Nemanja Danilović: Elpida

Filed under: 2019,afirmator,arhiva,Broj 92 - novembar 2019,sf / horor |

Kapetan Džejms Džons stajao je na komandnom mostu i hipnotisano zurio u plavo-beličastu loptu u daljini.

Buđenje nakon dve godine provedene u kriogenoj komori predstavljalo je šok sam za sebe, ali ono što je kapetan Džejms Džons počeo da shvata, dok je njegov brod klizio po beskraju i spremao se za susret sa „Zemljinom bliznakinjom“, ledilo mu je krv u žilama – cela misija bila je pogrešna!

Sat na ruci pokazivao je da je bio budan tri zemaljska dana, iako se osećao kao da stoji eonima, opčinjen prizorom ispred sebe i glasom mekim poput svile:

  • Umeš li da voliš, Džejmse?

Dozvala ga je u snu. Razbila je led kriogene komore i naterala ga da se probudi pre svih. Osećao je kako mu se njen šapat uvlači u svaku poru tela, kako ga obuzima…

Nije se opirao. Nijedna obuka, nijedan izveštaj nisu nagoveštavali ništa slično. Jedno je bilo nositi se sa standardnim setom emocija u svemiru, ili upravljati brodom punim kolonista sa Zemlje, ali komunicirati sa planetom kao sa živim bićem?! Kapetan Džejms Džons bio je sve samo ne spreman.

  • Šta je ljubav, Džejmse? – reči su kao pipci dirale po njegovim sećanjima.

Setio se Laure. Bio je to prvi i jedini put da je voleo.

Zemlja je već tada bila opasno mesto za život. Ratovi, zagađenje, prenaseljenost, zračenje… Lista je bila podugačka. Čovečanstvo je sebe dovelo na rub propasti. Nauka nije davala dugoročna rešenja. Metode poput geoinženjeringa samo su pogoršavale situaciju, jer su na svaki pozitivan efekat stvarale barem tri negativna. Ekološki pokreti i politički samiti odavno su izgubili kredibilitet i njihovi mehanizmi postali su samo predmet podsmeha. Entropija ekosistema bila je uveliko propraćena entropijom društveno-političkog sistema. Granice između mira i haosa bivale su sve tanje. Borba za resurse postala je glavna preokupacija na globalnom nivou.

  • Svet je opasno mesto za dete, Džejmse – govorila bi mu, dok je odmarao glavu na njenim znojavim bedrima – Mnogo toga može da krene naopako.

Ali mehur u kojem je Džejms Džons tada živeo, bio je neprobojan. Napaljeni diplomac Vojne akademije spreman da se, kao najbolji pilot u klasi, pridruži Svetskoj agenciji za istraživanje svemira, nije puno razmišljao o stvarima koje su se odvijale ispred njegovog nosa. Misli su mu lutale kosmičkim bespućem.

Već je tada bilo otkriveno nekoliko planeta u obližnjim sazvežđima, za koje se smatralo da mogu da budu pogodne za život. Svima je postalo jasno da je kolonizacija bila jedina realna opcija za opstanak ljudske vrste, pošto „svemirski brod zvani Zemlja“ više nije mogao da skrene sa kursa samouništenja.

Novčani fondovi su kao nikada pre u ljudskoj istoriji upumpavani u kosmička istraživanja. Otkriće Bejkerovog pogona je u velikoj meri olakšalo i ubrzalo proces, jer je brodovima sada trebalo znatno manje vremena za prelazak velikih kosmičkih rastojanja. Kriogenizacija je još uvek bila u povoju, ali su poslednji izveštaji zračili optimizmom. Čovečanstvu su bili potrebni najbistriji i najsposobniji kadrovi da ga vinu put zvezda, u novi dom. Džejms Džons bio je jedan od njih.

  • Potreban si nam – uzela mu je šake i spustila na stomak.

U njenim očima video je onu iskru koju jedino bremenite žene imaju. Bio je najsrećniji čovek na svetu, ali morao je da ide. Zvezde su vrištale njegovo ime.

Otrežnjenje je stiglo par nedelja kasnije. Neprobojni mehur izduvao se poput lopte nabijene na ekser.

Bio je na jednoj od obuka kada su mu javili. Laura je hitno prebačena u bolnicu zbog nesnosnih bolova. Nešto nije bilo u redu sa bebom. Doktori su rekli da su im ruke vezane, jer je problem bio genetske prirode. Zračenje, mutacija, nepovoljni faktori životne sredine, sudbina… bile su samo neki od pojmova kojima su ga bombardovali u klinici. Ali slaba je to uteha bila. Džejms Džons nije mogao da veruje da se takve stvari događaju u eri tehnološkog napretka. Čemu sve to, ako ne možemo da spasimo ono najsvetije?

Stajao je u hodniku operacione sale i lio suze. Doktori su rekli da im je žao. U roku od nekoliko dana, Džejms Džons je izgubio naslednika. Čovek koji je težio kosmičkim visinama, odjednom je tresnuo o zemlju. Pad je bio više nego bolan. Hladnoća i jecaji uselili su se u zidove njihovog stana. Postali su dva zombija koji su bezuspešno pokušavali jedno drugom da olakšaju svakodnevicu.

Veo tuge sve je jače pritiskao, i Džejms Džons je shvatio da mora da nađe izlaz iz tragedije i životu ponovo da neki smisao. Vrata Agencije bila su širom otvorena.

  • Ne ostavljaj me opet, Džejmse – molila ga je drhtavim glasom.
  • Biće sve u redu, ne brini – spustio je usne na njeno hladno čelo.

Bio je to poslednji put da ju je video živu. Umrla je dva meseca kasnije. Našli su je na podu spavaće sobe. Krv je istekla iz njenih podlaktica.

Čovek koji je nedavno tresnuo o zemlju, sada je u nju i propao.

  • Umeš li da voliš, Džejmse? – reči su ga kidale.
  • Zašto mi to radiš? – upitao je drhtavim glasom očiju punih suza.
  • Zato što te trebam, Džejmse. Trebam te da me voliš – osećao je njen šapat u svojim kostima – Svaku moju reku, planinu, more i livadu. Pogledaj me, Džejmse. Pogledaj.

Karneval boja i zvukova zaigrao je pred njegovim očima. Prizori daleke planete koje ni jedan robot, ni jedna kamera nisu mogli da zabeleže. Bila je prelepa. Tako čista, puna života. Osećao je svaki njen miris. Čuo je sve njene zvuke.

  • Voli me, Džejmse. Ne dozvoli im da mi naude.

Nakon smrti Laure, Džejms Džons je, kao i prvi put, uradio jedinu stvar koju je mogao – vratio se u Agenciju. Svemir više nije bio mesto u kojem je ležao spas čovečanstva, sada je to bilo i njegovo lično utočište.

Neprestani izazovi na poslu olakšavali su duge dane i još duže noći. Davao je celog sebe Agenciji. Kao i svi drugi regruti, nakon osnovne obuke, startovao je sa lakšim misijama. Zahvaljujući svojoj brilijantnosti brzo je napredovao. Sa rastom činova, rasle su i kompleksnosti misija. Let u svemir ubrzo je postao samo običan dan na poslu.

Nakon nepunih deset godina, Džejms Džons je postao jedan od najmlađih kapetana u istoriji Agencije. Uživao je ogromno poštovanje svojih kolega i celokupne javnosti. Ali sav taj uspeh bio je samo privid sreće. Tragedija koju je preživeo ostavila je ožiljak. Bio je to sada stari ožiljak, pomalo izbledeo tokom godina službe, ali još uvek bolan.

Ono što je još bolelo bilo je i stanje planete Zemlje, koje se pogoršavalo nakon svakog povratka sa svemirskih misija. Često je razmišljao o svemu, dok je sedeo za centralnom konzolom broda i gledao u beskrajni ponor ispunjen svetlucavim tačkicama u daljini. Svo to hladno, gigantsko kamenje na koje je sletao… Bez duše, bez trunke života. Ništa se nije moglo porediti sa Zemljom. A opet, ljudi su uspeli da je unište. Zašto nikada nismo umeli da cenimo ono što smo imali? Zašto smo tako slabo razumevali život, izgubljeni u besmislenim svakodnevicama? Ali izgleda da su ljudi bili programirani da nauče na teži način – na svojim greškama. Koliko je samo njemu trebalo vremena da shvati?! Koliku je samo cenu platio!

A onda je jednog dana kapetan Džejms Džons dobio vest o Misiji ,,Raj“.

Na rubu naše galaksije, u sazvežđu Fedora, otkrivena je planeta identična Zemlji. Roboti poslati da izvrše detaljnija ispitivanja potvrdili su teorije naučnog tima. Planeta je bila nastanjiva. I ne samo da je bila nastanjiva, već su i uslovi za život, počevši od atmosfere, kiseonika, vode, temperature i gravitacije, bili praktično isti kao oni na Zemlji. Ono što je dugi niz godina u naučnim krugovima bio samo san, konačno je postalo stvarnost. Čovečanstvo je dobilo novi dom. Nazvali su ga Elpida. Na grčkom jeziku, to je značilo Nada.

Dva svemirska broda, „Adam i Eva“, trebalo je da prevezu hiljade „odabranih“ Zemljana na Elpidu i tako započnu njenu kolonizaciju. Procena je bila da će putovanje trajati oko dve godine. Nakon izlaska iz orbite i postavljanja kursa posade „Adama i Eve“ sa svim putnicima, trebalo je da utonu u san u kriogenim komorama i budu probuđeni kada se nađu na nekih pola miliona milja od Elpide, kako bi se pripremili za sletanje. Za to vreme, kontrolu brodova imao je tim lociran u sedištu Agencije. Veza sa brodskim kompjuterima omogućavala je blagu promenu kursa u slučajevima neplaniranih kosmičkih pojava. Takođe, svi brodski sistemi bili su održavani daljinskim putem. Ovo je bilo od izuzetnog značaja, jer „Adam i Eva“ nisu prevozili samo ljude, već i određene biljne i životinjske vrste, kao i neophodnu mehanizaciju i tehnologiju. Timove za kolonizaciju vodili su eksperti iz raznih oblasti. Oni su, uz pomoć ostalih kolonista i podrške sa Zemlje, trebali da postave temelje buduće ljudske civilizacije na Elpidi. Kapetan Džejms Džons dobio je čast da upravlja „Adamom“, dok je kapetan Kimura bio zadužen za pilotiranje „Evom“.

Bila je to misija svih misija. Magnum opus njegove karijere svemirskog pilota. Prihvatio je bez razmišljanja. Gurnuo je Laurinu sliku u džep od košulje i uputio se u obližnji bar. Bio je to prvi put da je okusio alkohol nakon njene smrti. Na Zemlji odavno nije bilo sreće za njega. Možda će je naći gore među zvezdama.

Ali sada, dok je stajao tu na komandnom mostu i slušao šta mu govori i pokazuje, osećao je kako se nešto u njemu menja. Shvatao je da je napravio ogromnu grešku. Misija koja je trebalo da bude spasilačka, u stvari je bila uništiteljska.

Postala je svesna kolonista sa Zemlje neposredno nakon što su „Adam i Eva“ uplovili u njen planetarni sistem. Hiljade inteligentnih bića sa mislima i osećanjima zarobljenim u santama leda. Tela i umovi kao zapisi istorije jednog sveta, jedne civilizacije, spremni da nađu utočište daleko od planete koja je nekada bila njihov dom. Zaplovila je njihovim sećanjima i snovima. Skenirala ih je i analizirala pažljivo, poput nekakvog gigantskog superkompjutera. Hiljade organskih algoritama radilo je ubrzano sa namerom da dođe do vitalnih informacija, do objašnjenja i odgovora na pitanje Zašto? A onda je sve videla. Sve dobre i loše stvari koje su nosili sa sobom, razloge zbog kojih su krenuli na ovo dugačko putovanje u zabačene kutke svemira. Dobila je i odgovor na pitanje koja je bila svrha mašina koje su je ranije posetile. Hiljade alarma upalilo se u njenom jezgru. Svesna opasnosti, krenula je da traži slamku spasa u moru dostupnih informacija. Dovoljno je bilo samo jedno sećanje da pokrene proces. Nakon toga, bilo je lakše kompletirati slagalicu. Vreme je bilo luksuz i nijanse su odlučivale. Algoritmi su ubrzano radili i potencijalni kandidati su se smenjivali kao na pokretnoj traci, sve dok na kraju nije ostao on; savršeni kandidat i njegov um, otvoren poput knjige, ranjiv, izložen. Dozvala ga je…

Isključio je komunikacione veze sa „Evom“ i bazom na Zemlji i onesposobio brodski komjuter. Potrebno mu je bilo da bude sam sa njom. Okružen ništavilom kosmosa i hladnim snom hiljada duša, slušao je i gledao svakim atomom svoga bića:

  • Šta je ljubav, Džejmse?

Slike su se smenjivale.

Video je Zemlju, ali bila je to i Elpida u isto vreme. Prelepe livade prekrivene najlepšim cvećem i okeani puni života. Snežni planinski vrhovi i vrele pustinje na horizontu, rumene od zalazećeg sunca. Jata ptica nadletala su guste prašume pune kiseonika i plodova banana. Fjordovi i estuari usecali su smaragdna brda puna mističnih stvorenja. Životna energija isijavala je iz svakog kamena, iz svakog grumena zemlje. Ali onda su ove slike zamenile slike jata ubijenih kitova, posečenih šuma, ostrva plastike i otpada, neba zatrovanog sumporom; ratovi, glad, atomske bombe, mutacije, smrt…

Laura je šetala okupana jutarnjom svetlošću. Klasje pšenice povijalo se pod njenim dlanovima. Bila je lepa i srećna. Nosila je njihovo dete u sebi. Haljina joj je lepršala na vetru. Smešila mu se i dozivala ga. Srce mu je zaigralo kao nekada. Poželeo je da joj potrči u zagrljaj. Da je uzme u naručje i kaže koliko je voli. Koliko mu je žao zbog svega. Ali bilo je kasno. Trenutak kasnije, ležala je mrtva na podu sobe sa presečenim venama. Prizor ga je naterao da povrati. Izgubio ju je. Pustio ju je da ode, a da ništa nije učinio. Ona je bila jedina stvar koja ga je vezivala za Zemlju. Ona je bila njegov dom među zvezdama za kojim je toliko žudeo. Njegova Zemlja. Njegova Elpida.

Pa, šta je onda ljubav, Džejmse?

Ljubav je razumevanje. Zaštita. Ljubav je spremnost da se žrtvuješ za onoga koga voliš. Ljubav je sve ono što on nije dao Lauri. Sve ono što čovečanstvo nije dalo Zemlji i što neće dati ni Elpidi. Ta greška se više neće ponoviti.

  • Umeš li da voliš, Džejmse?
  • Umem – odgovorio je i stegao vilicu.
  • Ne dozvoli im da mi naude.

Uputio se ka komandnoj tabli i aktivirao komunikacione uređaje, ostavljajući sistem na manuelnom upravljanju.

  • Adame, prijem! Šta se dešava?! Zašto ne odgovarate?! – bio je to hrapavi glas kapetana Kimure.

Izvadio je Laurinu sliku iz džepa i stavio je pored ekrana. Preuzeo je komande i uključio pogon na maksimum.

Sa leve strane „Eva“ se presijavala na svetlosti novog sunca. Milioni zvezda treptali su u konačnoj tišini svemira. Komunikacioni uređaj je ponovo zapištao:

  • Kapetane, Džons, šta to radite kog đavola?! – drao se kapetan Kimura.
  • Volim – promrmljao je sebi u bradu i zajedno sa hiljade usnulih duša uronio u „Evin“ trup.

Dok je plamen gutao metalne konstrukcije brodova, kapetan Džejms Džons je u dubini svoga uma mogao čuti šapat. Bile su to reči zahvalnosti planete koju je upravo spasao uništenja.

 

Nemanja Danilović

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.