Nenad Petrović: Instagram generacija

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 71 – februar 2018,satira |

–  Šta te muči?

–  Opet nema interneta. Ubiću se!

 

Na Zapadu su imali „Vesele sedamdesete“, dok smo mi ovde kao i uvek u svemu pomalo kasnili, pa smo umesto sedamdesetih imali vesele devedesete. Jeste da ih ne pamtimo baš kao takve. Međutim mi smo ovde navikli da se “veselimo“ i kada nam je teško. Svejedno, one su bile nešto čega ćemo se sećati, ovako ili onako. Zaglavljeni između nemaštine, opšteg ludila i dečje bezbrižnosti odrastali smo kako smo umeli poput onog samoniklog cveća što raste uz visoki zid.  Srećom da nismo mnogo znali, a nismo previše ni pitali, ni tražili. Kako je siromašan samo bio taj svet. Bez interneta, fejsbuka, tvitera i instagrama. Ne možete da se ne pitate kako su ljudi uopšte i živeli?

Inflacija je bila jedina uteha. Novčanice sa beskonačno nula ipak su novčanice. Možda će nekad vredeti. Doćiće neko bolje vreme. Samo ga treba sačekati. Valjalo ih je sačuvati, a jedna od mogućnosti bila je da njima napunite dušek gde spavate, pošto su naučnici već odavno dokazali   da šuštanje novčanica pozitivno utiče na vaš san, a samim tim i zdravlje. Živeli smo zdravo.

Radeći za milione ili u nekim momentima čak i  milijarde, gledali smo u nebo i očekivali da bar neka nagrada padne odozgo. Međutim, umesto nagrade, padale su bombe. Onaj koji je imao više, ništa nije mogao sa tim, jer iako je šverc i staro srpsko ,,snalaženje“ – donosilo određene materijalne benefite, ukupan utisak nije mogao snažno odjeknuti, jer možete misliti, isti nije imao ko i kako da ,,lajkuje“. Pa stvarno, zamislite nekoga ko je u tom trenutku imao nove pločice u kupatilu, ili pak, simbol automobilske stabilnosti – Golfa dvojku?!

Nismo ništa od toga imali, odmah da vam kažem, ali da ne bih zvučao previše pesimistički,  reći ću vam šta jesmo.

Imali smo običnu loptu. Ne čak ni brendiranu. Najobičniju moguću. Neku čiju ni boju ne bih umeo sad da vam opišem. Bila je to neka šućmurasta boja, ako se to tako i zove. Što bi se reklo nit ovakva nit onakva. O kakvo je samo to čudo od lopte bilo! Uvek je bežala tamo gde ne treba: u sopstveni gol i u komšijsko dvorište, gde joj čak ni čupavi pas ništa nije mogao. Svašta je ta lopta preživela, kišu, sneg i žegu, pa i čak našeg debelog drugara koji je seo na nju kad mu se smučilo da bude večna rezerva. Ali imalo je nešto čudno u toj lopti. Nešto što me tera da mi i sad nedostaje i da bih vrlo rado sve svoje nove lopte zamenio za nju. Prokleta đavolska stvar.

Kad smo se prvi put onako muški napili nismo imali ni sa čim to da obeležimo. Nijednog jedinog telefona u blizini koji bi uslikao moje drugare i mene kako prkosimo silama gravitacije.  Prava šteta.

Pili smo često i pili smo rado. Pili smo kad god bismo se videli. Jer je tako sve bilo lakše i sve je bilo lepše. To nas je tad čvršće povezivalo i zvali smo se prijateljima, i mislim da smo to i bili. Samo to nigde nije pisalo.

Verovatno već znate da smo odlazili u one kafane koje bi danas nazivali ćumez, gde apsolutno nije imalo ništa od onog što normalnom čoveku treba, kao ni onoga zbog čega se danas u kafanu i ide. Ni fotoaparata ni fensi toaleta, a o onim fensi kofama sa pićem, koje danas tako lepo pristaju svakoj iole pristojnijoj fotografiji da i ne govorim. Šta je onda imalo tamo? Bilo je 5,6 stolova sa kariranim stolnjacima, koji su i danas neizostavni deo svake ugledne beogradske kafane. Konobar je bio nasmejani čiča sa jedva preostala dva zuba, i dušom velikom ko svemir.

Svirali su cigani, ti stari mangupi, koji su ti uzimali i poslednji dinar kad imaš, a kad nemaš daćeš drugi put. Noći smo često provodili tamo. Bilo je to poput potrebe za vazduhom. Bila je to prilika da se zaboravi sve loše što nas okružuje i što nas poput smoga pritisne svake zime. Svi smo bili tu oko istog stola. Sa istim snovima i istim nadama. Znali smo da ne možemo tada večno ostati zajedno, da ćemo se mimoići i otići svako u svom pravcu, ali smo iznad svega verovali da ćemo se opet sresti i da ćemo se jednako voleti. Neko će reći nismo imali ništa, ja ću reći da smo imali i previše.

Imao sam i psa. Moj pas je bio naizgled običan pas, al’ za mene je imao svoje vrline. Išao je stalno za mnom i slušao sve što sam mu govorio. Ponekad bih mu čitao knjigu, a ponekad bih mu se jadao i pričao šta mi nije po volji. On je sve razumeo, a ako nekada i nije, onda se pravio da jeste. Zasigurno znam da to što bih mu rekao nije nikom odao.

Iako se ponekad šepurio kao nekakav aristokrata, on zapravo nije imao nikakvo plemenito poreklo. Njegov otac je bio pas, njegov deda takođe, i tako sve unazad do najstarijeg pretka koji je takođe bio pas. Običan pas.

Imao je neko ime koje se danas nikako ne bi snašlo među savremenim pasjim imenima, a posebno na društvenim mrežama, kao što su Astor, Hektor, Gaspar… Zvao se Arapin. Zamislite samo status: Šetam Arapina! Verujem da to nikako ne bi pristajalo uz masovnu empatiju prema migrantima iz parka sa autobuske stanice. A o rasizmu da i ne govorim.

No vratimo se psu. Ime mu je dala moja baba. Ona nije bila rasista, niti je poznavala konvencije o ljudskim pravima, niti je čak mrzela Arape. Sumnjam da ih je videla igde drugde osim na televiziji, ali za nju nijedno drugo ime nije bilo logično. Prosto rečeno bio je crn, a ako je neko bio crn, za njega se u selu govorilo: Crn kao Arapin.

Međutim ono što nisam mogao jeste da pokažem svima koliko mi znači. Da svi vide kako se brinem o njemu i staram se da mu nikad ništa ne fali. Pa da povremeno okačim zajedničku fotografiju na neku društvenu mrežu uz heštag #puppyface #friendsforever #mybestfriend i posebno kada ga prošetam da se „čekinujem“ da sam to uradio. Inače kao i da nisam. I pas to zna.

Kažu da nas muzika oblikuje kao ljude, i da upravo neke životne ideale koje usvajamo crpimo iz muzike koju slušamo. Međutim, starije generacije jednostavno nisu imale sreće. One su nažalost bile uskraćene za neprevaziđene hitove svetskog megacara Džastina Bibera uz čije hitove sada stasavaju mladi. Htele – ne htele morale su da se zadovolje jednim Pink Flojdom, Lenardom Koenom i Bobom Dilanom. Tužno zar ne?!

O kakvo je to samo smutno vreme  bilo, kad se samo setim. Devojke smo lovili po najrazličitijim mestima kao retke ptice.

Morali smo čak i iz kuće da izađemo. Da obilazim čitaonice, školska dvorišta, da šetamo pse ili da sa konzervama piva sedimo po parkovima i čekamo. Čekamo dok se ona ne pojavi. Ona kojoj nedelju dana nismo uspeli da ime da saznamo, a nedelju još da uzmemo broj telefona.  Danas je to znatno lakše, priznaćete, dovoljan je internet i malo duha, a pre svega par fotografija na kojima ističete svoju posebnost. A ta posebnost nama je ili falila, ili jednostavno nismo umeli da je pokažemo.

 

I rećiću vam nešto:

To tako i treba, jer mi nemamo vremena za čekanje. Ni za gubljenje.  Ni za šetanje. Ni za čitanje. Mi ne pišemo – mi postujemo. Mi ne delimo – mi šerujemo. Mi ne volimo – mi lajkujemo.

Jer mi smo nova generacija.

Instagram generacija.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.