Ne verujem u tajne neotvorenih kutija – intervju sa Nikolom Đokovićem

Filed under: afirmator,broj-32-novembar-2014,interview review,intervju,poezija i proza |

nikola djokovic(Nikola Đoković: Zid gneva, edicija Poeziranje CZKD, Beograd, 2014.)

I: Tvoja zbirka predstavlja pravi izgred/ incident na ovim prostorima jer progovara o ratu i traumama, o postratnim uslovima, kolektivističkom zaboravu ili konfiskovanoj javi, depresiji i ludilu, potiskivanju, krivotvorenju prošlosti i budućnosti, kako se i u tvom uvodnom tekstu Umesto pohvale pesničkoj arkadiji, navodi. Nasuprot tome što je ona svojevrsna „autoterapija“, zanimljivo je da u njoj nije dominantan (iako na momente prisutan) nekakav ispovedan ton, već se sukobljavaju ironija i igrivost, bes ili gnev i lucidnost, lirsko „ja“ nasuprot kolektivističkog „mi“, „vi“ ili pesničko drugo lice jednine (ti).

Je li moguće činom pisanja učiniti nešto sa nepreglednim otrovnim talogom bola, nemoći i gneva ukoliko je „zid plača“ simbolično pretvoren u zid gneva? Je li gnev izvesna pokretačka snaga koja mora pokuljati van u artikulisanje pobune ili je on takođe autodestruktivan (reakcija i odgovor na agresiju koja više ne može da se toleriše)? Koliko je zidova moralo biti porušeno ili zazidano da bi nastao Zid gneva i koliki je teret odgovornosti jednog pojedinca kojeg je porazila sopstvena nemoć da se suprotstavi jednom pogubnom totalitetu (nemoć svih nas), odnosno kako se nositi sa tim teretom na polju književnosti jer, o tome govorimo, ali i šire?

N: Pitanja koja mi postavljaš u vezi sa kvalitetom afekta kakav je gnev, su pitanja koja i ja sam sebi postavljam, kada se uzme u obzir da se dominantne tzv. jake negativne emocije uglavnom doživljavaju kao nepoželjne i suvišne – bilo da su pretvorene u neku vrstu agitacijskog, ekstremističkog govora kojim se poziva na nasilje, ili da su, s druge strane, pripitomljene takođe problematičnom „umerenošću“ i zahtevom za nužnom „tolerancijom“ koja otprilike propagira neki ponizni biblijski moralizam „okretanja drugog obraza“. Međutim, to je jako teško kada si zasut govorom koji ne čuje snagu argumenata, već je zaglušen „bezmernom“ merom sopstvenog gneva.

Kad je u pitanju jedna toksična sredina kao što je naša, u kojoj se svakodnevno, ili bar preko svake podnošljive mere javljaju govori pretnji, prozivanja, šikaniranja, poziva na linč onih koji se ne upodobljavaju dominantom diskursu unižavanja drugog , mržnje i odmazde, onda se u književnom govoru, govoru poezije, koji nije ništa drugo do jedan od manje ili više dominantnih diskursa, mora ozbiljno izmeriti dubina tih afekata koji ugrožavaju samu mogućnost nečijeg postojanja. Mislim da ne postoji nekakvo zlatno mesto govora tolerancije u poeziji, mesto zaklanjanja iza privilegovane forme.

U tom smislu, poezija jeste preobražaj, transformacija, pokušaj da se dominantni diskurs gneva koji ide u korist mržnje i nasilja, samim uvođenjem u pesnički govor, osvesti, uprizori, ironijskim, satiričkim i parodijskim sredstvima dodatno izvrgne ruglu, da bi se nekako ogolila matrica tog poslušnog, ideološki upodobljenog gneva.

Istovremeno, postoji i taj momenat intimnog, personalnog suočavanja sa govorom koji se ne oseća do kraja svojim – govorom propagande, nacionalističke, militantne, ratnohuškačke retorike – ali koji se mora uvesti u polje pesničkog jezika koje sam ja doživeo pre svega kao polje „imunizacije“. S obzirom da niko nije do kraja imun na agresivnu propagandu, svoje podizanje zida, ili njegovo razgrađivanje sam video pre svega kao čin delimičnog oslobađanja, delimične samozaštite , autoimunizacije. I dodatno, moja potreba je bila i dublja – progovoriti o stvarima koje se ćuti, ne možda zato što je to neka šira istorijska i civilizacijska neophodnost (mada svakako mislim da jeste) već pre svega zato što je to bio neki moj lični imperativ. Šta uraditi u situaciji kada si razvlašćen od bilo kakvog drugog sredstva upliva i uticaja na stvarnost, i kada ti je ostao samo jezik, a na sreću, ili iz nasušne nužde , nataložio si nešto znanja i umeća da tome daš određenu zadovoljavajuću estetsku formu, da to ne bude samo dezartikulisani krik beznađa, ili patetični, samodovoljni vapaj.

U tom smislu ova zbirka jeste to što si i sama zapazila – pregovaranje oko funkcije zidova, pokušaj artikulacije i dodatne „prerade“ sopstvenog prostora gneva, traumatiziranosti i teskobe. Ona je podizanje poetskog zida kao granice preko koje se više ne dozvoljava prilazak tom razobručenom govoru resentimanskog gneva, i, sa druge strane, prelaženje (samo)izolacijskih zidova komunikacije kojim se ispituje granica sopstvenog straha od govora o stvarima o kojima vlada svesno ili nesvesno odabran konsenzus konformističkog ćutanja.

I: Pre nego što otpočnemo razgovor o samim pesmama, volela bih da mi kažeš nešto o putu koji se imao preći od nastanka ove knjige (dovršenja rukopisa), pa do trenutka objavljivanja. Kako komentarišeš odsustvo svih tema kojima se baviš u knjizi u savremenoj srpskoj poeziji ali i odnos izdavača prema rukopisima, njihove politike (ne)čitanja, konformizma ili nepotizma.

Nedavno sam čitala jedan tekst gde se konstatuje kako u savremenoj srpskoj književnosti još uvek ne postoji problematizacija/ tematizacija ratnog iskustva devedesetih niti pesme koje bi se bavile ratnim zločinima ali tvoja knjiga takve konstatacije demantuje (recimo pesma Strojevi inspirisana slikama Petra Lubarde, u Spomen muzeju 21. oktobar, u Kragujevcu, kao i kratkim filmom Ade Hasanovića – Anđeo Srebrenice, nastalim u sklopu internacionalnog projekta Cinema for peace.). Ne možemo a da ne uočimo vezu između politike zaborava/ negiranja zločina i politike (ne)čitanja, prisvajanja i održavanja pozicija moći koje se oslanjaju na neke društveno poželjnije narative ili poetike koje donose simbolički kapital i koje reprodukuju postojeći, moramo reći, patrijarhalni i nacionalistički, kanon i korpus a što je uočljivo na svim nivoima (književne nagrade, politike objavljivanja, raspodela moći, vidljivost i nevidljivost).

N: Kada je u pitanju proces objavljivanja, imao sam tu ludu sreću, mogu slobodno reći, da sam naišao pukom igrom slučaja na najbolju moguću reakciju razumevanja, prijateljstva, i podrške moje prijateljice Ljiljane Dufgran. Upoznao sam je doslovno na fejsu, a ona je već, kakva jeste – neposredna, osvešćena i željna da pruži podršku onome što je prepoznala kao kvalitetnu stvar, odmah predložila saradnju i finansijsku podršku oko objavljivanja. Malo smo pregovarali koji bi izdavač u Srbiji bio najpogodniji za ovakav tip angažovane poezije, i zaključili da bi CZKD svakako bio pravi izbor. Dogodilo se zaista nešto što je presedan u politici objavljivanja kod nas – čist i nekoristoljubiv angažman kritički osvešćenih ljudi, Ljiljane Dufgran, Borke Pavićević, Centra, Filipa Davida (koji je govorio o knjizi na promociji) i konačno sjajan grafički doprinos Metaklinike, koja je ne samo ispratila tematsko-motivsku, „konceptualnu“ strukturu zbirke, već i unela dopunsko tumačenje i vizuelni komentar na ono što reči same za sebe ne mogu nikada do kraja da označe, bez kreativne potpore i profilisanog angažmana drugog medija. I naravno, jednog srodnog tipa mišljenja o stvarima.

Na temu izdavaštva u Srbiji pre se može govoriti kao o nečem što je direktno povezano sa političkom elitističkom kulturom – uz časne izuzetke koji su opet politikom izdavanja gurnuti na marginu da se sami snalaze, a da se pri tom sve učini da se ne snađu i da propadnu. Stoga se sve svodi na lični entuzijazam, doslovno na sluh i moralni kredibilitet ljudi koji ne žele da pregovaraju oko stvari oko kojih i ne bi trebalo da bude pregovaranja i ustupaka.

Stvari su se do te mere pervertirale da „etablirani“ pisci postaju ideološka ”ispostava”, književna “narudžbina” izdavačkih kuća koje ih svojataju, za šta su pre svega sami odgovorni. A pri tom, te izdavačke kuće opet bivaju prisvojene od strane „krupnog kapitala“ iza kojeg se uvek krije još krupniji interes da se neka literatura ad hoc postupkom uzdigne na nivo „nacionalne vrednosti“ (ma šta to podrazumevalo) i da se pri tom zaobiđu, relativizuju, revizionistički pervertiraju i izbrišu teme koje se ne žele u javnom prostoru. Otud, ne čudi me što je moja poezija – pošto izravno progovara o onome što je već postalo deo konsenzusa ćutanja – nevidljiva, niti imam neke iluzije oko toga. Stvorena je takva klima u društvu da je svaka reč kritike postala ili razlog za javnu prozivku i politički odstrel, ili – što je možda još pogubnije za ono što se zove pisanom rečju – prosto zaobilaženje i prećutkivanje. To je ta perfidna igra moći – tvoja zbirka je izašla u velikom broju primeraka – ali efekat je nevidljiv, jer nije izdata za samozvane velike kuće koje raspolažu sa moći distribucije i održavanja statusa quo. Oni su i svojevrsna „književna policija“ javnog morala i ukusa, te kada ne postojiš za njih ili za njihove ideološke krugove, nema te nigde. Nevidljiv si.
Moram naglasiti, sa druge strane, da nisam baš zagovornik teze da je svaka reakcija bolja od izostanka reakcije. Ne bih voleo da jedini odaziv na zbirku bude samo još jedan u nizu panegiričkih, nekritičkih čitanja, pristrasnih, resentimanskih čitanja i recepcije iz arsenala čaršijske, palanačke logike unižavanja ideoloških neistomišljenika. Stoga, sama činjenica da je zbirka ipak doprla do jednog kompetentnog tumača i da nas dvoje sada vodimo jednu otvorenu književnu i fenomenološku polemiku za mene je već sada sasvim zadovoljavajući odaziv. Ništa više i ne želim od toga.

I: Na doktorskim studijama si srpskog jezika i književnosti ali si imao prilike da godinu dana boraviš i pohađaš studije u Zagrebu. Kakva su tvoja iskustva – mislim na kulturnu i socijalnu klimu, sličnosti i razlike u recepciji i studijama književnosti, možeš li da mi kažeš zbog čega ti je to iskustvo bilo dragoceno? Obrazovni sistem i ideološka matrica koja se reprodukuje i koja regrutuje nove ljude uklopljene u dominantne struje, bilo na otvoren, bilo na perfidan način, vešto se karikiraju u pesmi Egzorcizam profesora. Ovde se ne radi samo o raskrinkavanju kvaziautoriteta koji obrađuje literaturu kao kakav zabran/ ili plantažu, možda najpre kao posed nalik na/ komforan stan, već i o pasivnoj nezainteresovanosti i učmalosti one druge strane – studenata – koji se pretvaraju u razoružanu, obezubljenu/ gomilu.

N: Iskustvo boravka u Zagrebu bilo je za mene više od pitanja samih postdiplomskih studija. Osećao sam silnu unutrašnju potrebu, od koje sam istovremeno i zazirao, uhvaćen u zamku sredine u kojoj je svako putovanje shvaćeno kao razmena iskustva sa drugim, nepripadajućim, izvesna vrsta izdaje primitivnog folklora („svoj na svome“ smeh). Bilo mi je potrebno to iskoračenje, to premošćenje nevidljivog zida koji je uspeo da nas “ubedi”, a ratom i nasiljem i zacementira tu kobnu zabludu – da srpskohrvatski nije jedan jezik i da ovaj region ne treba više da se doživljava kao zajednički prostor razmene, učenja, intelektualnog i svakog drugog povezivanja. Imao sam zadovoljstvo da slušam predavanja na Komparativnoj katedri Filozofskog univerziteta u Zagrebu, gde su profesori i profesorice svestrano obrazovani/e, i upućeni/e u interdisciplinarne studije. Nažalost, mislim da je ta intelektualna klima koju sam tamo upoznao pre izuzetak koji potvrđuje pravilo da je u čitavom regionu obrazovanje svedeno na najmanju moguću meru „fah idiotizma“. Ako bi trebalo da dam nekakvu genezu slučaja a da to ne zauzme previše prostora (jer tema je zaista komplicirana) mislim da je odronjavanje visokog obrazovanja i studija književnosti skopčano sa odustajanjem od nečega što se ranije podvodilo pod „studije humanistike“ . Rat i postratno stanje dali su svemu dodatni impetus i ubrzali rastakanje smisla školstva u celini. Danas je ta reč interdisciplinarno prisutna kao neka vrsta fantomskog bauka, a zapravo je samo stvar u tome da se nameće potreba za povratkom digniteta humanistici kao polju susretanja književnosti sa drugim društvenim studijama – filozofije, sociologije, antropologije, feminizma, umetnosti, medija, teorijsko-kritičke prakse.

U tom smislu, moje „prozivanje“ vajnih nacionalno upodobljenih akademaca u zbirci je upravo pokušaj naglašavanja privatizovanja struke kao fetiš-objekta posedovanja. Imati diplomu sve više znači suprotno od imati kredibilitet znanja i akademskog poštenja. Imati diplomu znači ostvariti pristup dominantnom diskursu moći, što dalje omogućava svaki mogući prekršaj protiv elementarnog morala, pa zašto onda ne i profesije koja je samo zalog, posed koji se prilaže u igri krivotvorenja, manipulacije znanjem i jednoumlja.

I: Već prva pesma naslovljena Deziluzionistička obećava raskrinkavanje ustaljene poze pesnika i pravi otklon od zamagljenih metafora i oblandi besmisla koje se često mogu sresti u savremenoj poeziji. Ne verujem u tajne neotvorenih kutija./ Ili misterioznih pretinaca smeštenih negde – između otuđenog ostrva duha i otisaka stopala u pesku. / Sve je obznanjeno, razjapljeno/ izloženo pogledima, / bombe iskaču iz svojih ljuštura banalno, kao kokice,/ pragmatično kao zdravstveni saveti. Ima li uopšte granice između javnog i privatnog kada je sve „razjapljeno“ i „rane razorno gledaju“ i gde je ona? Je li javno zauvek uzurpiralo privatno na taj način da nema više zbega, mogućnosti za ignoranciju i isključenost ili je njena uzurpacija dovela do otupljenosti neslućenih razmera te su i bombe i ubijanja podjednako postala zlorabljena i banalizovana pa se mogu porediti sa iskakanjem pukih kokica. Ne traže se ni doktor, ni iscelitelj/ već zanatlija. Ovo shvatam krajnje pesimistično, mogućnost zalečenja je izgubljena, ostaje nam samo krpljenje i egzistencija ravna sklepanosti jednog osrednjeg lutkara-mehaničara, preživljavanje marionete do naredne nepogode (koja je, paradoksalno, uvek prisutna). Da li si se „rašio po šavovima“ da bi napisao Zid gneva?

N: Da, upravo. Jako dobra analiza onoga što sam hteo postaviti kao problem. „Javno“ i „privatno“ su za mene samo još prigodne figure. Ako neko kaže da je „apolitičan“ (ma šta to značilo, a znači često biti indiferent ili idiot, kako ko voli), on valjda smatra da se time ogradio, izolovao i našao idealnu, spasonosnu formulu za ostajanje u sferi stroge privatnosti. Takođe, mislim da je pitanje privatnosti (kao i pitanje javnosti) nešto sa čim se besprizorno manipuliše. Čuvari „javnog morala“ često određuju šta sme ostati „u četiri zida“, a šta zaslužuje pravo javnosti, ali su oni prvi koji će posegnuti za potpuno privatnim, privativnim (da ne kažem familijskim) razlozima, ne bi li zadržali privilegovanu poziciju zaštite od bilo kakve javne osude, makar govorili i radili sve ono što nikako ne bi smelo da dobije „većinsko“ pravo javnog pristanka.
Što se tiče tema lutkarstva, opsenarstva, automatizma i životnog determinizma, pa i u skladu sa tim – trivijalizacije i banalizacije posledica ratnih zločina, genocida, koja bi se morala, da je imalo javnog morala ostalo, tretirati krajnje ozbiljno i odgovorno; dakle, kada se samere svi gubici, mislim da je pesimistički ugao jedini ugao trenutno moguć, što ne znači da se ne može bar na „privatnom“ planu javno istupati i govoriti suvislo, kritikovati postojeći nakaradni, sklepani, kleptokratijski poredak vrednosti. Odgovoriću i na ovaj „najprivatniji“ deo pitanja, citatno odabran iz moje pesme – da, rašio sam se po šavovima više puta, iscrpljivao se i fizički i mentalno preko svake mere, bilo je i užasnih padova i posrnuća u prošlosti. Zbog nekih privatno-javnih stvari se i dan danas kajem, i krivim sebe, ali neke tegobe su mi ipak paradoksalno pomogle da shvatim da mi nije ostalo ništa drugo nego da preživim. Pa ako je o osuđenosti na sklepano preživljavanje jedne marionete reč, bar se mogu truditi da moja poetska reč dobije dopunsku dimenziju ljudskosti i osetljivosti. Možda je to način da se uzdigne iznad psihosomatike življena koju nismo sami izabrali time što smo se ovde rodili.

I: Problematizacija normalnosti i ludila bitna je tema ove knjige. Da li je normalnost uopšte poželjna i moguća kategorija u društvu koje se ne obazire na svoje dijagnoze i čiji simptomi nekontrolisano bujaju i šire se, parazitirajući tako na samom konceptu „normalnosti“, konceptu koji tvore i reprodukuju koliko i normiraju. Zanimljiva je „dijagnoza normalnosti“ iz pesme Pilule normalnostiOni imaju čeličnu izdržljivost sportista, i svetu akrobatsku normalnost predaka/ koji su vekovina, na raznim bojištima, nad bezbrojnim skrhanim telima/ impregnirano štimovali i slavili sopstveno zdravlje. Koliko je bolest, zapravo, kao i dijagnoza, (kako pojedinca, tako i društvenih pojava) ogledalna i međuuslovljena pojava kada znamo da je tanka linija između pukog konformizma i banalnosti jednog velikog zla, kolektivne histerije i ludila. Moramo primetiti da su ovako stigmatizovani pojedinci (a to su najčešče oni koji na bilo koji način ne podpadaju pod „norme“) dvostruko marginalizovani – politički, socijalno i kulturno nepodobni tako lako postaju „nenormalni“, i zapravo dvostruko ućutkani.

N: Jednu od prvih stvari koju naučiš kada počneš da se ozbiljno baviš temom odnosa normalnosti i ludila jeste da ne razlika nije kvalitativna, već „kvantitativna“. Reč je o društvenom spektru, i konačno o prećutnom ali uvek snažno vidljivom i prisutnom dogovoru oko uslova normalizacije ili stigmatizacije nekog oblika ponašanja. Pozvao bih se ovde na nikad dovoljnu potrebu za isticanjem one čuvene formule Hane Arent o „banalnosti zla“, koja se pomalo već uzima kao samorazumljiva, ali je zapravo krajnje slojevita. A setimo se da je ona o tome pisala pokušavajući da objasni sebi i svetu kako je moguće da je postalo moguće – ovo nije igra rečima – da fašizam i nacizam zadobiju poverenje masa upravo kroz proces normalizacije i legitimizacije jedne društvene patologije. I eto, izgleda da mi ovde uopšte nismo dovoljno duboko promišljali mogućnost jedne takve banalnosti, odnosno normalnosti, jer nam je i 90ih postalo sasvim prihvatljivo – doslovno stvar društvenog prestiža – demonstrirati odanost nacionalizmu i legitimisati rat kao „sasvim normalan“ i „jedino moguć“ odgovor. A i danas se nismo čini mi se ni pedalj makli od fatalističkog gledanja čitave naše istorije kao sve samih opštih, i utoliko banalnijih i opasnijih mesta sudbinskog „događanja naroda“.

Svi oni koji su se i tada suprotstavljali takvom normativnom ludilu, kao i oni koji se i danas suprotstavljaju, bili su sistemski izolovani, getoizirani, marginalizovani, ućutkivani, proglašavani izdajicama i zaverenicima, i konačno neki od njih i likvidirani.

Ja lično imam iskustvo kliničkih mentalnih poremećaja iza sebe, i mogu reći da je čak mnogo lakše nego što izgleda, biti apsorbovan klimom kolektivističkog ludila. Pa i moj poremećaj je u tom pogledu bio simptom mog suočavanja sa mogućnošću ličnog gubljenja identiteta u jednom takvom poretku normalizovanog ludila.

I: Odnos prema psihijatriji i psihijatrima (Psihijatar (Psiho i ja) uklapa se donekle u poduhvat obračuna sa autoritetima, poglavito sa figurom (simboličnog) oca (patrijarhata); u kojoj meri je to odnos moći (psihoanalitičar – pacijent, egzorcista – onaj nad kojim se proces egzorcizma sprovodi) zapravo želja da se svrgne očinska figura, patrijathat, pruži otpor?

N: Odnos prema psihijatru je upravo u najvećoj meri taj pokušaj. Figura psihijatra je iskorišćena kao pokazni primerak jedne totalitarne, patrijarhalne presije koja se zbiva iza vrata klinike, u prostoru koji je mnogo teže videti, ukoliko nemaš lično iskustvo boravka u takvim institucijama. Sa druge strane, nisam hteo da ta tematika bude previše stigmatizirajuća prema samoj profesiji, koja, ima svoju vrednost i snagu ukoliko je vođena altruističkim impulsima. Ponekad imam dileme da nisam malo preterao u karikiranju figure psihijatra, negde sam ulazio u groteskno-farsično obraćanje jer bi me ponela metaforika. Priznajem da sam rob ironijskih i karnevalskih obrta.  🙂 Možda je to više stvar „egzorcizma“ i rigidnosti koju sprovodim nad samim sobom, nego nekakve figure drugog, pa makar ona bila oličenje uvek fantomske očinske omnipotencije.

I: Dok vredno radi Prokrustova postelja/ Drugi su dozvoljeni samo kao njena rezbarija (kaže se u pesmi Ateistički pravoverna). Tako i dolazimo do bogate, guste draperije/ tuđe krvi (Kulturtraum), zar ne? Vrlo je kratak put. Kad je reč o „drugom“, tvoja poezija je redak primer osvešćenog glasa drugog, onog ućutkanog, posebno ovde mislim na jednu feminističku poziciju i izvesno dekonstruisanje rodnog identiteta koja je prisutna i u ovoj zbirci ali i u drugim tvojim tekstovima. Šta za tebe – kao muškarca – znači ženska pozicija/ žensko, feminizam i kako vidiš odbijanje i odbojnost muškaraca ali i velikog broja žena prema ovim bitnim temama. Tako smo neretko svedoci situacija u kojoj upravo žene bivaju stubom patrijarhalnog poretka i njegovog očuvanja. Ako bi trebalo da opišeš drugog/ nepoželjnog subjekta danas u Srbiji koji bi to prefiksi bili?

N: Feminizam je za mene pitanje ličnog suočavanja sa manjkavošću zadatih rodnih i porodičnih pozicija i mitova. Mislim da sam počeo da shvatam poziciju žene onog trenutka kada sam postao svestan koliko je moja neposredna sredina – moje okruženje – bila duboko, potpuno infantilizirano odana mačističkom, nasilničkom obliku govora i ponašanja. Opet, mislim da se taj uvid ne događa spontano, već kao plod mukotrpnog razmišljanja, čitanja, učenja i preispitivanja odnosa. U dobroj meri, to mačističko nasilje je i za mene lično bilo nedovoljno vidljivo, posledica pasivnog “uklapanja” dok nisam počeo da preispitujem i sopstvenu odgovornost pristajanja na takvu diskriminatorsku podelu društvenih i rodnih uloga. Uveren sam da je proces manje više istovetan za svakog pojedinca, nezavisno kom polu pripada. Biti žena ne znači automatski da će ženski subjekt moći prepoznati poziciju ugnjetavanja i na nju adekvatno kritički reagovati.

Imam dojam da je kategorija drugog kao neprijatelja vrlo fluidna, skliska i da se, u zavisnosti od trenutnih vlastodržačkih interesa, u zavisnosti od toga koga treba trenutno označiti, markirati kao neprijatelja, menja i odnos prema “prioritetima”. Npr. 90ih su dežurni neprijatelji bili oni druge nacionalnosti i veroispovesti, ali mislim da ta se ta moda biranja “vekovnog neprijatelja” nije istrošila, već da samo poprima različite manifestne oblike.

Ipak, možda je upravo žena označena kao apsolutna “margina margine”. Primer za to su masovna silovanja žena bošnjačke nacionalnosti u ratovima 90ih. To je bio produžetak genocida “drugim”, podmuklijim sredstvima – seksualna prisila kao najmonstruoznije mačističko lice patrijarhata. Kada se pomene rat, obično je prva asocijacija vojna pobeda ili poraz, gubitak “muške populacije”. Žene se gotovo ni ne vide kao žrtve, osim u kontekstu “usputnih” ekscesa. Ali reč je više o pravilu nego o ekscesu.

Kao drugu vrlo odomaćenu “idealnu” žrtvu vidim LGBT populaciju. Treba se samo setiti skorašnje održane parade ponosa i čitave vojne i crkvene, pravoslavne histerije koja ju je pratila.

I: Nekoliko tvojih pesama bave se decom, ona se pojavljuju kao lajt-motiv, ali su ta mesta u knjizi prilično distopična. Deca su s jedne strane „vrteške svih naših strahova, iluzija i predrasuda“, kroz njih se dešava reprodukovanje svih ustaljenih normi i stereotipa počev od nedeljnog ručka (Nedelja je dan za lov./ Treba okupiti porodicu oko plena), preko fudbalskih i ratnih igara u detinjstvu ( fudbal je plemenita veština/ kojom se čopor čuva i prebrojava) da bi kasnije porodica ustupila mesto pripadnosti nekoj drugoj instanci. Posebno je dobar primer za to pesma Totemi: nema šminke za rane/ i nema pudera za lice;/ tamo ćemo konačno igrati nas same,/ krvariti na daskama/ koje smrt znače, u opnu vekova/ uronjeni,/ kao tek začeti fetusi-povratnici. Da li je svaki kolektivitet nužno viđen kao čopor i kakva bi zajednica po tvom mišljenju mogla biti blagonaklona prema čoveku kao individui?

N: Da, motiv dece se i meni nametnuo kao možda najprisutniji, u nekoj od mojih čitanja sopstvene zbirke (čitanje napisanog mi je možda podjednako važno kao i pisanje, ali to je neka druga tema). Pokušao sam da se bavim problematikom dece, kako si i sama primetila, kao onima na kojima se proverava, rekao bih testira pripadnost dominantnom kolektivitetu, grupi. Oni su isprva viđeni kao žrtve, ali se sa odrastanjem nažalost pretvaraju i sami u nastavljače dela svojih nasilnih očeva. Mislim da samo školstvo – opet se vraćam na tu temu – umesto da bude mesto preispitivanja i nekritičkog modela imitacije starijeg, najčešće autoritarnog porodičnog uzora – perpetuira igru moći. To se čini najpre licemernim sakrivanjem iza “želje dece” ( koja je isto kao i vox populi) lažna svetinja, i koja služi najčešće kao maska za pervertirane ambicije roditelja, direktora i nastavnika.

Mislim da bi neka zajednica koja bi se istinski zalagala za ostvarenje prava deteta, kao uostalom i pojedinačnih i “opštih” ljudskih prava, morala pre sve svega lišiti potrebe za kontrolom tuđe želje tj. oslušnuti pravu logiku te želje. Jedino u čoporu, ili nacionalsocijalističkom raju ispoljena individualnost želje se uvek vidi kao pretnja proklamovanim svetim vrednostima nacije.

I: Bitna odlika Zida gneva jeste stil koji obiluje ironijom, neobičnom retorikom i spojevima: Stihovi: „Čuvaj se vlasnika“/ (trebalo bi stajati na svakoj kapiji) iz pesme Lišeni upućuju na razmak između označitelja i označenog, na obrnuta i parodirana pravila „igre“, pa navode na zaključak da jezik kao moćno manipulativno sredstvo samo doprinosi toj zbrci. Koliko je potreba da se stvari nazovu pravim imenom suštinsko pitanje bavljenja poezijom, pisanja? Da li od drugih pesnika, čitajući ih, tražiš pesme koje bi voleo da si ti napisao? Možeš li navesti poetike koje su ti bliske bilo da su to pravci ili pojedinci čije knjige su na tebe uticale?

nikola djokovic 2N: Dobro si primetila da se dosta služim “zatečenim” jezikom, jezikom parola, jer mi se čini da je taj jezik svojom oveštalošću, okoštalošću upotrebe idealan za ironizirano preispitivanje granica u kojima se podrazumevano i neupitno odvijaju naši svakodnevni govorni rituali. Posebno mi je u poslednje vreme odbojan šturi jezik medija, koji je jako eufemističan i stereotipiziran, čak potpuno neosvešćen i neosetljiv na mestima gde bi upravo trebalo da bude dodatno, pojačano ekspresivan i neuvijen, direktan. Istovremeno, taj jezik je agresivan, terorizirajući, i brutalno direktan na mestima na kojima bi morao da bude “umekšan”, polivalentan, senzibilisan za različitosti, nijanse, prisustvo glasa drugog. Ta mi odrvenjenost govora baš bode oči i uši, i onda pokušavam da u svojim pesmama izvršim inverzivnu korekciju te matrice – dodatno, hiperbolisano i ekspresivno senčenje, kao i uvođenje nijansi empatije i poštede od okrutnosti protokolarnog govora. Pokušavam da osluškujem te nijanse i kad čitam druge pesnike. Sklon sam pesnicima i pesnikinjama koje su osetljive na “rupe” i nelogičnosti u onome što uobičajeno zovemo jezikom svakodnevice. Volim i efekat “očuđenja” – ništa nije toliko banalno da ne bi bilo vredno “rehabilitovanja”.

Jako me privlači “estetika ružnog” na kojoj je insistirao nemački ekspresionizam, ne samo kroz poeziju, već i kroz likovnu umetnost. Možda zato što su je ta generacija bila beskompromisna u osvetljavanju ružne strane Prvog svetskog rata, nasuprot zvaničnom paradnom govoru epskog veličanja vojnog podviga.

Takođe, intenzivno čitam i savremenu poeziju, volim da naletim na neko novo i sveže ime – to mi je svakako draže od prelistavanja već kanonizovanih imena. Takođe, ima dosta prvoklasne poezije u pop, rock i punk muzici. U tom smislu jednak mi je užitak čitati npr. Elizabeth Bishop i slušati muziku i stihove St. Vincent. Ritam u poeziji mi je nekada jako važan, ali onaj “muzički”, nerimovani (mada postoji i jedna skroz rimovana pesma u zbirci 🙂 Što se tiče neposredne “domaće” inspiracije i donekle sličnosti stila, moram pomenuti Tomislava Markovića.

I: Na kraju knjige nalaze se fotografije grafita sa natpisima: BOG I HRVATI, HRVATSKI MOSTAR, CIGANI U LOGOR, OVDJE KOMUNISTIMA MJESTA NEMA – oni osim što na odličan način komuniciraju sa pesmama sadržanim u knjizi donose u potpuno transparentnom vidu ono što je ponegde samo naslućeno kao simptom. Jesmo li sigurni u svojoj koži? Ima li nade za izlečenje?

N: Ne znam da li ima nade, ne bavim se toliko terapeutikom kroz poeziju, više dijagnosticiranjem 🙂 Što se tiče fotografija, one su pretežno nastale u Mostaru. Partizanska nekropola je jedan od mnogobrojnih primera skrnavljenja antiratnih, memorijalnih spomenika na prostoru bivše Jugoslavije. Fotografija zida na kojoj piše CIGANI U LOGOR je uslikana u mom naselju. Primetio sam da je u međuvremenu prekrečena, zbog čega mi je još draže što se našla u zbirci, jer upravo upozorava na novu tendenciju perfidnog sakrivanja rasističkih poriva. Delimično sam nezadovoljan “ravnotežom” uzoraka, jer se isto tako sablažnjiv primer fašisoidnog, obesvešćenog skrnavljenja mogao usnimiti i na Krugovima, u Kragujevcu. Na promociji koju sam održao u SKCu, pokušao sam da dodatno dokumentujem to razaranje tkiva grada kroz sveprisutne navijačko-huligansko-desničarske “ureze” na zidovima grada.

I: S obzirom na to da sam imala prilike da čitam tvoje nove, neobjavljene pesme zanima me imaš li već potencijalni naslov te nove zbirke, plan koji se tiče objavljivanja? U kom smislu se one razlikuju u odnosu na pesme u Zidu gneva?

N: Nemam još naslov, verujem da će iskrsnuti u određenom trenutku, kao što je bio slučaj i sa prvom zbirkom. Nemam ni neki strogi plan objavljivanja. Nove pesme mi izgledaju kao neki logičan nastavak tema i opsesija kojima sam se već bavio, sa možda malo većim naglaskom na kritičko preispitivanje patrijarhalnog nasleđa pesnika/književnika kod nas.

I: Šta bi izdvojio kao najbolju pojavu na domaćoj pesničkoj sceni a koje pojave bi negativno prokomentarisao? Govorimo o pojavama, dakle ne moraš imenovati ukoliko ne želiš.

N: Sviđa mi se izvesna promena paradigme koja se zbiva na margini, baš na polju poezije, uprkos tome što se roman i prozna forma zbog epske širine i prijemčivosti za forsiranje vladajućih narativa i dalje doživljava kao dominantni književni obrazac. Ne bih navodio imena, ali postoje mlađi pesnici i pesnikinje i u Kragujevcu i u drugim gradovima Srbije i regiona koji pišu pametnu, kritičku i beskompromisnu poeziju.

I: Imaš li ti pitanje za mene? Ostaje moja molba da napraviš autopoetički osvrt na pesmu koju sam odabrala.

N: Pitanje je vezano za neke moje dileme u vezi sa mogućnošću da se ostane verna isključivo jednom književnom izrazu. Da li sebe doživljavaš kao pesnikinju pre svega, prevoditeljicu ili kao spisateljicu? U kojoj koži se najudobnije osećaš?

I: Sasvim sigurno nisam neko ko je veran jednom književnom izrazu. Prevođenje vrlo često može biti vid pisanja i posebnog načina obrade jezika kao i intervenisanja unutar određenog polja, u tom smislu ono mi je bitno i neodvojivo od čina pisanja, a često sebi zadajem zadatak da prevodim autore potpuno različitih poetika (meni ne uvek bliskih) jer mi je dosadno zadržavanje na jednoj poetici. Pisanje proznih crtica mi u poslednje vreme predstavlja najveće iskušenje i mislim das am na dobrom putu da “zastranim” u poetsku prozu.

N: Pesma je pokušaj osvetljavanja kolektivnih rituala, punktova na koje je skoncentrisan život u jednoj patrijarhalnoj sredini. Kreće se od kraja (smrti, koja je devalvirana u kolektivu), ka početku, zasnivanju porodice i začeću deteta – kao na obrnutoj vrpci. Naslov je stavljen pod znake navoda da bi se istakla prividna prirodnost takvog odabira podrazumevanih ključnih mesta kolektivnog života. Zanimao me je efekat naturalizacije društvenog života, ritualizacije koja je do te mere uhodana i “osveštana” da se nijednog trenutka ne prekida ritam te ritualnosti. Teror te nasilne “prirodnosti” se naročito oseća u frustraciji majke, na kojoj se sa posebnim intenzitetom prelama sva teskoba patrijarhalne domestifikacije. Nadam se da je pesma ipak dovoljno otvorena na kraju, iako je epilog u izvesnom smislu kružno vraćanje na sam početak. Mislim trenutno na figuru deteta i na njegove skoro nikakve šanse da vidi i reflektuje nešto drugo u svom životu osim svadbenih i pogrebnih povorki. Ipak, hvatam sebe kako svim srcem navijam da se začarani “prirodni krug” naruši baš zahvaljujući neposlušnosti tog deteta. Možda je utopijska nada suviše naivna za poeziju, ali često razmišljam o tom prekoračenju – izvan granica poezije – kao o još jedinoj nadi.

 

„PRIRODNI CIKLUS“

Tog dana na groblju

trebalo je žaliti nekoga

ko je nestao u oblaku dima cigareta,

potom zaborava,

dok se jelo i pilo…

 

Razbila se i čaša crnog vina

nad grobom, pre nego što je poleteo

prvi grumen zemlje

iz iskusne ruke.

 

Pop je rekao da se tako ne valja,

ali avaj

brzo je stresao tu neposvećenu

nepodopštinu

sa ramena,

potom, da se uteši,

smotao

podeblji svežanj novčanica

pod mantiju;

prošaptao, više onako

sebi u bradu – Pomoz bog

i otišao.

 

Tog dana su trubili ulicama,

svi su im verovali da je venčanje u pitanju;

konačno, visili su po protokolu,

sa svakog brisača,

cveće i peškiri,

a sa svakog jezika prigodna

pijana psovka, i želja da se niko,

tamo gde kolona prođe,

ne ostavi u miru sa sopstvenim

planovima.

 

Pred crkvom su se svi opet

u znoju i parfemu okupani,

prigodno krstili;

mlada i mladoženja bili su

ugledni ljudi,

tako je bar kružilo uverenje

među prisutnim –

  • a ko će bolje znati od njih

(zar je postojao neko izvan

povorke, ko se nije slagao, ko nije

na vreme prevaspitan

da pravilno gleda i vidi?)

 

Tog dana rodilo se dete.

Ličilo je možda više na majku,

ličilo je možda više na oca

– oko toga su se posvađali,

nisu govorili dugo;

oni sa očeve strane

zamrzeli su one sa

majčine strane.

 

Majka je zamrzela sve to

šta su je stalno uveravali da mora da voli,

svu tu „prirodu…“

Dete je držala u balonu od sapunice,

dok ga je kupala i opsesivno spirala

prljavštinu ruku izniklih iz očevog

porodičnog stabla.

 

Htela je da potone na dno kade

u tom trenutku, pod teretom

domaćinstva;

ali trebalo je očistiti

to dete – naročito uši,

pogotovo uši!

I paziti da šampon ne uđe

u oči – nikako u oči!

Izoštriti mu sluh

da bolje čuje jadikovke i slavlja,

sačuvati mu oči da bolje

vidi kolonu kada krene na

neko novo veselje,

na neko novo groblje.

 

zid gneva - nikola djokovicNikola Đoković je rođen u Kragujevcu (1978.). Diplomirao na grupi za srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu (odeljenje u Kragujevcu), 2004. godine. U okviru projekta razmene studenata Basileus, studirao na postdiplomskim studijama u Zagrebu, na Odseku za komparativnu književnost, film i izvedbene umetnosti Filozofskog fakulteta (u trajanju od 10 meseci). Učestvovao na prvom modulu projekta Critisize this!, koji je okupljao mlade kritičare iz regiona bivše Jugoslavije. Objavio više teorijsko-kritičkih radova ( u hrvatskim časopisima Zarez i 15 dana, na feminističkom sajtu Muf, u srpskim časopisima Polja i Nasleđe, BIH časopisu Sarajevske sveske), naročito fokusiranih na dekonstrukciju dominantnih rodnih, polnih i nacionalnih narativa. Objavio zbirku poezije, Zid gneva, u izdanju CZKD, iz Beograda. Poeziju objavljivao i na sajtovima Peščanika i Kontrapressa, Srbija. Trenutno radi na doktorskoj tezi koja nosi naziv Nacija:subjekt:tekst (književnost egzila i postjugoslovenski književni prostor).

 * INTERVIEW REVIEW vodi Ivana Maksić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.