NAJSREĆNIJA GENERACIJA

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,broj 10 - januar 2013,društvo |

baby-boomers

Ljudi rođeni u periodu od 1945. do 1955. godine su najsrećnija generacija koja je živela na planeti Zemlji. Sve pre njih i posle njih može se podeliti u dve kategorije: grčevita borba za opstanak i grčevita borba za proždiranje. Ovo se, naravno, odnosi pre svega na Evropu i Severnu Ameriku (plus Australija i Novi Zeland). U „ostatku sveta“ se ljudi i dalje grčevito bore za opstanak.
Šta se to značajno dogodilo 1945? Okej, završen je Drugi svetski rat. I šta još? Baby boom kakav Evropa i SAD nisu niti će imati u 20. a, verovatno, i u 21. veku. Rodili su se, na talasu optimizma, posle najvećeg užasa 20. veka. Ti srećkovići su imali dovoljno sreće da budu zdraviji, obrazovaniji, svestraniji, otvoreniji, druželjubiviji od nas. Uleteli su u nekom čudnom trenutku – imali su krov nad glavom, tri obroka dnevno i zdrave zube.
Ako mislite da to i nije neko čudo pogledajte fotografije ljudi s početka 20. veka – skoro svi imaju masnu kosu, mladeže, bubuljice, kvarnjikave kljove i ofucanu odeću koja se nosi dok se ne raspadne. A onda, kao da to nije dovoljno, neko vas mobiliše, strpa u rov, dune u pištaljku i vi izjurite da bi vas napunili olovom. Ili vas alkoholisani muž ubije od batina a sud nikad videti neće. Znam, to i danas postoji ali je nekad to bilo „tak normaljna“. A kako je Evropa izgledala i, još gore, mirisala u srednjem veku, neću ni da pričam.
Visili su ti srećkovići, kao deca, na ulici po ceo dan. Kad su hodali leđa su im bila prava a stopala jedno paralelno s drugim. Bili su mrškasti. Teško su se zamarali. Svako je od njih je udario barem tri akorda na gitari i napisao bar jednu pesmu u životu.Neki od njih su postali pisci koji su psovali ribon koji se redovno zaglavljuje u pisaćoj mašini. Kompjuteri su bili deo naučne fantastike.
Oni su za razliku od nas, ciničnih i, shodno tome, jako pametnih, bili društvene životinje. Pravili su žurke, čitali knjige, slušali ploče, autostopirali bez straha. Nije to bilo ništa posebno ali je nešto značilo. Ženska emancipacija, ljudska prava,mirovni pokret,  naivni (nama, modernim cinicima) transparenti i mitinzi, protesti, sve ih je to na neki način obeležilo. Dalo im neki identitet, neki smisao. I, nekako, sve što bi došlo posle njihovih mladalačkih dana (idemo do sredine sedamdesetih) možda nije bilo loše ali se, polako ali sigurno, osećalo da se praznina širi. Antimaterija guta sve oko sebe.
Da budemo iskreni – nije sve bilo sjajno. Ti srećkovići su naše majke i očevi, neki su već odavno dede. I, ne jednom, progovore iz njih najgori konzervatici i licemeri. Mnogi iz njihove generacije danas drmaju svetom a do juče su govorili o miru. Imali su šansu i propustili su je. Oni, koji su odrasli u najdužem periodu mira. Imali su slobodnu ljubav. Mi – spisak boleština. Kupali su se u rekama i barama, onako, jer su slobodnog duha. Danas nema reke u kojoj (tako naučnici kažu) ne možete pokupiti mononukleozu. Jeli su šta stignu. Mi smo alergični na ovo i ono, na dijeti ovakvoj i onakvoj, genetski predisponirani za ovu ili onu gadost. Oni su imali Stounse i Bitlse. Mi imamo jebanog Justina Biebera i gomilu smeća koje se može okarakteristi kao „muzika za velike guzice“. Kao što neko reče – u moje vreme smo pitali (1970-ih) šta novo donosi tvoja muzika danas (2000-ih) pitamo samo jedno – kako da to prodamo?
Oni su prijateljstva sklapali lako, jer slušaju istu ili sličnu muziku, jer se na neki način prepoznaju. Mi se više i ne rukujemo. Oni su znali da melju o nečemu po čitavu noć. Ne pričamo. Oni su se „palili“. Mi „iskuliramo“ i ponekad „ispoštujemo“. Oni su verovali. Mi imamo „red veličina“. Vidimo se kratko, uglavnom neki „poslom“ i onda odjurimo. Oni su bili klinci duže od nas. Mi smo napunili 18 i mnogo smo važni. Nemamo vremena za druge. Uvek u poslu. I uvek , u suštini, nezaposleni ili dokoni. Za kompjuterom. Pretvorili smo se u ostrva. I svako od nas je Velika Britanija – nema prijatelje, samo interese. Oni su imali one smešne hipike. Mi imamo hipstere koji su toliko odurni da ne možeš ni da ih ismevaš. Oni su verovali u nešto. Mi verujemo u ništa sa mnogo nula iza sebe.
Mi smo smoke and alcohol free, politically correct, political idiots, hipsters, ravers,rappers, grasshoppers, hip-hoppers, false MTV rockers, cocksuckers, motherfuckers, garbage eaters, buyers,nerds,geeks, consumers, metros, ins and retros, mi smo nezaposleni, japiji – prezaposleni, klošari, vaćaroši, jajare, štreberi, kurajberi, studoši, nacoši, dođoši, ođoši, đilkoši, gastosi, ksenofobosi i nijedna od tih etiketa ne znači apsolutno ništa.
Jer, u suštini, niti imamo neki identitet niti znamo šta ćemo od sebe. Idemo cik-cak, bez neke određene putanje, kao Braunove čestice. U najboljem slučaju će nas neko negde prigrliti na ovom „otvorenom tržištu“. I mi ćemo izgubiti neke formalne identitete. I dobiti neke nove. A onda, zbog novog posla, odreći se i njih. Bićemo stranci, okruženi gomilom stranaca. I umrećemo sami, kao što to ljudi inače rade. Ali, ono što će se izdogađati pre poslednjeg daha je ono što nas određuje kao ljude. A imamo li i delić onog što su imali ti prokleti srećkovići? Sumnjam.

Aleksandar Novaković

2 Responses to NAJSREĆNIJA GENERACIJA

  1. Pa, kada malo bolje razmislim, u pravu je čovek. Ta poratna generacija je bila stvaralačka. Težila je da nešto stvori, izgradi, za razliku od današnje potrošačke. U onoj Titovoj Jugoslaviji, bez obzira na sve mane, pružena je šansa svakom ko je želeo da uspe. Tako smo i mi sa sela mogli da se školujemo i otisnemo u grad. Ko bi i šta bi bili da nije tako. Da, putovalo se autostopom, spavalo na klupi u parku. Niko nikog nije smeo da popreko pogleda, a kamo li… Kriminala je bilo i tada, ali…A za poslom se tragalo širom Jugoslavije, pa i vani. Ko je hteo da radi, bilo je prilike. A danas? Živi se od penzija starijih. Ali, u onom jednopartijskom sistemu kada bi se neko požalio na funkcionera, bogami nije mu bilo lako. Danas možete da se žalite na koga hoćete, podržaće vas suprotna partija a to uopšte nema težinu.
    I da ne dužim, srećna je ta generacija što je živela u tom vremenu ne samo na ovim prostorima, ali ono što je ona stvorila, naredne će koristiti!

    Nikola
    8. јануара 2013. at 12:18
    Одговори

  2. Svaka ČAST Alek! Ovim si me oduvao.

    PavlovicVanja
    10. јануара 2013. at 02:20
    Одговори

Оставите одговор на PavlovicVanja Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.