NACIONALNA DRŽAVA JE STVAR PROŠLOSTI?

Filed under: afirmator,broj 14 - maj 2013,društvo |

 

Euro 2008: Hoffnung auf ein friedliches Fussballfest

Na prvi pogled, nema potreba za tim pitanjem. Korporacije, koncerni, konglomerati – to su današnje države – fantomi, ali opet,  jedine prave države i tako će biti još dugo. One su svuda i nigde, nemaju jasne granice ali milioni rade za njih i zavise od njih. One predstavljaju neku vrstu kapitalističkog čardaka ni na nebu ni na zemlji. Ono što je posebno zanimljivo je da su ove „države“, u stvari, feudalne. Kako drugačije objasniti milione koji rade za njih, koje mogu pozvati u bilo koje doba dana ili noći i tražiti od njih da rade prekovremeno? Kako objasniti da bonusi i nadoknade koje, ponekad dobiju, ne mogu da nadoknade odsustvo normalnog života, dehumanizaciju? Da ne govorimo o celom procesu uvođenja u firmu – na početku dajete zakletvu firmi, zaklinjete se na vernost kroz ugovor i obavezivanje na „politiku firme“. Ako vas unaprede vi gurate u hijerarhiji. Od viteza postajete, satnik, pa tisonštnik (srpski srednjovekovni termini)vojvoda, knez, pa ko zna, možda i kralj. A, u slučaju da ste se borili protiv velike zle kroproacije koja proguta vašu firmu, vi postajete njen vazal. Ukoliko vas ne „poseče“ , to jest otpusti. A onda kad postanete kralj, vaša porodica vlada bezličnom masom kmetova  i nasleđuje vas, kad dođe vreme za to, po principu primogeniture. Ali, postoji nešto što vas odvaja, tj. što vas je nekad odvajalo. Kao što je lepo primetio Šekspir u „Henriju Petom“:

And what have kings that privates have not too,
Save ceremony, save general ceremony?
Ali, te pompe, zlataste forme, više nema. Šefovi korporacija nemaju taj teatralni vid vladavine. Nemaju ništa što bi, na bilo koji način, opravdavalo njihovu vladavinu. Gde su im popovi da ih blagosiljaju i kažu da je njihova vlast od Boga? Gde im je harizma monarha? Odvratne krune ukrašene pokradenim dijamantima? Antipatični matorci u sivim odelima, sve Ričard Treći do Ričarda Trećeg,  plaćaju horde mladih simpatičnih medijskih ličnosti (ali ne i harizmatičnih) da nas ubede da je kapitalizam jedino moguće državno uređenje. Komunizam je mrtav, kapitalizam je smrdljivi matorac koji truća o logici. Da li je logika ono što odgovara masama? Makar i pozivanje na logiku, ma kako šuplja ona bila?
Merkel -propast multikulturalizma

Merkel -propast multikulturalizma

NOVA KOŽICA ZA ZMIJICE
U komadu „Perestroika“ američki dramski pisac Toni Kušner stavlja u usta najstarijeg boljševika na svetu, Antedeluvijanoviča Prepotopova sledeće reči: “ Zmijice moje, skinule ste svoju komunističku kožicu, više niste to što ste juče bile ali koja će sad kožica da vam izraste? Imate li je?“ Ovo pitanje, upućeno članovima Prezidijuma, opijenim Gorbačovljevim reformama, predstavlja aktuelnost i danas, u kapitalizmu. Ako , naime, skinemo tu zmijsku kožicu kapitalizma, šta će nam izrasti? Kušner je, u komadu, jasan – bivši komunisti postaju nacisti, birači Žirinovskog ili neke staljinističke partijice. Potom, dodajem, glasaju za kapitalističkog čvrstorukaša, korporativnog Staljina u liku Putina. Nešto slično smo videli i na Balkanu. Ali, šta je sa razvijenim svetom koji je, navodno, uzor? Smenjuju se dosadne birokrate koje pokušavaju da ostvare utopiju koja je, po rečima Slavoja Žižeka, „sadržana u tome da mislimo da će se ovakvo stanje zauvek zadržati a neće – krenuće nagore“. I, to je još jedan problem kapitalističke utopije – sve će ostati kako je bilo, plus-minus recesija. Eksploatatorski Dan mrmota.  Sistem koristi različite maske da bi ostao isti – malo levo pa desno pa opet levo… Krv se ledi od te pomisli.
Ali, tu je nešto što treba da nas razmrda. Da se ponovo osećamo posebnim, drugačijim, ponosnim na ono što smo. Da dođemo do nekog privida samoostvarenja. Mi, mali ljudi, da budemo srećni i zadovoljni i oslobođeni strahova. Da promenimo kožu i postanemo nacionalisti. Razmislite samo – u Evropi, u SAD-u levica je izgubila borbu za glasove siromašnih. Pomerila se udesno, podala se kapitalizmu, a svi koji su ostali pri osnovnim principima proglašeni su za ekstremiste. Levičarski mislioci često s visine posmatraju te „obične“ baš kao što to rade i liberalni filozofi. A zana se- kad ste usamljeni i nevoljeni, prigrlićete prvog koji se pojavi i kaže vam da vas razume. Iracionalno ali primenjivo na ljudsku psihu. Slažem se da se nacionalistička priča ne maže na hleb i da je maloumna ali to ne znači da ne funkcioniše i, naravno, na duge staze uništava sve na svom putu. Ali, nije li ona rezultat duge i sistematične kapitalističke idiotizacije kao što je totalitarni komunizam porodio kojekakve naci-lidere ovde? Razmislite samo- društvo u kojem se ne raspravljava, ne misli, ne dogovara i slobodno organizuje, lako je prebaciti iz jednog „modea“ u drugi.
Koji pravcem- bretonskim ili francuskim?

Kojim pravcem- bretonskim ili francuskim?

TOTALITARNA DEMOKRATIJA
     Da bi shvatili kako je do toga došlo moramo da se vratimo u vreme neposredno posle Drugog svetskog rata kad je, navodno, nacizam bio poražen. Savezničke države su, kao i SSSR, bile daleko od idealnih „vitezova svetla“. Velika Britanija i Francuska su bile ogromne kolonijalne sile vođene plutokratijom, SSSR sa gulazima i čistkama da ne spominjemo a SAD sa svojim kolonijama, ratovima u Latinskoj Americi,  rasnom politikom i Lovom na crvene veštice je priča za sebe. Dakle, te zemlje su, iako su pobedile nacizam, imale u sebi, u većoj ili manjoj meri, virus totalitarizma. kraj istorije je, navodno, nasutpio s padom Berlinskog zida, ali to je smao Fukujamina zastarela priča. Reprize s doradama scenarija niko nije planirao.A kako je sve počelo?
Baby boom je bio fenomen za Zapad i trajao je kratko. Trebalo je naći novu radnu snagu. Gde? Iz bivših kolonija. Ili, u američkom slučaju, iz Meksika plus imigranti čiji priliv je bio ograničen kvotama s početka XX veka. Podrazumeva se da su radnici iz bivših kolonija doživljavani kao neko ko će „odraditi posao i otići“. Ali, to se nije dogodilo.  I, tu sledi poplava kojekakvih italijanskih „radikala“, lepenovaca, Britanskih nacionalnih frontova i sl. I, šta imamo, pola veka kasnije? Angelu Merkel koja kuka o tome kako je multukulturalizam propao jer, u Frankfurtu na Majni, dve od tri bebe u vrtiću imaju strance za roditelje.
      Ali, postoj i druga, manje vidljiva ali prisutna priča: evropske zemlje podstiču asimilaciju „domorodačkog“ stanovništva. Tako u Francuskoj, u kojoj je preko milion ljudi 1960. godine govorilo bretonski, danas bretonski govori oko 200 000 ljudi. Zašto? U Francuskoj postoji jedan jezik, jedna nacionalna država, jedna administracija i svi su, shodno tome, navodno građani ali, u suštini, Francuzi a ne Bretonci,Baski,Alzašani i sl. U Velsu je, početkom XX veka, preko 60% stanovnika govorilo velški. Danas je ta cifra manja od 20%. Kroz razgovor s kolegama iz Irske, zemlje koja bezuspešno pokušava da vaskrsne gelski, shvatio sam da nemali broj njih gaji prezir prema gelskom tj. irskom. Zbog čega? Engleski je maternji, svetski jezik, koji znači posao u zemlji i van nje a irski jezik kojim govori nekih par hiljada čobana u najgorim zabitima, disfunkcionalan, zastareo i, što je još bitnije, nije urban i, ako ga tečno govorite, vi ste sigurno fanatični katolik i nacionalista. Prezir prema sopstvenom jeziku vas označava kao građanina sveta i slobodnjaka… Dakle, čak i kad je došlo do tzv. „renesanse malih jezika“ početkom XXI veka , suština je ostala ista. Poslodavci, društvo, svi su formalno „za“ ali, u suštini, brane zaposlenima i građanima da govore maternjim jezikom e da bi ih razumeli i „domaći“ i stranci. Nema pretnji prebijanjem, ismevanjem u školi, ili, čak, smrtnom kaznom kao nekad – sve je regulisano fino i demokratski. A danas je spisak ugroženih jezika i dijalekata u Evropi sledeći  : http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_endangered_languages_in_Europe
Fukuyama-Kraj istorije? Ili repriza?

Fukuyama-Kraj istorije? Ili repriza?

NIKO I NIŠTA U DESNIČARSKOJ EVROPI
     Čemu ta priča o jezicima? Vrlo jednostavno – jezik je jedna od osnovnih nacionalnih karakteristika i ljudskih prava a ne poštuje se ili se, usled dugog procesa asimilacije suprotnog Deklaraciji  OUN o ljudskim pravima, licemerno „krpi“. Jednom rečju – možete dobiti nacionalni identitet sad kad je izgubljen, i jezik, sad kad ga ne razumete, i vaš Parlament, sad kad i vama i nama vladaju korporacije. Mašite nacionalnim zastavicama i paradirajte na svoje male nacionalne praznike, igrajte fudbal u svojim malim nacionalnim timovima, ali ne pitajte za svoju naftu, svoj ugalj, svoje zagađeno more, nuklearne centrale i prepustite nam odbranu i spoljnu politiku. Eto vam ga sad. A onda idite na posao, radite tamo kao mravi, vratite se kući deset – dvanaest sati kasnije, popijte malo alkohola i antidepresiva i sutra sve ispočetka. Vi ne znate ko ste i šta radite na ovoj planeti. Ni po čemu niste posebni i vaš rečnik, s vremenom, postaje sve siromašniji, vaša tela sve tromija i gojaznija od smeća koje vam trpamo u hranu, vaši ideali ne postoje. Blenete u političare koji drže govore na TV-u i ne znate ko se za šta zalaže. Šta god da kaže jedan zvuči isto što je rekao i drugi. Retko kad čitate, na letovanja idete u zemlje bednije od svoje i tamo se osećate, nakratko,kao neki zapadnjački superiorko. A onda se vratite kući i opet ste niko i ništa. A u novinama vesti o tome kako vaša zemlja, zbog kršenja tih i tih standarda EU, više neće imati 340 vrsta sireva, 234 vrste vina i 145 vrsta žestokih pića. Sve je to zabranjeno jer se ne uklapa u tamo neke standarde. Vest k’o vest ali, nekako vam je krivo, zar ne? I svi ti američki tursti koji misle da svi moraju da govore engleski. Strašno!
      Ali, tu nastupi nacionalistička ekipa.: „Trgnite se, smršajte, kuvajte kod kuće, idite u crkvu, cenite vojsku i policiju, vratite im ugled. Ako ste siromašni ne besposličite – prijavite se u trupe i ubijajte u ime demokratije i otadžbine na svim kontinentima! Pravite decu i budite verni – ne dajte tim tamnoputim šljakerima da progutaju našu veliku naciju. Naši običaji, naše tradicije, haše pesme, naši naci-snovi! Štaviše, isterajte ih odmah – obezbedite sebi radna mesta! „Možete li da zamislite tu količinu frustracije i gneva koja može svakog trenutka da eksplodira? Svi ti nevoljnici i odbačeni, povezani jednostavnom činjenicom, mogu slobodno reći igrom sudbine, da pripadaju istom narodu i da su beli. Oni znaju kom narodu pripadaju ali moraju to sebi da potvrde, da se dokažu, da razbiju nekome glavu u ime toga, ili barem razlupaju izlog radnje koju drži neki Pakistanac. Ili, fino, demokratski, dekretom pošalju sve tamo odakle su došli. Možete li, u tom slučaju, da zamislite Nemačku koja ima preko osamdeset miliona stanovnika od kojih je svaki peti stranog porekla? Čitave četvrti prazne. Fabrike u kolapsu. Na zidu ispred džamije u Duisburgu dete ispisuje grafit: „Vratite nam naše Turke. Ko će sad da nam nosi smeće?“ U Hrvatskoj, novoj članici EU, preplavljenoj emigrantima, ekstremni desničari poručuju: „Srbi, vratite se, sve vam je oprošteno!“ A onda slede spaljivanja knjiga, marševi s bakljama i drugi živopisni spektakli iz Nirnberga.
Danas se smejemo njima a sutra oni nama

Danas se smejemo njima a sutra oni nama

AUSLANDER, AUSLANDER!
      Da li verujem da će do toga doći? Ne, ali nije isključeno. Verovatnije je da će se, bez prave levice, skrenuti udesno te da će evropski desničari igrati na kartu emigranata koji, u suštini, dolaze iz zemalja koje su zaslugom upravo tih, velikih evropskih imperija, bile opljačkane i, kasnije, ceđene kroz neokolonijalnu politiku. Kao što se cede i danas. I, šta je tim ljudima preostalo? Ništa osim emigriranja u zemlje s kojima su se do juče gledali preko nišana. Baš kao u priči Branka Ćopića, o partizanu – prvoborcu koji, bez posla i pomoći od društva, odlazi u Nemačku kao gastarbajter. Dakle, razvoj tehnologije  u savezu sa zakonskom regulativom, može da  utiče na to da Evropa jednog dana kaže, kao u Uelbekovom romanu „Mapa i teritorija“: „Hvala vam lepo strani radnici ali, više nam niste potrebni. Fabrike ne traže toliko radnika a naši ljudi, milioni poluobrazovanog sveta, čekaju posao.  Imamo dovoljno posla i mi sami. Evo vam otpremnine i doviđenja!“ Zakonski, na prvi pogled, sve u redu ali, u suštini, to je čisti rasizam. Prevod: multikulturalnost je propala, dakle, ne trebate nam i gubite se! Auslander, auslander! Iza ovakve politike stoji stvaranje nacionalne države, buđenje nacionalnog romantizma iz 19 veka, primitivne potrebe da vidimo ko smo i šta smo, da se“ prebrojimo“. Kad se saberem- onda se oduzmem, kaže stara umotvorina.
     Ako to zlo od nacionalizma ponovo preuzme Evropu ono će nastupiti elegantno, u „Cesare Piacotti“ cipelicama, s podrškom kapitala i tajnih službi, kao što je to uradili 1933. godine u Nemačkoj. Bez marširanja i crnih košulja. Zakonski, legalistički, uz podršku većine. Ponudiće više od novca i navodne samostalnosti. Biće to iluzija, najubojitija od svih – na ivici sa religijskom. Njena suština je u osećaju ponosa i izuzetnosti što se pripada toj i toj naciji ali u njoj, negde prikriven, i dalje vreba onaj isti demon koji govori pojedincu da je on, u suštini, niko i ništa. I, za kraj jedan podatak: gotovo svaka okupirana zemlja Evrope je u Drugom svetskom ratu dala makar jednu SS diviziju a kvislinške i policijske snage koje su se stavile na raspolaganje nacistima u lovu na Jevreje i protivnike sistema brojale su se milionima. Da li bi rat trajao kraće i koliko bi ljudi ostalo živo da se neki „lokalci“ nisu stavili na stranu nacista? Usudio bih se da kažem da su, u velikoj meri i zbog toga, te zemlje tako lako pale. Okupacija je došla kao poslednja faza bolesti društva. Tako će biti i sa naci(onalnim) državama u Evropi koje će biti poslednja faza bolesti kapitalizma i neoliberalnog tržišta.
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.