Neurotični genije senzibilnosti – Tomas Bernhard; Piše: Sanja Nikolić

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 11 - februar 2013,kritika,poezija i proza |

“Svirao je odozdo naviše, takoreći, ne kao svi drugi, odozgo naniže.”

T.B.

 

Neurotični genije senzibilnosti

 Tomas Bernhard

 

Tomas Bernhard je fenomen u literaturi, nastao ne samo na osnovu osebujnog talenta, već sasvim i kao deo konteksta vremena, koji fenomene snažno izbacuje na površinu zajedničke ukupnosti, a da su te okolnosti opet, dosledno ostale Bernhardova kritička inspiracija. Austrija posle Drugog svetskog rata, preopterećene secesije i jezika koji je vukao breme rajha, iznedrila je buntovnog Tomasa Bernharda, koji je usled ukupnosti navedenih okolnosti, koje su ga potresale podjednako kroz jezik i provincijalizam, prosto nateran da iznese jedan jezički novitet. Ta napetost se odvijala na tako izvanredan način, da je svet dobio svog najboljeg pisca.

 

Bernhardov nov lingvistički sistem, korespondira između zadatosti sveta i autora na njegov neprilagođen način. Za njega spor i pasivan, taj svet koji je posle rata prirodno opskurnijeg senzibiliteta i sve čini još jedino protiv duha, smešta autora u položaj izgubljenog za stvarnost koja mu ne stoji na raspolaganju. Ali neraspoloživost stvarnosti je ipak raspoloživa za raspolućivanje, koje je, kako nam Bernhard predstavlja, neophodno za nju. Uz opsednutost rečima i njihovu besramnu zloupotrebu, kako je govorio.

Zato je za Bernharda jezik jedina stvarnost, koja je istovremeno i fantastičan beg intelekta. Lingvistički aspekt, deo je njegovog stvaralaštva pomoću kog uspeva da zvučnost pretvori u značenje. Tonalitet je u prednosti, on je dominantan i nosilac je značenjskog. Sistematičnom upornošću  stvarao je nov nemački jezik, pretvorivši manjak elastičnosti u potentno muziciranje za razbijanje jezičkih skrupula koje su ga iritirale. (Na primer, ne podnosi reči kao što je ime grada „Cicers“, za koje kaže da je perverzna leksička tvorevina)
Takav nov jezik imaće smisla za spasavanje senzibilnosti, kao kora oraha koja ljuljuška svoje značenjsko jezgro, ali još je važniji šum vode u kojoj kora pliva, jer taj šum je upravo transponovana muzika iz raspolućenog sveta stvarnosti.
Ritmičnošću je dosledno predstavljao tok misli, ne samo u smislu odnosa i delovanja, radnji i likova, već u najsuštinskijem ogoljavanju ličnosti, u njegovoj potrebi da sve obavezno izbaci, tu nam je upravo i otkrio tonalitet repetitivnosti.

(Na primer: “Teorijski on je vladao nad egzistencijom, praktično, svojom egzistencijom ne samo što nije vladao, nego ga je ona uništila.” Ili „Da se ubio čula je od šofera, šofer je čuo od drvoseče“ T.B.)
Zanimljivo je i da je uspeo da iščekujemo repetitivnost, koja negde i izostaje, a možda upravo tamo gde je mi već unapred očekujemo.
Jasno je da se kod Bernharda sve mora domisliti do kraja, na putu na kom nema stanica, jer zadnja stanica je kraj egzistencije, a tek tada mi uspevamo da se konačno odvojimo od objašnjenja. Svako ko je ikada pokušao da stvari izvede na čistac konačnosti objašnjenja, znaće da je to zapravo suicidni pokušaj i zauvek jedino neuspešan. Nas reči nikad ne ubijaju do kraja, ali nas ni ne ostavljaju na miru. Nas reči napuštaju jedino da bi nas našle nove reci. Takoreći, ili reči ili smrt.

Bernhard naravno, nema nikakav problem sa stvarima, sa njim, stvari su domišljene do kraja, one su dosledno ogoljene, u svojoj suštini apsurdne jer nikad nisu same, nego su povezane s nečim odvratnim negde tamo na kraju razmišljanja. Na njihovom početku to je zamagljeno. Ali stvaralac koji je živeo kompleksnost ambivalentnih odnosa svog porekla odbačenosti, provincija koje je prezirao, nalazio je apsurd u svemu, predstavljao ga je u njegovoj ogoljenosti kroz humor. Dakle lingvistički, uz zvuk repetitivnosti, krajnje konsenkventno u napetosti uzroka i posledice, dolazi se do apsurda koji može da bude još samo humorističan. Taj humor je u tesnacu poslednjeg objašnjenja, čist i oštar kao planinski vazduh.

 

(„Posmatrajući rafaelskog anđela na zidu, već sasvim ubuđalog, zahvaljujući čemu je međutim, opet postao podnošljiv. “

„Svakog dana imam novu glavu na ramenima, dok je za svet ona ista, stara. “

„Donji slojevi su isto tako opasni kao i gornji“
„Ja se nikada nisam ničemu divio, ali sam se veoma mnogo čudio“

„On je apsolutno imao glavu jednog virtuoza, za razliku od nas koji smo imali glave za razum. “ T.B.)

 
Bernhard se nalazi u svojoj obimnoj stvaralačkoj potrazi za jednim idealnim neurotičnim čitaocem, gde je u interaktivnom odnosu, narator u poziciji idealnog neurotika-stvaraoca, a svaki čitalac je idealni neurotični čitalac. Da bi dospeo do idealnog čitaoca, iznedrio je unikatan lingvistički sistem, koji postepeno uznosi ritam, dok i svest čitaoca ne dođe u istu ritmičnu ravan.
Verujem da je tim putem krenula i Elfride Jelinek, koja je to Bernhardovo literarno muziciranje najuspešnije moguće usvojila, tako da su ona i Bernhard apsolutni sluhisti literature. Bernhardov idealan neurotični čitalac dakle spreman je da sastavi simfoniju.
Iako sa Bernhardom dolazimo do apsurdnosti postojanja, prvo putujemo linearno i čini se da nema kraja putovanju, a kada stignemo do kraja, shvatamo da nismo bili linearni, već spiralni u vremenu i tonovima, mi smo majstorski zavedeni.
Iz takve zajedničke pozicije, svet treba voleti da bismo ga mrzeli, odnosno svet treba mrzeti da bismo ga voleli. To je idealna pozicija za idealnog samoubicu koji se nikada ne ubija, već kao idealni neurotični narator, vibrantan na ivici nihilizma, zapravo voli taj svet više nego što svet voli njega i sve njemu posvećuje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.