Ne dajmo da nas slome!

Filed under: afirmator,broj 03 - jun 2012,društvo |

Piše: Vladimir Bulatović

Poslednjih nekoliko godina obrazovanje u Srbiji doživljava ozbiljnu krizu. Neki će kazati da je to smišljen plan koji su smislile evropske institucije koje rade na „amerikanizaciji“ našeg regiona. Drugi će kazati da sve to nema veze sa „teorijama zavere“, već sa lošim kvalitetom obrazovno – vaspitnog kadra u Srbiji koji je uslovljen prirodnom lenjošću i neznanjem našeg čoveka. Treći krive lošu političku situaciju i „devedesete“ koje su nam ostavile u nasleđe siromaštvo, odsustvo etike i morala, bolna sećanja na ratne strahote, stradanja, na kolone izbeglica, na sankcije… Otuda, kažu, loša deca koju vaspitavaju loši roditelji.

Gde smo, zapravo, u svemu tome mi nastavnici i deca koju podučavamo?

Istorija nas uči da ni jedno vreme u istoriji nije bilo lako. Deda mi je pričao da su mu često govorili, kada je bio mali, kako je nevaljao, nevaspitan i lenj i kako su „deca nekada bila mnogo bolja“. Baš kao što danas mnogi govore. Nakon teškog vremena došlo bi vreme blagostanja, pa onda bi nastupila kriza, rat… i opet sve u krug. Dakle, svako vreme nosi svoje breme.

Tačno je da je ovo vreme globalizacije nastupilo veoma brzo. Mnogi se u njemu nisu snašli, prepustili su mu se. Mnogi nastavnici su se predali. Rade koliko su plaćeni, često ni toliko. Decu retko uče svojim ličnim primerom. Mnogi nastavnici popuštaju dečijim slabostima, pa ih ne teraju da rade domaće zadatke, niti ih obavezuju da dolaze redovno na nastavu. Kažu: „Ako neće da uče šta to mene briga!“ A deca ko deca. Ukoliko nastavnik nije strpljiv i principijelan dete će izgubiti poverenje u njega i neće više poštovati njegovu reč.

Ovo teško vreme traži odvažnog i pravdoljubivog nastavnika, nastavnika koji po svaku cenu mora ostati strpljiv i skoncentrisan da svoj posao uradi na najbolji mogući način. On mora izaći na kraj i sa roditeljskom nervozom, dečijom malodušnošću kao i sa kolektivnom neurozom i osećajem nemoći koji vlada školskim zbornicama i hodnicima.

Nas nastavnike pritiskaju sa svih strana: stroge inspekcije, besmisleno pisanje i vođenje gomile dokumentacije koja je često neusklađena sa praksom, loše stanje u društvu koje ističe pogrešne uzore deci koju podučavamo, loš materijalni status zaposlenih u prosveti, neretko loši uslovi rada, javnost koja nema razumevanja za probleme sa kojima se nosimo svakodnevno. Tu je i ministar obrazovanja koji svojim ponašanjem i svojim izjavama u medijima, umesto da ima svo strpljenje ovog sveta za svoje zaposlene i štiti njihove interese, on podstiče javnost da na prosvetare gleda kao na bahate lenjivce koji se stalno nešto bune i za to još primaju redovnu platu.

Dakle, šta nama nastavnicima ostaje? Da se priberemo i zapitamo da li svoj posao radimo na najbolji mogući način. Ukoliko damo sebi potvrdan odgovor onda nas nikakav problem ne može slomiti. I ne sme nas ništa slomiti jer ako slome naše obrazovanje i duh nastavnika onda ćemo kao nacija doživeti katastrofu. Nije bitno ko slama i zašto slama (uvek će biti rušitelja!) bitno je ostati čvrsto na svojim nogama. Deca i roditelji će znati da prepoznaju nastavnikovo strpljenje i doslednost, a nagrada će biti bolji, obrazovaniji i pravedniji ljudi. Jer ne radimo mi svoj posao ni zbog ministra, ni zbog inspekcije, ni zbog ljudi koji donose loše zakone, ni zbog javnosti, ni zbog Evrope, niti zbog Amerike i Rusije. Mi radimo i radićemo isključivo zbog naše dece. Tako će biti i ostati dokle god svet bude težio ka boljem i pravednijem svetu, svetu obrazovanih i humanih ljudi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.