj dan smo predavali smenu. Stari autobus „Lukavactransa“ nas je dovezao iz sela Devetak u Lukavac. Čim sam ušao u kuću, osetih identičan bol i opet proliv. Jedva sam utekao u klozet. Ukućani se zabrinuše. Sestra reče da odem lekaru. Došao sam u Dom zdravlja Lukavac, koji se pretvorio u ratnu bolnicu. Zatekao sam dežurnu doktoricu koja mi reče da vozač spava i ne sme ga buditi?! U holu naiđoh na studenta Medicinskog fakulteta koji je bio moj dalji komšija i rođak Predsednika Stranke demokratske akcije. Bio je veseo i uvede me u svoju „ordinaciju“, na čijim sam vratima pročitao natpis: doktor Nazim Imamović… „Bože Svemogući“, rekoh u sebi, „pa, ovi su počeli deliti pozicije kapom i šakom“! Najgore od svega beše to što mi je napisao recept i overio ga pečatom, svoga – rođaka Teufika!?

U Domu zdravlja Lukavac – ratnoj bolnici, opet me presekao bol u želucu i novi proliv. Uverivši se da prevoz do Univerzitetsko – Kliničkog centra u Tuzli neću od njih dobiti, dehidrirao, na jedvite jade, peške, stigoh do zgrade Opštine. Srećom, tu sam naišao na još jednoga komšiju koji je zaposlen kao funkcioner – Predsednik Veća. Glas mi je drhtao, noge su klecale i kroz suze sam tražio pomoć u obliku prevoza do Tuzle. Pozvao je svog ličnog vozača i naredio da me odveze. Pregledom u prvoj, prijemnoj ambulanti UKC-a Tuzla, ustanovljeno je da nema opasnosti od slepog creva i upućen sam na Kliniku za infektivne bolesti, sa dijagnozom: Salmonela… Bio sam tako iscrpljen da su me dve sestre presvukle i u invalidskim kolicima odvezle prema odeljenju Intenzivna nega. Tu su me zadržali dva dana i posle prebacili u jednu od praznih soba. Vrućina, tipična za mesec juli/srpanj, 1995. godine. Nepodnošljivo je vruće, vazduh se zapalio i preti eksplozijom od nevidljive napetosti! U bolnici više nije bilo praznih hodnika. Najednom su počele dolaziti odnekle žene i deca… Meni je došla u sobu jedna sestra, sa obrazloženjem da je „Srebrenica pala u ruke četnicima“ i da moram osloboditi sobu za izbeglice. Nisam se protivio, smatrajući da žene i deca imaju prioritet. Ali, posle par dana, umesto izbeglica, u istoj sobi gde sam ja bio smešten, sada je ležao novi „pacijent“, sa debelom vezom. Izgleda, bio je to sin nekog moćnika, smešten zahvaljujući jakim vezama. Zaobilazno, raspitao sam se kod druge sestre o njemu. Rekoše mi da su ga primili nadrogiranog u životnoj opasnosti. Radio je kao vozač u stranoj oranizaciji. Tetka-doktorica mu sredila!

Moja slika o „ratnim herojima u belom“, kako su kolege novinari tepali lekarima i sestrama, završila je u – đerizu.

Otpusnicu sam dobio, posle dve nedelje provedene u bolnici. Kako su morali navesti neki razlog, umesto slučaja trovanja, navedeno je: salmonela!? Mislio sam da će se o tome raščuti, ali grdno sam se prevario. Iz jedinice su pokrenuli pitanje izostanka sa linije i naredili da mi pošalju patrolu Vojne policije. Bilo je to na dan potpisa Dejtonskog mirovnog sporazuma. Jedan od poručnika Armije Republike BiH, tražio je od moje sestre novac da me oslobodi dužnosti na liniji, ali je ona odbila! Danas taj čovek radi u mikrokreditnoj organizaciji i niko mu ništa ne može. Pustio korenje…

Poznavao sam i komandira i zamenika komandira pritvora koji se nalazio u oronuloj zgradi starog Centra za socijalni rad. Iznenadili su se kada me videše u pratnji dva vojna policajca. Nakon što su me „predali“, bez lisica na rukama, pozdravili su se i otišli nazad u svoju četu. Oba starešine pritvora Komande su mi kroz smeh rekli da je to nečija šala, iako sam ja protumačio kao osvetu, i rekli da sam slobodan čovek i slobodno mogu da se krećem gde hoću. Poslušao sam njihovu odluku i krenuo u grad, peške. Blizu izvora „Petrak“ vode, naišao sam na reportersku ekipu CNN-a, i novinarku Džeki Šumanski sa prevodiocem Đorđem iz Tuzle. Bio sam u prolazu i onako elegenatno odeven, u belu košulju sa kravatom, „zapeo“ sam za oko žurnalisti svetske TV kuće. Ona se nasmejala i pozvala me, postavljajući pitanje na engleskom šta mislim o potpisivanju Dejtona? Izneo sam svoje mišljenje u nekoliko rečenica i onda se zahvalio, te produžio dalje…

Amerikanci su počeli stizati na vojni aerodrom „Dubrave“ kod Tuzle u sklopu svoje nove mirovne misije za bivšu Jugoslaviju. Brzo su se organizovali, pozivajući ljude na intervju za različite vrste poslove. Prijavio sam se za rad kao prevodilac i bio na ispitu sa još dvadesetak prijatelja. Među nekoliko sam dobio najvišu ocenu i poslat u poljsku kancelariju da potpišem Ugovor i zadužim svu opremu. Dobio sam raspored u jedinicu Vojne policije, koja je pokrivala Posavinu. Radio sam kao profesionalni vojni prevodilac od polovine januara, 1996, sve do polovine aprila, 2002. godine.

Posle raskida Ugovora, odlučio sam okušati sreću u vodama privatnog biznisa pa sam otvorio malu školu stranih jezika. Mnogo je dece dolazilo sve do 2007., kada sam bio prinuđen da je zatvorim  zbog odlaska na operaciju proširenih vena u kliniku UKC-a Tuzla. Zadržali su me tri dana i otpustili, u prvoj polovini januara. Odlazio sam na kontrolu i tu mi je savetovano da nabavim specijalnu čarapu za desnu nogu, ali je bila preskupa. Odustao sam od investicije od 100 Evra u zdravlje, tek sa nadom da neće biti posledica. Već u drugoj polovini godine: jula, 2007., konkurisao sam na radno mesto prevodioca i mašinca za rad u Republici Sloveniji na nekim od projekata. Primljen sam i proveo sledeće dve godine realizujući poslove u mnogim gradovima: Ljubljana, Maribor,  Škofja Loka, Kranj, Celje, Velenje i Lendavi. Tada sam upoznao jednu divnu ženu, Milku. Prihvatila je da živimo u partnerskoj vezi. Slagali smo se u svakom pogledu. Retko pametna žena. Cenio sam je iz više razloga: bila je skromna, imala ogromno mnogo knjiga u biblioteci, a što je najvažnije nije bila iskompleksirana. Da, bila je viša od mene skoro za glavu i to joj nije smetalo! Seks je bio nebeski. Nikada nije zahtevala da je „čuvam“. Nameravao sam sa njom doći do sina kome bih dao ime po mom bivšem profesoru, prijatelju i kolegi Špiri. Ali, Milka je bila pilule protiv začeća i zbog toga „fasovala“ rak dojke…

Rastali smo se 2009. godine, u maju kad ljiljani cvetaju. Ispunio sam njen davnašnji san, vodeći je na koncert „Bijelog dugmeta“ koji se održavao na „Križankama“,  u Ljubljani. Moj Ugovor je istekao i poslodavac ga je raskinuo, tako da sam se morao vratiti nazad u Bosnu i Hercegovinu, sa minusom od četiri zarađene plate. „Minus“ je iznosio celih deset hiljada Evra! Dok se opraštala, šapnula mi je da će me uvek čekati. Ali da za ostvarenje naše ljubavi mora nešto konkretnije doći sa moje strane. U obliku jednosobnog stana, koji je na bilo kojoj lokaciji u Ljubljani koštao cirka šezdeset hiljada Evra u tom periodu…

Odmah nakon povratka, odlučio sam nastaviti školovanje. Izašao sam na testiranje iz engleskog jezika, na tek formiranom, privatnom  Američkom Univerzitetu u BiH. Od stotinu kandidata, primljeno je samo 29, a ja sam bio 13-ti! Moj izbor je pao na odsek za međunarodno pravo i diplomatiju.

Nedugo potom, u Tuzlu su stigli predstavnici kompanije iz Teksasa, SAD. Pristupio sam testiranju i prošao. Plata je bila bedna i trebalo je otići u Afganistan, daleko na srednji istok u mirovnu misiju. Iskreno, meni se nije stavljala glava u torbu za neku sitnu „lovu“. Odustao sam i odlučio da se nastavim baviti pisanjem, prevodima i slično. Jedno veče, zaustavio me rom u luksuznom džipu i učtivo se predstavio da ga šalje direktor jedne privatne uvozno-izvozne firme sa Amerikom i da sam im HITNO potreban za važan telefonski, poslovni razgovor. Prihvatio sam ponudu, seo u džip i brzo se našao pred njihovom vilom. Čekao me je mobitel i razgovor: sklapanje Ugovora vrednog više stotina hiljada dolara. Kod njih sam imao tretman kao kralj. Pošteno su mi platili honorar, a ja sam njima „poklonio“ knjige za kućnu biblioteku. Ćerka Maja koja je pohađala osnovnu školu jako se obradovala!

U međuvremenu, posle duge dileme, odlučio sam otvoriti profil na „fejsbuku“. Onda sam počeo tražiti svoje prijatelje i kolege, nadajući se da su neki preživeli rat i stradanja. Imao sam sreće i uspevao pronaći prvih stotinu drugara. Ta društvena mreža bila mi je korisna, jer mi je uštedela na desetine hiljada dolara iz džepa, da ih ne potrošim na telefonska „ćakulanja“ sa prijateljima. „Čet“ me koštao jeftinije, a iznosio je samo mesečnu pretplatu kod internet provajdera „Avaks“…

Nova ljubav mi se desila, kada sam upoznao Olgu K. Ćerka penzionisanoga generala, slavne „Crvene armije“, bivšeg diplomate i privatnog biznismena. Njena mama je bila profesor univerziteta u Moskvi, takođe, pred penzijom. Olga se predstavila kao tek svršeni doktor ruskog, engleskog i nemačkog jezika. Književnost je držala u malom prstu i kada mi je doletela, da proslavi svoj 35-ti rođendan, avionom, shvatio sam koliko jedan „bosančeros“ može biti inferioran sa svojim znanjem. „Išamarala“ me činjenicama o ubistvima najvećih ruskih pisaca, za koje smo učili na fakultetu da su izvršavali samoubistva. Da bih sve okrenuo na šalu, dodao sam na njeno ime fonemu „V“, tako da sam je zvao „V+Olga“, po najdužoj ruskoj reci. Bukvalno smo svaki dan bili na nogama, šetajući sa rukom u ruci  Baščaršijom u Sarajevu ili na planini Ozren. Hteo sam joj pokazati obe strane medalje: život građana Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine, uopšte ne namećući svoje mišljenje. A noću, čim bi pao sumrak odlazili bi u sobu i vodili ljubav kao da nam je ta noć zadnja u životu. Ponekad bi se desilo da nas prevari san. Ali, ja sam gošću svako jutro „gotivio“ njenim omiljenim čajem, sa medom i već spremnim voćem: jabukom, orasima, narom i narančama. Prao sam za nju jabuke, krckao orahe te gulio šipak i naranču. Posetila me na dan kada se navršavalo četrdeset dana od samoubistva njene najbolje prijateljice, koja se odlučila na taj čin zbog neuzvraćene ljubavi mladića. V+Olga mi je otvoreno rekla da su mladi Rusi više zainteresovani za kocku, alkohol, dangubljenje i druge „igrice“ od svojih devojaka i žena. Bože, pomislih… koliko je tuge tamo! Poslednje jutro, pred let aviona, proveli smo u čekaonici aerodroma „Butmir“. Zagrljeni, kao da nedamo jedno drugo. Zahtevala je od mene da se pojavim na Dan pobede – 9, maja i rekao sam kako ću nastojati doleteti k njoj. Ali… moja starija sestra Aida je dobila otkaz na poslu i doživela nervni slom. U stvari, moji neprijatelji su se osvetili starijoj sestri, smatrajući da će me na tak način „opametiti“ u aktivnostima oko svedočenja strašnog zločina koji se desio nad mojim prof. Špirom i njegovim sinom Goranom. Kukavice, vazda usmere oštricu odmazde prema slabom žensku. Nemaju hrabrosti da se suoče sa snažnijim od sebe… I, tako se desilo da je moja starija sestra Aida podigla ruku na sebe i promašila srce za par santimetara. Završila je na hirurgiji UKC-a Tuzla i zatim na Klinici za psihijatriju. Ostavši bez posla i plate, nije imala drugog izbora. Meni je poslata poruka da budem „poslušan“ svome narodu i vlasti. Put u Moskvu mi je propao i bio sam očajan. Umesto da ispunim datu reč, morao sam odlaziti u posetu starijoj sestri Aidi, malte ne, svaki dan. Zašto? Klinika o kojoj sam čuo, tek je sagrađena i na mesto direktora postavljen mladi „šejh“, dr Izet P. Taj čovek je sve postigao u struci i karijeri, zahvaljujući svom islamskom naučavanju i podmetanju leđa odakle vetar najsnažnije duva. Magistrirao je, doktorirao i onda na predlog Muftije tuzlanskoga, koji je sada izabran na mesto Reisu – l – uleme, mladog Husejn ef. Kavazovića, postao profesor Medicinksog „faksa“-Univerziteta u Tuzli i direktor Klinike za psihijatriju UKC-a Tuzla.  Njegov uzlet je za „Riplija“…

 Uprkos problemima svih vrsta, nastavio sam pisati i objavljivati. Povezivanja su se širila na sve strane sveta. Upoznavao sam tada mnogo dobrih ljudi, tako da smo jedni drugima hrlili u zagrljaj, nakon veštačkog sukoba i pokušaja starkelja da nas, mlade, zavade i pobiju, a onda zavladaju našim potomcima…

Susret sa mlađahnom, magistricom Ljiljanom Tadić, desio se prvi put na njenom radnom mestu. U osnovnoj školi u Bijeloj, koja se nalazila u okviru administrativne jedinice Brčko distrikta, gde je radila bibliotekarske poslove. Mnogo me podsetila na moju bivšu profesorku fizike iz srednje škole Mirjanu Imamović, suprugu rođaka i tadašnjeg zamenika direktora EMHŠC-a Lukavac, Kasima I. Na žalost, poginula je na autobuskoj stanici, u Tuzli, čekajući prevoz do škole u kojoj je kratko predavala fiziku. Sličnost Mirjane i Ljiljane je bila zapanjujuća…

Koleginica i prijateljica Mirjana Đapo, profesor srpskog jezika u gimnaziji „Vaso Pelagić“ u Brčko distriktu, poklonila mi je u stanu da pročitam njenu knjigu priča „Muškarci, uglavnom, vole  žene“. Glavni urednik časopisa „Riječ“ iz Brčko d. c., Žarko Milenić, književnik, prevodilac i novinar, saznao je i pozvao me da napišem tekst prikaza o knjizi „Muškarci, uglavnom, vole žene“, mr Ljiljane Tadić. Dao sam reč da ću pisati, jer nisam ostao ravnodušan posle čitanja. Zapravo, ta me knjiga na neki način „uzdrmala“, kvalitetom pisanja i morao sam reagovati. Tekst prikaza sam završio na vreme i poslao putem interneta. I, onda mi je glavni urednik Milenić Ž., saopštio da su na sednici Redakcije časopisa „Riječ“ Atif Kujundžić i Hakija Karić ZABRANILI objavljivanje mog teksta prikaza o knjizi „Muškarci, uglavnom, vole žene“, mr Ljiljane Tadić.  Dozvao sam majku svih nauka – logiku i pokušavao razumeti motive „zabrane“. Prvo pitanje koje se nametnulo beše: Da li su to uradili zbog mene, autora ili njene knjige? Nije bilo mesta sumnji, tu dvojicu je uhvatio strah od oštrog pera mlađahne magistrice Ljiljane Tadić. „Bolelo“ ih je što u svojoj prozi pominje reč „penis“, što je obrazovanija od njih, i što, čak, najteže za oprostiti, mnogo bolje piše od njih! A ja sam to napisao u tekstu prikaza i potvrdio… Ali, to je bila samo jedna dimenzija cele priče. Druga,  još bolnija krila se u teškom prihvatanju istine da su se dva MUŠKARCA urotila protiv objavljivanja teksta talentovane i mlade žene, još devojke!? E, to se moralo sprečiti, ZABRANOM objavljivanja, po svaku cenu. Čim je informacija o tome stigla u moj poštanski sandučić, reagovao sam u skladu sa svojim manirima. Umesto da se obratim javnosti – nikome, otišao sam u Kancelariju Visokog Predstavnika za Bosni u Hercegovinu u Sarajevu i ceo slučaj zabrane stavio na sto savetnika za informisanje, obrazovanje, sport i kulturu. Mladi ambasador – Amerikanac, pitao me je kakvu vrstu akcije od njih očekujem: 1. Da im se odmah obustave svi izvori finansiranja ili 2. Da sačekam izvinjenje radi – greške?!

 Naravno, prihvatio sam kao najoptimalniju mogućnost da sve strpljivo izdržim, nadajući se onome što će doći kao bolje od toga. I zaista, nakon samo nekoliko dana, stigla mi je poruka dr Đorđa Otaševića, GLODUR-a časopisa „Književni pregled“, iz Beograda, u kojoj se nalazio link sa više mojih tekstova prikaza kojima je dao „zeleno svetlo“. Među objavljenim tekstovima prikaza knjiga bio je i „Muškarci, uglavnom, vole žene“, mr Ljiljane Tadić. Na taj način, ZABRANA  od strane Atifa Kujundžića i Hakije Karića, članova Redakcije časopisa „Riječ“ u Brčko distriktu, postala je tako smešna i besmislena. Glavni urednik Žarko Milenić je odmah napisao poruku da će moj tekst prikaza koji su njih dvojica ZABRANILI objaviti u sledećem dvobroju časopisa „Riječ“. Trebalo je izgladiti jednu veoma napetu situaciju i ja sam to fino protumačio kao uzaludan pokušaj zastrašivanja dva člana Redakcije-provincijalca. Uzvratio sam nasmejan, pružajući ruku pomirenja…

Iako smo živeli u jednopartijskom sistemu gde je vladao Savez komunista u vreme socijalističke federacije Jugoslavije, meni se NIKADA nije dogodilo da budem zabranjen pisac! A uvek sam pisao tekstove koji su bili na samoj granici da ih neki GLODUR-i časopisa i listova, ne objave. Vazda sam računao na kvalitet, jer se pred prijatelje nije moglo izaći sa brljotinama i skribomani su morali biti zaustavljeni po svaku cenu. Ali, nakon propasti jednoumlja oličenog u Savezu komunista, skupa sa starim sistemom, izgleda nisu sa istorijske scene otišli i neljudi koji ne razumeju da je ZABRANAMA odzvonilo za sva vremena! Pojedinci poput Atifa Kujundžića i Hakije Karića otreznili su me i doprineli svojim postupkom da budem obazriviji, nego dosad. Kao da im nije bilo dovoljno što mi je nanesen udarac likvidacijom moga profesora, prijatelja i kolege, dr Špire Matijevića, koji je ubijen kao nedužan čovek i vrhunski inteletkualac dok se rat zahuktavao u „crvenoj“ Tuzli gde nisu pobedile nacionalističke strane, već Socijal-demokratska partija – SDP! Ne, to im nije bilo dosta, nego su hteli na svoj, sirovi način da mi se osvete i narugaju. Baš kao što su to uradili Meši Selimoviću, kome su ubili brata i danas drže njegov spomenik u centru grada, na glavnom korzu. Znaju oni odlično da taj bol zbog gubitka profesora Špire, sve ove godine i decenije, razdire moje grudi. Ali, ne mogu se odupreti od svoje prirode: staljinističkih ZABRANA, spletkarenja i čistki. Moj san, zabravljen je fermanom bajatih potomaka feudalaca koji se nadaju povratku Turske na Balkan. I, daljem nastavku ugnjetavanja naroda, manjina i slobodoumnih ljudi: činjenjem zla, zuluma, nasilja, intriga i nepravde na svakom koraku. „Ne bojim se nikoga do Boga: cara malo, sultana nimalo, a vezira k’o dorata svoga“, stih je iz naše narodne epske pesme postkosovskog ciklusa koji će ih naterivati da se bude preznojeni, a veseli što ih  je izgovorio turski vazal Marko Kraljević!

Najgore od svega, ono što nas tera da budemo ogorčeni do balčaka, jeste postojanje mogućnosti preživljavanja takvih oblika života. Iako su atomske sile testirale najmoćnije oružje atomskog doba u (nenaseljenim) pustinjama, opet bi se naučnici zaprepastili pronalaskom buba-švaba, žohara i škorpiona. Preživljavanje ovih oblika života koji su, u međuvremenu, doživeli „preobražaj“ kafkijanskog tipa iz kukca-insekta u stvorenja sa ljudskim obličjem, svakoga mora zabrinjavati. Zašto? Iz razloga što su njihove metamorfoze na višem nivou i oni su postali monstrumi: pola komarci-pola skakavci, koji su nam aterirali na vene i parazitiraju, dok ona druga polovina voli brstiti plodove našeg rada, iz obične zavidnosti.

Zabrana je bilo u prošlosti, mnogi su na svojoj koži osetili njen bič, dosta ih je zbog zabrana patilo, a najveći primeri u istoriji su platili glavom. Međutim, zabrane će se nastaviti dešavati u svakom vremenu i prostoru, a naročito u budućnosti. Uvek će dolaziti kao šokantna konsekvencija zaostalosti duha kod „čvrstorukaša“. Ništa ne zaustavlja oronule, inferiorne nosioce zabrana kao ravnodušnost i plemenitost, koja izvire iz duša i srca superiorne mladosti. Izmigolje li se opet, iz mišjih rupa,  biću spreman da im se hihoćem u brk. A moj mačor će štetočinama omastiti – brk…

Ne žalosti me njihovo prisustvo na ovoj planeti, jer se od negativne energije koja bije iz takvih, efektno, branim čitanjem, putovanjima i druženjem sa mladim ljudima koji u srcima i dušama nose toliko mnogo pozitivne energije, Dobrote i Ljubavi!

 13/12. 2013.

2 Responses to Nezirović Senahid: San, zabravljen fermanom feudalaca

  1. Захваљујем, од срца! Текст је објављен како сам га и написао! Живели 🙂

    Сенахид Незировић
    16. децембра 2013. at 04:05
    Одговори

  2. Senahide!Ljudino nr1.Hvala ti na iskrenosti koja izlazi iz svake tvoje rijeci.Posta sam sa tog podrucja i znam vecinu nabrojanih i posto sam bio vecim dijelom prije i zaa vrijeme rata samo mogu reci“hvala sto postojis jer si jedan od rijetkih koji pises onako kako se stvarno dogadjalo.Posebno sam imponovan poisom dogadjaja u Domu zdravlja koji jebio moja druga kuca.Sa par rijeci si rekao sve.Jos jednom ti hvala

    zdravstveni radnik
    26. марта 2014. at 13:31
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.