Nebojša Stanojković: Brka

Filed under: afirmator,broj 12 - mart 2013,edicija "posle ratova",poezija i proza,proza |

sklonisteApril 1999, podrum porodične kuće moje tetke, u jednom selu kraj Vranja:

     Ja: Lele ov’j teča mi kako rka (*hrče), pa ovoj neje normalno, čuje se ko godzila kod zubara (pomislih dok sam gledao rodjake kako isprepleteni po podrumu, spavaju kao da je najveci mir i tišina). Ovija mora da su se nakljukali s neki lekovi, il gi je teča pogodija s frekvenciju u neki centar u mozak za spanje, pa su s’d hipnotisani. Kako li je tetka mogla da spije tries godine preko noć, ne mi ide u glavu? Ovija zvučni efekti mogli bi da koristiv tonci u Holivud, u horor filmovi.

     Ustajem lagano iz kreveta, i trudeći se  da što tiše izidjem iz sobe, mada znam da moje cimere više ništa ne može trgnuti iz te omamljenosti. U avliji protežem se šireći ruke, kao legendarni heroj iz NOB-a Filip Filipović, na onoj čuvenoj fotografiji, samo što se on, mučenik, tada nije protezao. Podižem glavu ka nebu, koje izgleda kao da je 3 popodne , a ne rano ujutru. Bila je to potuno bela noć, kao one u Rusiji.

     Ja: Eeeeh, taj Rusija, majka Rusija, samo neznam na koga je majka? Dal’ će ni pomogne s’d dok ne klucav s’ tomahavke? Uvek smo se palili na toj, kako braća Rusi će zaritav svakog, koj ce č’čka s nas. E da vidimo sto će kažev s’d, dok ne  Amerikanci s bratiju m’zgav. More ovoj nebo jasno ko u d’n, nešto ne me raduje. Nesam neki poznavaoc vojne strategije i doktrine, al ovoj videlo, dušu dalo da ne NATA DUŠMANKA počasti s jajca odozgor od onej njene nevidljive čavke. Il beše štuke?

     Nekako, sve ne obilaziv (mislim ja), gadjav tam i ovam, zalićav, al sve mi se čini, kao da mutiv šlag za ovuj južnjačku tortu. Jadni mi, uvek ga najviše najebemo, za sve.

      Dok sam lamentirao nad našom sudbinom, zle slutnje o mogućem „vatrenom krštenju“, kao da se istog časa ostvariše. Jezivi zvuci letećih paklenih mašina, koje kao da su dolazile sa druge planete, stvoriše u duši najcrnje apokaliptične slike naše bliske budućnosti.

     Oko 4h izjutra padoše prve bombe, rušeći ne samo kuće i zgrade, već i naše nade, da će ipak zaobići „naše malo misto“, jer ono nikad nije bilo važno ni za šta, pa ne moraše ni sad da bude.

      Sutradan javiše na radiju o materijalnoj šteti, al’ nije bilo, hvala Bogu , nikakvih vesti o žrtvama. Tog dana dodje i moj otac s položaja u blizini granice, ponosan na svoj čin starijeg vodnika u rezervi, hodajući uspravno, nekakvim svečanim hodom, u šinjelu, kojeg kao da je pozajmio od pokojnog maršala.

     Otac: Mamu gi jebem hoštaplersku (šutira komad slomljenog crepa s nečije kuće, koji je pao na ulicu), ko kurve odozgor gadjav. Što ne dodjev dole, na zemlju, tuj da se obračunamo, pederišta američki?

    Komšija: Kude smev? Pa vide li MIZI (*migovi, avioni koje koristi naša vojska) kako gi razmavaše?

     Otac: Da be, ko zajci pobegnaše? S’d će vidiš Rusi što će gi napraviv. Najebali su ga komšijo.

      Snajka: Ujko (obraća se mom ocu uzbuđeno), da si videja samo, mi stanali ispred podrum i zapričasmo se nešto, a ono, odjedanput naletoše avioni, i za dve sekunde počeše gadjav, a još ne stignasmo do vrata da udjemo. Golemu sreću smo imali.

       Otac: Što vikaš, dve sekunde (gleda ispod oka tu razdaljinu, i kao da vrši uvidjaj sa zanimanjem kakvog istražitelja i stručnjaka)? Mnogo ste sreću imali, stvarno? U tom trenutku ponovo se začuše avioni, a moj otac pogleda gore, protegnu se kao da mu se odjednom prispavalo, užurbanim koracima krenu ka podrumu (skloništu) i reče: “Uf što mi se prispa nešto, odo ja da legnem“, i brzo zatvori vrata za sobom.

     Tog popodneva, avioni alijanse gadjali su položaje na periferiji puna tri sata. Po prestanku sirene za opasnost, počeše polako izlaziti najpre starije komšije, penzioneri i „prekaljeni ratni izveštači“

    Komšija: Vidoste li gi kako se razbegaše od naši MIZI? Nema ej, Rus što napravi, napraveno je, toj sve živo mož da uradi, onoj što Amerikanac samo mož da sanja. Čuja sam, da ga pilot samo našteluje, i on si sam leti, a pilot za toj vreme, mož odmara, spije, gleda utakmicu.

    U tom trenutku prolete avion, i začu se strašan prasak.

    Komšija: Što puče ovoj s’d (vidno uzbudjen i uplašen)?

    Ja: Pa probiše zvučni zid čičo?

    Drugi komšija: I NJEGA LI GA PREJEBAŠE? More sila su Rade (obraća se prvom komšiji), sve će ni prejebev dok ne dodjev Rusi, nema zajebancija s nji, izelice su toj.

    Treći komsija: Da vi pričam što sam doživeja jučer, kad be kod ćerku u zgradu, pa sam toj veče prespaja u javno sklonište.

    Komsija Rade: Što je bilo Stanišo, zbori?

    Staniša: Polegasmo svi, svak u svoj ležaj, a mene me turiše do jednog pedera, što se cel d’n faća s jednoga drugara mu, tuj pred mene. Svetlo se ugasi, a o’vj peder poče da traži vodu na glas. U neko vreme, samo ču, kako se ovj peder ućuta i poče stenja, znas onakoj ko kad ga j….

     Rade: Pa ti reče li gi nešto na tej budale?

     Staniša: Ma kude će gi kažem? Samo sam ćutaja, i izmrzna ko onaj rabota. Ni ćebe nesam imaja.

     Rade: Pa što gi ćebe nesi tražija?

     Staniša: Da be, pa i mene da me jebev, ko onoga sto traži vodu da pije.

    Inače tih dana na lokalnoj televiziji mogla su se čuti najrazličitija zapažanja, najrazličitijih ljudi , o onome što nas zadesilo. Stanovnici ovog grada i okoline opisivali su pred kamerom, trudeći se da gramatičkim govorom dočaraju , te često tragikomične doživljaje.

Gradjanin 1: Mi smo tada ripnuli vrz ćerku , da ne bi padalo vrz njuma.

Gradjanin 2: (na pitanje novinara , ko se sve krio u njegovom podrumu za vreme bombardovanja, odgovara): Ja, moja žena i njihovo dvoje dece. A da, i onoj dete iz  Suderce (nastavlja on ubrzano), ja mu vikam dok beše napolje, „dete begaj odotle“, a ono preripna zidče i otidna si, pa posle dodje u podrum.

Gradjanin 3: Kad sam začuo avijone, ja odma strča niz stepenice, i kod treći, četvrti stepenik, samo se udari u glavu “lele, reko, žena mi gore spije“.

Gradjanka: Prvo se začuo NEOPIŠLJIVI ŠUŠALJ od tomahavku, a  ZATIM SE ZAČUO I GUS DIM.

Gradjanin 4: I tada se iskrši prozor i sina mi ga udari direk u glavu, ovako (pokazuje rukom ka glavi). A geleri su svuda proletali. Jedan je proleteo ovuda (pokazujući rukom na desnu stranu), i pao ovde (uzima parče gelera, kraj leve noge, i polako ga približava kameri, kao da će on nju da zumira)

Novinar: Bako (obraća se starijoj zeni, koja je prilično nezainteresovana, i okopava oko nekog drveta u dvorištu), šta biste poručili NATO zločincima?

Baba: SVE NAJBOLJE?

Novinar: Bako, ma ovima sto nas gadjaju?

Baba: Aaaaaaaa na tija? More ranke da gi izedev.

Gradjanin 5: U podrum kod mene krilo se četres deca, što zbog ploče , što zbog drugih stvari. Tija deca bila su nemirna, i ripala su ko popareni.

   U tim javnim skloništima, u početku je zaklon od bombi tražilo zaista puno ljudi, da bi se taj broj vremenom sve vise smanjivao. Ljudi su izgleda bivali sve hrabriji, kako je vreme odmicalo, pa su ubrzo počeli da se bahato ponašaju, ignorišući zvuk sirene za opasnost. Bilo mi je zaista zanimljivo kod našeg čoveka, to što prkosi nečemu, što ne može ni videti, a ni razumeti. Hrabrost, doduše samo na rečima, kao i podsmeh upućen onima, koji su se sklanjali u skloništa, i koji su želeli da zaštite sebe i svoju porodicu, mogli su se videti na svakom koraku. Na drugu stranu, ti isti patrioti i heroji , noću su se krili u nekim drugačijim sklonistima, gde ih vojna policija ne bi mogla naći. I naravno, svuda i na svakom mestu, mogli su se čuti „poznavaoci“ vojno geopoliticke problematike u svetu, koji su gotovo po pravilu pri svojim izlaganjima uvek davali omaž  silama, i višim i ovozemaljskim, koje će nas spasiti i osvetiti.

    Jedne večeri tog ratnog proleća, u gradskom parku, moja mala družina vodila je polemiku o hrabrosti i patriotizmu.

    Mika (jedan od drugova): Eeeeeee braćo, treba da se sramujemo svi?

   Ja: Zašto be da se sramujemo?

    Mika: Zatoj, bate, zatoj što zemlja krvari, dušmani kidišev od svuda, a mi se krijemo po podrumi i sutureni sas žene i starci. Sramota.

   Mi se pogledasmo medju sobom, a neki bome, pogledaše i u zemlju. Šlagvort našeg prijatelja,  i kasnije podugačka beseda o tradicionalnom junaštvu naših predaka, baci nas sve u duboke misli.

    Cake: Dobro Miko, alal neka ti je za ovoj zborenje, nego što predlažeš da uradimo? Ti si sve u pravu, al od zborenje neće gu odbranimo zemlju.

     Mika: Treba da se prijavimo u dobrovoljci, već ukoliko sutra. Nema više vreme za gubenje.

     Ja: Dobro Miko, neka bude takoj. Sutra da se nadjemo u štab u neko vreme, pa da se prijavimo, srećno ni bilo.

    Sutradan nadjosmo se u dogovoreno vreme, na dogovorenom mestu, i udjosmo da se pišemo u branitelje rodne grude.

     Gospodja kapetan: Svaka čast momci, to je za svaku pohvalu. Nego, jeste li dobro razmislili? Sve su prilike da ćete po ubrzanoj obuci, biti rasporedjeni na Košarama, na albanskoj granici. Vi ste sigurno, već čuli za Košare?

     Mi se unezvereno pogledasmo, što budnom oko žene ratnice ne promače.

    Gospodja kapetan: A vi mladi gospodine (obrati se Miki, koji je po prilično lepom vremenu nosio vunenu kapu i rukavice, i do grla zakopčanu “ vijetnamku“), ne izgledate baš kao da vam je najbolje?

     Mika (reče nesigurno): Ne, nee, zašto tako mislite ?

     Gospodja kapetan: Pa, poprilično ste se obukli po ovom suncu, i kao da vas malo trese groznica?

     Mika: Malo sam prehladjen, al nije to ništa.

     Gospodja kapetan: U redu momci, ako ste razmislili, potpišite se , pa ćemo vas zvati kad dodje vreme.

      Mika: Gospodjo oficir, mi smo dobro razmislili, oću da kažem , ja sam dobro razmislija, al moji gi nema još doma, a ja bi teja da gi kažem i na nji, da mi dav blagoslov. Tatko mi samo što neje došja, otišja po leb. Da mu se javim, pa će dodjem da se upišem.

      Po izlasku iz štaba Cake beše poprilično rezigniran Mikinim nastupom.

      Cake: Eve ga, naš heroj, naš Obilić (sarkasticnim tonom , tapšući Miku po ramenima). Pa mora čovek da pita tatka i majku da ga puštiv u rat. Ti li misliš (obraća se meni ), da bi Boško Buha tek takoj otišja u partizani, da ga njegovi nesu puštili?

       Inače, bez obzira na tu nazovi hrabrost i sprdanje sa opasnošću koja nam je svakodsnevno pretila, kod ljudi se ipak osećala nervoza, veća od one uobičajne, mirnodopske. Na pijaci , i na drugim mestima gde se pazarila hrana i druge neophodne namirnice, bilo je veće gužve nego inače, i vladala je neka kupoholičarska groznica, nesto veća od one pre same agresije. Ljudi su pravili zalihe, iz straha (kojeg su dobro sakrivali od drugih), da ipak ne dodje i do tog kopnenog napada.Svadje su postale učestalije.

       Rom: Ej ne se igrajte s mene, upozoravam ve (obraća se preteći dvojici seljaka koji su prodavali na pijaci).

       Jedan od seljaka: Sto će ni napraviš? Da ne neće tepaš?

       Rom: Samo da vi kažem, s mene nema zajebancija, ja sam godinu d’na legaja zbog pokusaj ubistva.

        Drugi seljak: Pa kude si toj legaja?

       Rom: Pa na VMA.

       U to vreme krenuo je i nalet prijatelja iz bratske nam Kine, koji su nam po vrlo niskim cenama nudili, u početku na pijačnim tezgama, robu isto tako niskog kvaliteta. Od igle, gaća od sintetike, pa do skoro i lokomotive. Tada je oko prevlasti na pijaci, često dolazilo do sukoba izmadju njih i lokalnih Roma, koji su tu tradicionalno prodavali svoju robu.

       Kinez: UHUOU DJA, KASTJU KE MONDJU (počinje da viče ljut što jedan Rom želi da stavi svoju robu na tezgu, koju on smatra  njegovom)?

        Rom: NEMOJ DA PCUJEŠ BE MAJMUNE (odgovara na preteći Kinezov ton, kao da  ga razume ).

        Dani i noći tog proleća koje ćemo do smrti pamtiti, proticali su kao i naša vera u nepobedivost, i strpljenja je bilo sve manje. Na sreću, došao je i dugo očekivani kraj agonije, koja nam je trovala srce i dusu nekoliko meseci. Neki komični trenuci, koje sam opisao, su sećanja ostala i nastala kao rezultat potiskivanja trauma i sećanja na nesreću koja nas je tada zadesila. Time sam želeo da u bar u jednom , kratkom osvrtu na te dane, i sa drugačijim pristupom, pokazem da smo narod, koji i u najtežim trenucima, ispoljava  želju za smehom i duhovitošću. Smeh i humor je tradicionalno urezan u naš genetki kod, ma koliko da su nas tokom vekova zadešavale najrazličitije nesreće. Ovim svojim pisanijem, nikako nisam želeo da uvredim i omalovažim nesrećne žrtve, kojima nikada do kraja ne možemo odati poštu, kakvu oni zaslužuju, već da one koji su imali sreće da to prežive,malo nasmejem i da se podsmehnem onom jedinom koji to zaslužuje, tom nesrećnom i glupavom ratu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.