Nebo je granica: Zanimljiva priča o snimanju lažnog dokumentarca „Naprata“

Filed under: 2013,afirmator,broj-21-decembar-2013,intervju |

naprata_04Da uložena velika sredstva nisu formula uspeha, potvrđuje nedavno završen film „Naprata“, reditelja Mladena Milosavljevića, koji je premijerno prikazan na, osmom po redu, Festivalu srpskog filma fantastike (FSFF), održanom u Domu omladine. Film je osvojio čak dva Koskara, za najbolju priču i nagradu publike.

O tome kako su došli na ideju da snime lažni dokumentarac, kako je teklo snimanje, a kako prikupljanje sredstava, reći će nam nešto više Mladen Milosavljević, režiser, i Milanče Marković, urednik časopisa „Omaja“ i vrsni poznavalac domaće folklorne fantastike, koji je u filmu glumio samoga sebe.

Kako ste došli na ideju da snimite film?

Mladen: Meni je kao etnologu oduvek bilo fascinanto kako se Srbija, koja ima izuzetno bogatu folklornu fantastiku, tradiciju, mitologiju, nikad nije u nekoj većoj meri bavila folklornom fantastikom u formi filma. Pisano je o tome, objavljivane su priče, ali se kinematografija nije bavila folklornom fantastikom, izuzev „Leptirice“ i još svega nekoliko naslova.

Tako sam došao na ideju da snimim film, u formi lažnog dokumentarca, odnosno faund futidža (found footage), koji bi za temu imao folklornu fantastiku. Lažni dokumentarci do sada uopšte nisu snimani kod nas. U svetu su najpoznatiji „Veštica iz Blera“ i „Paranormalne aktivnosti“, a naveo bih i jedan film koji nije američki „Čovek koji je ujeo psa“.

Na Festivalu srpskog filma fantastike (FSFF) premijerno su prikazana tri lažna dokumentarca – prvi takvi kod nas. Jedan od njih je i „Naprata“, koji je ujedno i jedini profesionalni dugometražni film, pošto smo imali malo atraktivniji kasting – najpoznatiji autori radili su na ovom filmu: Miroslav Lakobrija, autor maske, Marko Backović i Branko Radaković i naš uvaženi prijatelj Milanče Marković.

Koliko je trajalo istraživanje teme? Zašto naprata?

Mladen: Hteo sam da snimim priču o nekom našem mitskom biću koje nije dovoljno zastupljeno, koje nije dovoljno poznato. Tako mi je pala na pamet naprata. Prvi pomen naprate imamo 1940. godine, kod Radovana N. Kazimirovića u knjizi „Tajanstvene pojave u našem narodu i Kremansko proročanstvo“. On pominje kako su vlaške vračare u istočnoj Srbiji prizivale naprate.

Posle njega, tek je 1997. godine, ponovo spominje, u formi književne fantastike, Milanče Marković u svojoj knjizi „Senovite priče“. To su praktično jedina dva izvora kod nas. Meni je naprata delovala vrlo interesantno, vrlo filmično. Bio sam inspirisan Milančetovom pričom, koja je bila vrlo jednostavna, nije zahtevala neke zahtevne specijalne efekte. Sa onim budžetom sa kojim smo raspolagali i sa tehnikom sa kojom smo raspolagali, ona se nametnula sama, kao logičan izbor.

Ko je sve učestvovao u snimanju filma?

Mladen: To su ljudi sa kojima sam sarađivao i ranije, ljudi za koje sam znao da se zanimaju i da vole iste one stvari za koje se zanimam i ja. Prve osobe iz sveta filma, iz sveta fantastike, koje sam kontaktirao bili su Milanče Marković, urednik časopisa „Omaja“, vrsni poznavalac domaće folklorne fantastike, i Marko Backović, autor nezavisnih filmova, reditelj i producent iz Pančeva, izuzetan potencijal, koji neumorno vuče nezavisnu srpsku produkciju. Kada sam Marku saopštio ideju, strašno mu se svidela. Pošto je vrlo preduzimljiv, odmah je kontaktirao Miroslava Lakobriju, kojeg to tad nisam lično poznavao, i kako se i Lakobriji dopala ideja, stao je iza nas i sam, o svom trošku, napravio masku, osmislio je zajedno sa nama.

Kasnije su se uključili i ostali članovi ekipe: glavna glumica, naša koleginica, reporterka iz Velike Plane, Ivana Bogdanović, pošto je i glavna glumica u filmu reporterka, nekako se odmah uklopila u celu priču – i po izboru zanimanja i po svojoj dinamici prosto se poklopila sa ulogom. Profesora u filmu glumi Branko Radaković, izuzetno poznat nezavisni autor dokumentarnih filmova, Saša Tomić kao druga muška uloga u filmu i asistent režije, čovek je inače profesionalni režiser, potom Zlatimir Pantić i Milanče Marković, koji su glumili sami sebe, naši stručnjaci za oblast folklorne fantastike. Tako smo se svi našli po nekom osećaju, senzibilitetu.

Koliko je trajalo snimanje? I gde ste sve snimali?

Mladen: Samo snimanje filma trajalo je dosta kratko. Odvojili smo nedelju dana za snimanje. Sve se svodilo na improvizaciju i snimili smo ga, od predviđenih sedam, za tri dana. Radili smo po cele dane, uz vrlo malo odmaranja. Sve je teklo kao voda, uspeli smo da izbegnemo sve nepredviđene situacije, koje se obično dešavaju prilikom snimanja. Nekako smo se uklopili, našli… Ne kažem, vide se greške, ipak je to moj prvi dugometražni film. Od cele ekipe jedino je Miroslav Lakobrija već radio na dugometražnom filmu.

Zbog malog budžeta film je sniman kod mene. Bilo mi je fascinantno da je jedan Oren Peli, autor filma „Paranormalne aktivnosti“ uradio film za 15.000 dolara, snimivši ga u svojoj kući, praktično u jednoj sobi. Tako sam pomislio, ako može on – mogu i ja! I tako smo snimili film u mojoj sobi, u mojoj kući, u blizini Velike Plane, u selu Veliko Orašje gde živim. Potrudio sam se da priču učinim atraktivnom, uz pomoć onoga što smo već imali: kamere, video klipa sa interneta, koji je svojevremeno, kada se pojavio, pre nekih pet godina, bio prava senzacija. Taj klip u kojem sin maltretira svoju majku i danas je vrlo gledan, pa sam ga iskoristio kao uvod u našu priču.

Koliki je bio budžet filma? naprata (4)

Mladen: Pored prave velike i profesionalne produkcije kod nas, nije lako doći do sredstava. Čitava ova priča krenula je iz jednog entuzijazma, iz velike želje, i moje i cele ekipe. Konkurisali smo za sredstva i kod opštine i kod mnogih privatnih finansijera i dobili smo nula dinara, tako da je čitava priča praktično finansirana sa par stotina evra, pravi „no budget“, koje je dala moja porodica, prijatelji.

Učestvovali ste na FSFF. Kako je film prošao?

Mladen: Film je na Festivalu prošao neočekivano dobro. Kako je Miroslav Lakobrija jedan od osnivača Festivala, bilo je logično da ga pošaljemo tamo. Iznenadio sam se kad su mi posle nekoliko dana saopštili da će film otvoriti Festival, što je izuzetna čast, s obzirom da je debitantski, pa još snimljen u dužoj formi, jer ipak se radi o filmovima kratkog metra. Dobili smo čak dve nagrade, za najbolju priču i nagradu publike i film je, kao nagrađeni, i zatvorio Festival. Tako smo nekako zaokružili čitavu celinu, što je možda i logično, jer je ovaj, osmi po redu, Festival bio posvećen lažnom dokumentarcu.

Koji su vam dalji planovi?

Mladen: Planiramo da nastavimo istim putem: srpska folklorna fantastika, možda opet neki lažni dokumentarac, zavisi od sredstava kojima budemo raspolagali. U svakom slučaju nastavljamo da snimamo dalje, videćemo, nebo je granica.

Milanče, koja su vaša iskustva sa snimanja filma? Do sada ste uvek bili iza kamere, kakav ste doživljaj imali kada ste stali ispred kamere?

Milanče: Nekako sam oduvek, još od malih nogu, znao čime ću da se bavim u životu: biću urednik nekog časopisa i snimaću filmove. Tako se celog života time bavim: uređujem časopise („Naš trag“, „Omaja“) i snimam filmove (sa Mladenom sam, pre „Naprate“, radio dva dokumentarna filma – „Maskirci“ i „Zona škart“).

Imao sam tu čast da u „Naprati“ igram sebe, velikog stručnjaka za onostrano. Mislio sam da ću imati veliku tremu, ali je sve prilično dobro ispalo, bio sam prilično ubedljiv na filmu. Da smo, međutim, imali vremena da pravimo dublove, sve bi izgledalo mnogo bolje, ali bili smo vremenski ograničeni i gotovo sve smo snimili iz prvog pokušaja. Zahvaljujući mojoj saradnji sa Mladenom, ispunio se moj najveći san u životu – da mi se ime nađe na IMDB-u! Potpisujem tri naslova: kao kamerman u prethodna dva filma, i kao glumac i producent u „Naprati“.

Nadam se da će biti i četvrtog filma?

Milanče: Trenutno pišem scenario za jedan moj film, pa ćemo videti da počnemo sa snimanjem preko zime. U pitanju je, naravno, opet folklorna fantastika. Moramo malo da izvučemo te naše priče strave na svetlost dana i da ih plasiramo. Zašto stalno Amerikanci, zašto stalno Stiven King, kad imamo i naše strašne priče, koje su po meni mnogo interesantnije od ovoga što nam se trenutno nudi.

Kad radiš film za par stotina evra, očigledno je da puno toga mora da se radi na papiru. Zanima me koliko ste uspeli u startu da isplanirate, vezano za snimanje u istom enterijeru. Koliko je bilo rada sa glumcima van kamere?

Mladen: Nismo imali neku gvozdenu knjigu snimanja, pošto niko od nas nije profesionalac. Nismo imali dijaloge po kojima smo radili, već zaokruženu priču, ključne scene i redosled scena po kojima smo snimali. Obično je prvi pokušaj snimanja bio vežba. To smo svi zajedno gledali, i ja sam im davao smernice, ko treba da se naglasi, ko da se spusti i slično i obično bi drugi ili treći pokušaj bio onaj kranji. Proveo sam skoro godinu dana tražeći ekipu. U tom periodu smo dosta razgovarali, prolazili smo kroz neke scene i rezultat toga bio je dobra saradnja svih nas.

Videli smo da naši ljudi dosta dobro rade sa kamerom i da se za male pare mogu uraditi dosta dobri specijalni efekti. Međutim, čest problem kod niskobudžetnih autorskih filmova je zvuk. Kako ste se vi izborili da imate dobar zvuk?

Mladen: Naš film je ultra nezavistan, ultra „no budget“. Imali smo pristojnu HD kameru (Milanče je pozajmio opremu) i eksterni mikrofon, koji smo koristili za većinu scena. Međutim, lažni dokumentarac je u tom smislu prilično zahvalan, jer ne traži besprekoran zvuk, sve treba da deluje sirovo, spontano, rezovi treba da budu oštri, pa tehnika pada u drugi plan, jer ispliva na površinu ta energija, spontanost. Sreća pa nismo imali nepremostivih tehničkih problema.

Milanče: Imamo prilično solidnu opremu za „no budget“ filmove. Kad sam odlučio da se bavim snimanjem filmova, prvo što sam uradio – nabavio sam opremu, jer je jako teško doći do opreme bez para. Recimo, iznajmljivanje mikrofona košta 50 evra dnevno, a ja sam ga kupio za 100 evra. Nije to savršen mikrofon, ali je za naše potrebe sasvim dovoljan. Oprema, zahvaljujući savremenoj tehnologiji, postaje sve manji problem. Ostaje samo ideja, gluma i organizacija.

 

Razgovor vodili:

Tamara Lujak i

Vlada Todorović

One Response to Nebo je granica: Zanimljiva priča o snimanju lažnog dokumentarca „Naprata“

  1. Pingback: Небо је граница: Занимљива прича о снимању лажног документарца „Напрата“ | omajacasopis

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.