Nasleđe 5. oktobra

Filed under: afirmator,broj 07 - oktobar 2012,društvo |

Piše: Predrag Milojević

Dvanaest godina kasnije, Srbija izgleda kao zemlja u kojoj vreme stoji. Sve nade u velike promene izjalovile su se, a ono što se zove ostvarivanje životnih šansi dostupno je  manjem broju privilegovanih.

Tragična stvarnost oličena je i u ciframa: negativnim prirodnim priraštajem godišnje se izgubi jedan grad veličine Aranđelovca, izvrši se 200.000 abortusa, pogine oko 800 ljudi u saobraćajnim nesrećama na lošim i prenatrpanim putevima, plate su tragično male s obzirom na cene, sprema se otpuštanje 20.000 zaposlenih u državnim preduzećima. Uslediće i dalja prodaja državne imovine, uz korupciju toliku da se bez nje ne može zamisliti dobijanje bilo kakvog posla. Ova se bolest ustoličila kao jedini oblik komunikacije između privrednih faktora, od zdravstva, preko opština, do državnih agencija. Društveni proizvod nije ni na 50% onoga iz vremena socijalizma, a svakodnevna pojava su ubistva, pljačke, samoubistva, porodično nasilje, tortura nad nacionalnim i drugim manjinama.

Vreme stoji i u našim glavama: ne prihvataju se politički trendovi koji dolaze sa istoka i zapada. Rusija i Evropa se posmatraju stereotipno, kako kome već odgovara, Rusija kao pravoslavna sila i zaštitnica Srba, a Evropa kao fabrika slobode. Kritičko mišljenje je rezervisano za uske ili stručne krugove, pa je izostalo i razumevanje politika ovih zemalja, koje štite isključivo svoje interese. Imperijalni karakter velikih sila više niko i ne pominje, niti se o tome želi raspravljati.

Levice u Srbiji nema, niti će je biti. Pospešuje se borba – laktanje za posao, za novac, položaj, ili sve to radi same borbe. Sindikati ne štite ni sebe ni sopstveno članstvo i apsolutno su nedostojni mesta koje zauzimaju i novca koje im se uplaćuje  na konto članarine. Taj iznos je u Samostalnom sindikatu 1% od visine plate. Neki sindikati uzimaju i više od toga. Ogromne cifre se troše nenamenski, za radničke igre i terevenke, i ne idu na poboljšanje položaja zaposlenih. Partije koje su se deklarisale kao levičarske i tako došle do vlasti ponašaju se kao američki republikanci, ostrvljujući se poput vampira zbog državnih potreba na leđa osiromašene popupacije. O snazi marginalnih levičarskih grupa ne treba raspravljati. Spontani pokreti poput Anonimusa ili okupatora Volstrita bljesnuli su na tren, pa se ugasili.

Dominantan pogled na svet je praznoverica, koja se u raznim kombinacijama religije i magije vuče kroz jesenje blato, mešajući na slavama – tom preživelom obliku društvenog života – politiku i tradiciju kao špil karata. Društvo se ne posmatra kao građanska tvorevina, već kao nacionalni organizam u kome se svaka neobičnost, drugost ili suprotnost tretiraju kao anomalija, boleština koju treba odstraniti. Ne treba zaboraaviti ni ljubav prema sportu, koja je tolika da zasenjuje ozbiljno promišljanje.

Izgleda da su navike i srž mentaliteta preživeli srednji vek, Turke, socijalizam, devedesete, 5. oktobar. A liberalni kapitalizam i tranzicija im dođu kao kec na desetku. Velike promene ostale su prazna retorika koja služi za plašenje političke konkurencije ili potkusurivanje kada je pripadnicima elite to neophodno da bez muke plove na vodama liberalizma.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.